Šef Kremlja sebe predstavlja kao osvetnika zbog kolektivne traume koju je njegova zemlja doživela kolapsom Sovjetskog Saveza, a intervenciju NATO 1999. doživela kao povredu sopstvenog statusa u regionu i to ni danas nije zaboravljeno. Upotreba Kosova povodom rata u Ukrajini treba da demonstrira – pre svega Rusima – da je obnovljen status velike sile.
Nije slučajno Putin dan uoči agresije, kada je saopštio priznavanje nezavisnosti narodnih republika Luganjska i Donjecka na istoku Ukrajine, uputio poruku: ako Zapad može da prekraja granice Balkana, Rusija može da menja granice Ukrajine. Ako je Zapad vojnom intervencijom sprečio genocid Albanaca na Kosovu, on ima pravo da vojskom spreči genocid u Donbasu. Tako jasno povlači paralelu između onoga što kvalifikuje kao sadašnje promašaje Zapada i političke slabosti Rusije u vreme rata na Kosovu.
Tako se eho ukrajinskog rata direktno vratio na Zapadni Balkan. Rusija, pokazalo se u Crnoj Gori, Makedoniji i Bosni i Hercegovini, ne odustaje od politike potmule destabilizacije Balkana, što je jedan od načina da obezbedi ulogu u geostrateškim poslovima Evrope. Ukrajinski rat nije zaustavio ambicije koje imaju za cilj i da oslabe Zapad i blokiraju nepredovanje vrednosti liberalne demokratije.
Rusija ne želi da se kosovski problem reši iz više razloga. Kosovo je i dalje ključni kanal širenja balkanske sfere ruskog uticaja. Povećano prisustvo Rusije nije – kako ovde mnogi vole da kažu – rezultat vekovnog prijateljstva, već je kriza oko Kosova poslužila Moskvi da se predstavi kao garant suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije koji Zapad ruši. Isti onaj Zapad koji vas je bombardovao, a mi nismo. Rešenjem konflikta bi taj kanal bio zatvoren.
Srbija je prihvatila diplomatsko i političko starateljstvo pokazujući spremnost da se na hipotetički veto u Savetu bezbednosti zahvali sasvim konkretno: od sramne prodaje NIS-a do glasanja protiv rezolucija osuda Rusije u raznim međunarodnim forumima, uključujući i poslednju Saveta Evrope o Ukrajini. Podrška osudi agresije u Generalnoj skupštini UN bila je izuzetak.
Kapitališe se na tome da mnogo ljudi po Srbiji i Republici Srpskoj iskazuje snažne emocije panslovenskog i panpravoslavnog bratstva sa Rusijom i ne krije očaranost Vladimirom Vladimirovičem. Ali, angažman je neophodan i da se spreči da Srbija ode na Zapad, posebno u NATO. Razni ruski državni mediji povremeno pišu da je krajnja namera Aleksandra Vučića Srbija u NATO i ne veruju mu. Što verovatno važi i za Putina.
Rusija želi da sačuva postojeći status kvo oko Kosova da bi Zapadu, posebno EU, mogla da parira na “njihovom terenu” i tako potencijalnom pretnjom uzvraća na približavanje NATO svojim granicama. Kosovo je tačka razlaza i unutar EU i Rusija želi da to ostane tako.
Od kako je posredovanje oko kosovske krize iz UN prebačeno za Brisel, Rusija nastavlja da insistira na rešenju po osnovama rezolucije UN 1244. Iako je izgubila deo moći, pronašla je druge načine upotrebe soft power.
Kada se pogledaju popularni istorijski portali na ruskom internetu, koje je osnovao Kremlj, može se pročitati da krizu na Kosovu nije izazvao Slobodan Milošević i njegova politika etničkog čišćenja, već da su je izazvale SAD uz pomoć NATO i nekih evropskih zemalja koje su pokušale da unište ruskog saveznika, Srbiju, u vreme dok je Rusija bila slaba.
Nedavna zapaljiva situacija na severu Kosova, koju su u Beogradu opisivali kao mogući “pakao” i “kataklizmu”, bila je birokratski apsurdno izazvana problemom sa ličnim dokumentima i automobilskim tablicama, ali nije slučajno dobila veliku pažnju proruskih kanala na Telegramu.
Kakva idealna prilika da Rusija serijom dezinformacija pokaže svoju zabrinutost za Srbe na Kosovu. Da manifestuje moć usred ukrajinskog rata koji ne ide baš po svim planovima kremaljskih stratega. I da se, nadasve, pokaže bratska solidarnost sa srpskim narodom koji će to znati da ceni.
Nalog “Rosič”, iza koga stoji paravojna organizacija plaćenika Vagner, objavio je da je predsednik Srbije naveo da Vojska Kosova namerava da napadne sever Kosova u ponoć, uz opasku da će “srpska vojska biti dovoljno jaka” da Albance “sravni sa zemljom”.
Izveštavalo se da su srpski borbeni avioni prebačeni na lokacije blizu Kosova i da je Vojska Srbije u punoj borbenoj gotovosti na granici. Širene su vesti da je jedan Srbin na prelazu Jarinje ranjen, što je trebalo da pomogne usijanju atmosfere straha i neizvesnosti na severu.
Između redova se u tekstovima uticajnih ruskih analitičara provlači ideja da bi kosovski problem trebalo rešiti silom, uz vojnu pomoć Rusije. Ramzan Kadirov, čečenski lider čije se vojne snage u Ukrajini bore na strani Rusije, na svom sajtu koji prati 2,6 miliona ljudi, uvlači Vučića u rusku igru i piše da Vučić “odlično razume šta je NATO i kojim metodama Alijansa raspiruje sukobe”.
Iako bi konflikt oko Kosova odvukao deo pažnje od ukrajinskog fronta, iako u Rusiji ima onih koji otvoreno huškaju Srbiju na rat, spekulacije o tome da Putin namerava da na Balkanu otvori drugi front deluju nerealno, što ne znači da Moskva odustaje da drži nogu u vratima Balkana.
Sve je deo dobro organizovane propagandne mašinerije Kremlja. Moskva rutinski kritikuje hipokriziju Zapada koji podržava nezavisnost Kosova ali osuđuje samoopredeljenje po Donbasu i na Kavkazu. Ruski mediji uspešno kapitališu na uverenju mnogih građana Srbije da Rusija nije agresor već žrtva Amerike i njenog neoimperijalizma. Emisija “Aktuelnosti” na jednoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom iz večeri u veče širi takvu sramnu propagandu da bi joj i u Moskvi pozavideli.
Nacionalističke i ekstremno desničarske poruke brzo se šire preko prokremaljskih portala i nailaze na dobar prijem među rusofilima Srbije , onima koji nisu spremni da priznaju da Moskva međunarodno pravo krši koliko i njima omrznuti Zapad. Zar se ne pitaju da li će Rusija, koja priznaje nezavisnost secesionističkih tvorevina kao što su Krim, Abhazija, Južna Osetija, Donjeck i Luganjsk, sutra isto to učiniti sa Kosovom? Kako ne uviđaju da je Rusija time izgubila međunarodni legitimitet i kredibilitet?
Poređenje istočne Ukrajine i Kosova u kremaljskim analogijama je ilustracija cilja ruskog režima da napadom na Ukrajinu ponovo uspostavi bezbednosnu arhitekturu iz vremana Hladnog rata. Jugoslavija je zato konstantna Putinova referenca kada govori o Ukrajini.
To je taj destabilizujući maligni uticaj na koji upozorava Zapad. Ako je to pomoć koju Srbija od Rusije očekuje u rešavanju kosovskog pitanja, onda bi vlasti u Beogradu morale ozbiljno da porazmisle.
Postoji tu jedna bitna razlika. Intervencija NATO na Kosovu sprečila je masovne zločine i utrla put borbi za ljudska prava, vladavinu prava i principe demokratije i u Srbiji i na Kosovu. Ruska intervencija i podrška separatizmu u Donbasu nemaju ama baš nikakve veze sa demokratijom. To je izvoz autoritarnosti, nacionalizma i agresije sa ambicijom njenog širenja na Zapadni Balkan.
Piše Boško Jakšić za Medija centar