Analitičar bliskoistočne politike i bezbednosti Aron Pilkongton sa Univerziteta u Denveru, objašnjava koja je uloga Irana u sukobima koji su za vikend eskalirali za vikend na Bliskom istoku.
U ratu koji je izbio između Izraela i palestinske militantne grupe Hamas biće samo jedan pobednik. A oni nisu ni Izrael, ni Hamas.
U narednim nedeljama, izraelska vojska će sigurno uzvratiti i ubiti još stotine palestinskih militanata i civila zbog napada. Analitičar bliskoistočne politike i bezbednosti Aron Pilkongton sa Univerziteta u Denveru za The Conversation, objašnjava zašto veruje da će hiljade ljudi sa obe strane patiti, ali i da će kada se dim slegne – koristi imati samo jedna zemlja: Iran.
Neki analitičari već sugerišu da se otisci prstiju Teherana mogu videti u iznenadnom napadu na Izrael. U najmanju ruku, iranski lideri su reagovali sa ohrabrenjem i podrškom.
Odlučujući faktor koji je odredio spoljnu politiku Irana bilo je svrgavanje persijskog šaha 1979., prijatelja Sjedinjenih Država, i prelazak državne vlasti u ruke revolucionarnog šiitskog muslimanskog režima. Taj režim je bio definisan izrazitim antiameričkim imperijalizmom i antiizraelskim cionizmom.
Revolucija, tvrdili su njeni lideri, nije bila usmerena samo protiv korumpirane iranske monarhije, već je imala za cilj da se suprotstavi ugnjetavanju i nepravdi svuda, a posebno protiv vlada koje podržava Amerika: glavna među njima, Izrael.
Za iranske lidere, Izrael i Sjedinjene Države predstavljale su nemoral, nepravdu i najveću pretnju muslimanskom društvu i iranskoj bezbednosti. Njihovo trajno neprijateljstvo prema Izraelu je velikim delom posledica njihovih bliskih veza sa šahom i uloge Izraela u njegovom stalnom ugnjetavanju iranskog naroda. Zajedno sa američkom Centralnom obaveštajnom agencijom, izraelska obaveštajna služba Mosad je pomogla u organizovanju šahove tajne policije i obaveštajne službe SAVAК. Ova organizacija je pribegla sve oštrijoj taktici da potisne disidente tokom poslednje dve decenije šahove vlasti, uključujući masovno zatvaranje, mučenje, nestanke, prisilno izgnanstvo i ubistvo hiljada Iranaca.
Podrška oslobođenju Palestine bila je centralna tema iranske revolucionarne poruke. Izraelska invazija na Liban 1982. godine – u znak odmazde za palestinske napade na Izrael iz Libana – dala je Iranu priliku da ispuni svoju anticionističku retoriku izazivajući izraelske vojnike u toj oblasti i američki uticaj.
Pomoć tokom sukoba
U tom cilju, Iran je poslao svoj Кorpus čuvara Islamske revolucije – ogranak iranske vojske, u Liban da organizuje i podrži libanske i palestinske militante. U dolini Beka u Libanu, Revolucionarna garda je davala instrukcije šiitskim borcima otpora o religiji, revolucionarnoj ideologiji i gerilskoj taktici i obezbedila im oružje, sredstva, obuku i ohrabrenje. Iranski lideri transformisali su ove rane borce u najmoćniju političku i vojnu silu u Libanu danas, i najveći uspeh iranske spoljne politike – Hezbolah.
Od ranih 1980-ih, Iran je zadržao svoju podršku antiizraelskim militantnim grupama i operacijama. Islamska Republika je javno obećala milione dolara podrške na godišnjem nivou i pružanje napredne vojne obuke hiljadama palestinskih boraca u bazama Revolucionarne garde i Hezbolaha u Iranu i Libanu.
Iran vodi sofisticiranu mrežu šverca za krijumčarenje oružja u Gazu, koja je dugo bila izolovana od spoljnog sveta izraelskom blokadom.
Preko Revolucionarne garde i Hezbolaha, Iran je ohrabrio i omogućio nasilje palestinskog islamskog džihada i Hamasa, a ovi palestinski borci sada predstavljaju ključni element u onome što analitičari spoljnih poslova nazivaju iranskom “osovinom otpora” protiv Izraela i Sjedinjenih Država, što je iranska osnovnasvrha.
Ali Iran ne može da rizikuje da se direktno suprotstavi bilo kojoj državi.
Iransko oružje, budžeti i obuka omogućavaju povećano nasilje palestinskih militanata protiv Izraela kada frustracije proključaju, uključujući palestinske ustanke poznate kao prva i druga intifada.
Palestinsko-izraelski sukobi i broj poginulih u stalnom je porastu od 2020. Palestinci su ogorčeni zbog povećanog iseljavanja i uništavanja imovine. Ali i zbog toga kako Izrael dozvoljava izraelskim nacionalistima i naseljenicima da krše drevni sporazum koja zabranjuje jevrejsku molitvu u džamiji Al-Aksi, svetom mestu i za muslimane i za Jevreje. U stvari, Hamas je posebno naveo nedavni upad naseljenika u Al-Aksu kao opravdanje za napad 7. oktobra.
Napad na normalizaciju odnosa
To ne znači da je Iran naredio napad Hamasa na Izrael, niti da Iran kontroliše palestinske militante: oni nisu iranske marionete. Međutim, iranski lideri su pozdravili napade.
“Ono što se dogodilo danas je u skladu sa nastavkom pobeda anticionističkog otpora na različitim poljima, uključujući Siriju, Liban i okupirane zemlje”, rekao je portparol iranskog ministarstva spoljnih poslova Naser Кanani.
Nedelju dana pre napada Hamasa, saudijski prestolonaslednik Mohamed bin Salman demantovao je izveštaje da je Saudijska Arabija pauzirala svoje nedavne napore da normalizuje odnose sa Izraelom, koji uključuju formalnu deklaraciju o pravu Izraela na postojanje i veći diplomatski angažman. “Svakog dana smo sve bliži”, rekao je on, a Najtenahu pohvalio.
Izraelsko-saudijska normalizacija odnosa bi predstavljala kulminaciju dosadašnjih dostignuća u diplomatskim naporima SAD, uključujući Abrahamov sporazum, koji su potpisali Izrael, Ujedinjeni Arapski Emirati, Bahrein i Maroko 2020. godine. Sporazumi su imali za ciljnormalizaciju i izgradnju mirnih odnosa između Izraela i arapske zemlje širom Bliskog istoka i Afrike.
Iranski vrhovni vođa Ali Hamnei napao je arapske države zbog potpisivanja Abrahamovog sporazuma, optužujući ih za “izdaju globalne islamske zajednice”.
Lider Hezbolaha Hasan Nasralah pohvalio je subotnje nasilje protiv Izraela i podelio Hamneijeva osećanja, upozoravajući da su napadi poslali poruku, “posebno onima koji traže normalizaciju sa ovim neprijateljem”.
Žestoki odgovor Izraela će verovatno zakomplikovati normalizaciju odnosa sa Saudijskom Arabijom vrlo brzo, u korist iranskih ciljeva. Netanahu je rekao da operacija odmazde Izraela ima tri cilja: eliminaciju pretnje infiltratora i povratak mira u napadnutim izraelskim zajednicama, istovremeno “naplatu cene od neprijatelja” u Gazi i ojačavanje “drugih frontova tako da niko greškom ne uđe u ovaj rat”. Ovaj poslednji cilj je suptilno, ali jasno upozorenje Hezbolahu i Iranu da ostanu podalje od borbe.
Izraelske trupe su već mobilisane kako bi se obezbedile granice, a vazdušni udari pogodili su Gazu. Po svemu sudeći, palestinski napadači će biti ubijeni ili uhapšeni za nekoliko dana. Izraelske trupe i vazduhoplovne snage će napasti poznate ili sumnjive lokacije za lansiranje raketa, proizvodnju, skladištenje i transport, kao i domove pripadnika Hamasa i palestinskog Islamskog džihada. Ali u tom procesu, stotine civila će takođe izgubiti život.
Kako Iran pobeđuje?
Postoje najmanje tri moguća ishoda rata, i svi oni idu u korist Irana. Prvo, žestoki odgovor Izraela može obeshrabriti Saudijsku Arabiju i druge arapske države od napora za normalizaciju koje podržavaju SAD. Drugo, ako Izrael smatra da je potrebno da prodre dalje u Gazu kako bi iskorenili prijetnju, to bi moglo da izazove još jednu palestinsku pobunu u istočnom Jerusalimu ili na Zapadnoj obali, što bi dovelo do šireg odgovora Izraela i veće nestabilnosti.
Кonačno, Izrael bi mogao da postigne svoja prva dva cilja sa minimalnom količinom neophodne sile, odustajući od uobičajene taktike i smanjujući šanse za eskalaciju. Ali ovo je malo verovatno. Čak i ako bi se to dogodilo, osnovni uzroci koji su doveli do ovog najnovijeg izbijanja nasilja, niti uloga koju Iran igra u tom procesu, nisu rarešeni.