15. decembar u 21.30
Sinoć kasno sam stigao u La Paz. Na prvi pogled grad izgleda opasno, pretpostavljam zbog jučerašnjih sukoba opozicije i vlade. 
Svaka predostrožnost je dobrodošla. Izašao sam iz aviona. Hladan talas me ošinu po tintari. Već na izlasku sam počeo teško da dišem.
Napolju čekaju taksisti da naplate danak gringosima. Raspitao sam se za taksi do centra grada. Prvo sam otišao do glavnog terminala da proverim situaciju za smeštaj. Vozači me i dalje prate, pokušavajući da me namame u taksi. Bukvalno pokušavaju da mi blokiraju put, ali ih uspešno izbegavam. Izabrao sam po izgledu najmanjeg, a, čini mi se, i najmiroljubivijeg taksistu. Nagodili smo se da me odbaci do hotela Casablanca. Zaustavio sam se kod aerodromskog policajca da proverim taksistu za svaki slučaj. Ovaj se slatko nasmejao i prstom pokazao na bedž koji je visio oko taksistinog vrata.
Prošle godine je bilo više slučajeva gde su taksisti, policajci i policijska stanica bili deo mafije koja je pljačkala, a ponekad, mada u retkim slučajevima, i ubijala turiste. Dvoje nedužnih Austrijanaca je putovalo busom u La Paz i bezbrižno uzelo taksi sa jedne od autobuskih stanica do dela grada u kom se trenutno nalazim. Posle nekoliko blokova zaustavio ih je policajac. Tražio je taksisti dokumente, turistima papire. Rekao je da im nedostaje neka dozvola i da treba da svrate u policiju na petnaest minuta. U policijskoj stanici (koja, u stvari, nije ni bila policijska 
stanica, nego ulaz u zgradu sa lažnim znakom POLICIA) su im uzeli papire, izmlatili ih i tražili kreditne kartice. Potom su im nasilno uzeli i PIN kodove kreditnih kartica. Svaki dan su vadili maksimum iz bankomata dok sve nisu iscrpeli. Uzeli su im preko trideset hiljada dolara, onda su ih ubili i bacili niz provaliju. Bolivijska i austrijska policijska kooperacija ih je na kraju pohvatala, ali takve stvari se još uvek dešavaju.
I tako taksista i ja krenemo za grad. Na informacijama sam saznao da treba nešto manje od tridest minuta do srca grada. Pada kiša. Gusta magla leži i odmara se nad gradom. Bez nekih velikih problema smo došli do hotel distrikta. Naočigled, sve je bilo zatvoreno. Hostel Dinastija je jedini otvorio vrata iza silnih rešetaka. Pitao sam facu da li ima slobodnu sobu. Majstor reče da ima, ali da nema toplu vodu. Bio sam umoran i luksuz u vidu tople vode mi je bio neophodan. Seli smo nazad u taksi i vozali se u drug oko dva-tri bloka, gde se nalazi veliki broj smeštaja za turiste. Ipak, prizor je bio nekako jeziv. Vrata i prozori su okovani debelim rešetkama i nigde nema ni žive duše. Kiša i dalje neprestano pada. Taxista iskače iz auta i kuca na sva vrata tražeći slobodno mesto. Bilo mi ga je pomalo i žao. Na kraju sam mu dao veliku napojnicu. Vidim ja da nema ništa od jeftinog smeštaja. Na aerodromu sam zabeležio par malo skupljih hotela koji su bili u istmo delu grada, pa sam mu rekao da me vozi tamo.
Naravno, prvi malo skuplji hotel je bio otvoren i imali su soba za mene. Cena uključuje toplu vodu, doručak, TV i internet. Soba je ogromna i lepo ukrašena, sa velikim francuskim 
prozorima. Zastao mi je dah kad sam ih otvorio – fantastičan pogled na grad, planinska naselja, katedrale i snegom prekrivene planinske vrhove u zaleđu. Obuzela me sreća. Vredelo je truda. Naručio sam buđenje u sedam ujutru i sav iscrpljen utonuo u san. Probudio sam se oko jedanaest, sav naduven od spavanja. Probudio me telefon. Sa recepcije pitaju da li ću ostati još jedan dan jer je vreme za checkout, ako planiram da idem. Odlučio sam da ostanem još jednu noć.
Nabrzaka sam se istuširao, naoružao kamerama i zapalio napolje. Šetao sam do predveče i posetio glavne pijace, trgove i crkve. Teško je hodati po ovoj kaldrmi. Smog je težak i jedva se diše. Mnogima su lica zaklonjena zaštitnim maskama. Vazduh je tako redak da sam se vukao po ulicama kao kakav gušter. Sirotinja sedi po ulicama, kućnim pragovima i prosi. Lica i ruke su im ispucale od hladnoće. Deca gola skaču po ulici. Vozi se kao na Tajlandu, nema stajanja. Policija je na svakom ćošku zbog jučerašnjih demonstracija, dobrodošla situacija za sve turiste u La Pazu.
Na povratku u hotel sam izvadio lokalni novac iz bankomata i svratio u turističku agenciju da se raspitam za prevoz prema Čileu. Za neke sitne pare sam kupio jednosmernu avionsku kartu do Sukre. Palim sutra ranim jutrom za Sukre. Tu ću malo da prošvrljam i onda imam trosatni bus za Potosi i slanu pustinju Ujuni.
17. decembar u 12.51
Sinoć sam izašao u grad i svratio u bar Mongoskoji, koji se nalazi sa druge strane La Paza. Našao sam ga u Lonely Planet knjizi, još u Gvajakilu. Ovaj deo grada je očigledno mnogo razvijeniji. Vidi se po kućama da je neko 
buržujsko naselje. Ulice su čiste i dobro osvetljene. Beogradsko Dedinje bi bilo dobro poređenje. Mongos bar je dobro opremljen i skoro svi stolovi su bili popunjeni i to uglavnom turistima. Prošao sam kroz malena vrata i stao pored omanjeg bara, gde je bila manja gužva. Naručio sam čili-burger i lokalno pivo da se okrepim.
Pored mene sede dve devojke. Siguran sam da su lokalne face. Bolivijski dijalekt španskog jezika je, koliko ja onako laički mogu da zaključim, težak i grub. Vidi se koliko ova teška klima utiče na fizički izgled, a ujedno i na jezik. Nisam bio nešto u fazonu, pa sam ubrzo zapallo nazad u hotel. Spakovao sam se i uvukao pod brdo ćebadi.
Jutros sam ustao oko šest. Otvorio sam veliki prozor u sobi i posmatrao kako se budi prelepi La Paz. U rane jutarnje sate, okićen debelim slojem magle, La Paz izgleda kao da ga ta magla štiti od sunca, koje se polako probija kroz oblake. Lokalne zanatlije, tamno okorelih lica, žure da zauzmu strateške položaje na ulici. Žene nose smešne šešire ala Čarli Čaplin, duge haljine i ogrtače. Svi izgledaju nekako izgužvano. Pretpostavljam da se ne presvlače često ili su spavali tu negde na ulici i to onako đuture, kao sardine da bi sačuvali toplotu.
Proverio sam još jednom sobu da slučajno nisam nešto zaboravio i spustio se sa trećeg sprata do recepcije.
Hotel prima kreditne kartice, pa sam tako i platio. Keš uvek razbacam po torbama, u slučaju da me pokradu ili ako kartice ne rade, ili se zaglave. Zlatno pravilo je da se na ovakva putovanja uvek nosi par stotina dolara sakrivenih od samog sebe, za ne-daj-bože. Te pare sam do sada uspešno 
vraćao nazad kući. Nadam se da ću i ovog puta.
Taksi je čekao ispred ulaznih vrata hotela. Za pola sata sam stigao na aerodrom. Let mi je odgođen do jedanaest, što znači da imam oko tri sata da se igram video klipovima koje sam snimio u poslednjih nekoliko dana. Sva sreća da sam poneo ovaj stari laptop. Dobro mi je došao u par navrata.
Seo sam u Dolce Café, tačno ispred šaltera American Airlines. Naručio sam kratku kafu i kiselu. Taman da otvorim laptop kad BUM! Voda pršti na sve strane! Mokar sam kao miš! Eksplodirala mi je flaša kisele vode ispred nosa. Instinktivno sam skočio, oborivši par stolica. Svi su se smejali. Šta da radim – smejao sam se i ja. Plastična flaša je pukla po dužini na pola. Konobar se cepao od smeha i doneo novu flašu vode. Ovaj put sam tražio „sin gas”, ili „običnu”, kako se kod nas kaže.
Još samo da potvrdim let za Sukre pošto imam konekciju preko Kočabambe. Nadam se da je ovo avion koji samo staje u Kočabambe i nastavlja za Sukre. Ma, važno je da se leti, a gde i kada, više nije ni bitno. Polećemo.
Nastaviće se…
Prethodni dio putopisa možete pročitati ovdje.