U Serpuhovu, 50 kilometara južno od Moskve, potpukovnik Stanislav Petrov je u bunkeru iz koga se kontrolišu moćni radari bacio pogled na sat, konstatovao da je ponoć i stavio paraf na list službenog kalendara koji je pokazivao 26. septembar 1983. godine. Po struci inženjer, sa svojih 44 godina u najboljem dobu za tehnička istraživanja, Petrov je mrzeo kancelarijske dužnosti, više je voleo da je na poligonima sa raketama. Glavna komanda je, međutim, smatrala da na tom položaju komandiri moraju da budu iskusni specijalisti. Pokazalo se da su itekako bili u pravu, piše Vreme.
U 00.15 časova zaurlale su sirene u njegovom bunkeru, a na velikom ekranu se pojavilo upozorenje: iz Amerike je ispaljena atomska raketa koja leti u pravcu SSSR.
Protokol za ovakav slučaj bio je jasan: dežurni oficir, u ovom slučaju potpukovnik Petrov, mora pritiskom na crveno dugme da obavesti vrhovnu komandu koja bi automatski pokrenula protivudar za koji je pripremljeno 11.000 raketa sa nuklearnim bojevim glavama. Na zaprepašćenje njegovih potčinjenih Petrov se, međutim, koleba, neko vreme ne čini ništa. Onda se telefonom javlja pretpostavljenima i kaže da se radi o lažnoj uzbuni. U tom trenutku njegov sistem javlja da je sa američke strane ispaljeno još četiri rakete. On uporno ponavlja:
“To je pogrešna, lažna uzbuna.“
Sledećih 17 minuta biće najteži u njegovom životu – toliko bi prvoj neprijateljskoj raketi trebalo da udari u cilj u njegovoj zemlji od trenutka kada je radar otkrio. Ništa se nije dogodilo.
Svet je tada bio bliži nuklearnom ratu koji bi bio smak sveta kakav poznajemo, nego za vreme kubanske krize 1962. Sprečio ga je jedan pribran čovek.
Petrov je bio dobio usmeu pohvalu i istovremeno blagi ukor zato što njegov izveštaj o opisanom slučaju nije u dovoljnoj meri bio napisan po pravilima službe. U njegovu karakteristiku je upisano da nije pouzdan oficir. Godinu dana posle tog događaja zamolio je da ga penzionišu. Molba mu je uslišena uz unapređenje u čin pukovnika.
Tek devet godina posle te uzbudljive noći, 1992 godine, moskovski list “Pravda” je objavio priču o tome kako je jedan potpukovnik sprečio armagedon. Naknadna istraživanja pokazala su da su ruske satelite zavarale refleksije sunčevih zraka iznad jedne vojne baze.
Čovek koji nije uradio ništa
Stanislav Jegrafovič Petrov rodio se 7. septembra 1939, nekoliko dana posle početka Drugog svetskog rata. Umro je u Frajizinu, gradiću u moskovskoj oblasti, 19. maja 2017.
Ujedinjene nacije pozvale su januara 2006. Petrova u Njujork da bude prvi nosilac specijalne nagrade Global Citizen Award. Dobio je i 1.000 dolara. Dao je intervju za dokumentarni film The Red Button and the Man Who Saved the World gde je pored ostalog rekao: “Sve što se dogodilo toga dana za mene nije toliko važno. Ja sam jednostavno radio svoj posao i bio prava osoba u pravo vreme na pravom mestu. Moja kasnija supruga 10 godina nije znala ništa o tome, a kad se pročulo pitala me je ‘pa šta si uradio?’ Odgovorio sam ‘Ništa nisam uradio’.”
Možda je na njegovo nečinjenje uticalo i što su mesec dana ranije na krajnjem istoku SSSR njegove kolege oborile južnokorejski putnički avion jer su zbog sličnosti obrisa letelice mislili da se radi o američkom bombarderu. Poginulo je 269 civila.
Danas, četrdeset godina posle za dlaku izbegnute svetske katastrofe, samo možemo da se nadamo da u Rusiji, Sjedinjenim Američkim Državama, Kini i drugim nuklearnim silama na odgovornim mestima sede oficiri kova i inteligencije Stanislava Egrafoviča Petrova.
CNN/Washington Post/Süddeutsche Zeitung/J.H.