MIHAIL GORBAČOV je imao odlučujući uticaj na XX vek. Kao partijski vođa Sovjetskog Saveza
“pisao” je svetsku istoriju. Njegov veliki istorijski značaj je
nesporan, posebno za Nemce: dobitnika Nobelove nagrade za mir iz 1990.
godine smatraju jednim od očeva ponovnog ujedinjenja Nemačke, i zato su
ga više puta obasipali nagradama i počastima.
Međutim, Mihail Sergejevič Gorbačov takvo priznanje nikada nije dobio u svojoj zemlji. Gorbačov, koji je rođen na ruskom Severnom Kavkazu 1931. godine imao je iza sebe uspešnu partijsku karijeru kada ga je, u martu 1985, najviša sovjetska elita imenovala za novog generalnog sekretara Komunističke partije.
Mlad i dinamičan 54-godišnjak trebalo je da Sovjetski Savez, drugu supersilu koja je tavorila u stagnaciji, ponovo ojača, posebno ekonomski, a protiv velikog zapadnog klasnog neprijatelja, Sjedinjenih Država. Pored toga, Gorbačov je pokrenuo neobičan žar za reforme kako bi promenio birokratske i korumpirane sovjetske strukture.
Ruske reči “glasnost” za otvorenost i “perestrojka” za transformaciju postale su poznate po svetu. Da bi obezbedio ove unutrašnje reforme, Gorbačov se oslanjao na doslednu politiku popuštanja napetosti i mira prema Sjedinjenim Državama i njihovim zapadnim saveznicima u Hladnom ratu – s neočekivanim posledicama po svetsku istoriju.
Odobrenje za ponovno ujedinjenje Nemačke
JER KADA JE 1990. GODINE izabran za prvog predsednika Sovjetskog Saveza, spoljni prsten sovjetske imperije se već bio raspao. Te nezaboravne jeseni 1989. narodi istočnih i centralnoevropskih narodnih republika oslobodili se svojih socijalističkih diktatura.
Varšavski pakt, istočni vojni savez koji je kontrolisao Sovjetski Savez bio je u ruševinama, a u najvažnijem plenu Sovjetskog Saveza u Drugom svetskom ratu – DDR-u – narod je zahtevao ne samo slobodu i demokratiju već i ujedinjenje sa Zapadnom Nemačkom.
Uz negodovanje mnogih konzervativaca u sovjetskoj nomenklaturi, Gorbačov je dozvolio da se sve ovo odvija mirnim putem. Time je raskinuo sa sovjetskom politikom nasilnog gušenja ustanaka u sopstvenoj sferi uticaja. Do takve politike su ga sigurno dovela njegova humanistička ubeđenja, ali je presudnu ulogu odigralo i veliko poverenje prema nemačkom kancelaru Helmutu Kolu.
Kol je to kasnije opisao na sledeći način: “Ne treba potcenjivati lične odluke Mihaila Gorbačova u toj teškoj istorijskoj situaciji. 24 sata nakon pada (Berlinskog) zida Štazi i KGB su pokušali da mu jasno stave do znanja: Sovjetske trupe u DDR-u su u opasnosti, sovjetska vojska mora da interveniše. Gorbačov se tome suprotstavio.”
Prijateljstvo između Helmuta Kola i Mihaila Gorbačova bilo je važan faktor za sovjetsko odobrenje za ponovno ujedinjenje Nemačke, što je kasnije rezultiralo Sporazumom dva plus četiri između Zapadne Nemačke, Istočne Nemačke, Francuske, Velike Britanije, Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Država.
Raspad Sovjetskog Saveza
KOLIKO GOD JE MIHAIL GORBAČOV ovom politikom olakšao međunarodne odnose i tako stekao priznanje i poverenje na Zapadu, toliko je izgubio političku moć u Sovjetskom Savezu.
Njegova reformska politika uništila je temelje sovjetskog sistema. Iz njegovih reformi nisu se pojavile nove održive institucije. U vreme kada su Evropljani, a posebno Nemci 1990. u godini ponovnog ujedinjenja od Mihaila Gorbačova pravili idola mirne i demokratske revolucije, sovjetska planska ekonomija je sve više propadala.
Neruske sovjetske republike – pre svega baltičke republike Estonija, Letonija i Litvanija – okrenule su se protiv sovjetsko-ruskog centra moći u Moskvi.
Ali kriza je pogodila i samu Rusiju, gde se budući ruski predsednik Boris Jeljcin spremao da preuzme političko vođstvo. Građani Sovjetskog Saveza, koji nikada nisu direktno birali Gorbačova na slobodnim i poštenim izborima, iz dana u dan su postajali sve siromašniji, okrivljujući za to direktno Gorbačova.
Da li je njegova politika sama dovela do propadanja Sovjetskog Saveza ili sovjetski sistem ionako više nije bio sposoban za reformu – ostaće centralno pitanje za istoričare.
Gorbačov je nastavio da gubi moć i prestiž. A s njim i sovjetska nomenklatura. U avgustu 1991, kada Gorbačov nije uspeo da ispuni zahteve sovjetskih tvrdolinijaša koji su tražili da se silom krene protiv otcepljenih sovjetskih republika, oni su izveli državni udar protiv njega. Gorbačov je stavljen u kućni pritvor na Krimu. Ali pučisti nisu uspeli jer su se tome suprotstavili ljudi u Moskvi, predvođeni novoizabranim ruskim predsednikom Jeljcinom.
Drugačiji svet
KADA SE GORBAČOV SA KRIMA vratio u Moskvu, svet je bio drugačiji: sovjetske strukture su bile obezvređene i njegova funkcija sovjetskog predsednika u stvari više nije postojala – takođe i zato što je sam Gorbačov doveo mnoge pučiste na funkcije.
Tako je Gorbačov, nekoliko sati pre raspada Sovjetskog Saveza 25. decembra 1991, u televizijskom govoru morao da objavi ostavku na mesto sovjetskog predsednika.
Svojim oproštajnim govorom Gorbačov je u Rusiji nestao u političku beznačajnost. Kao kandidat na predsedničkim izborima 1996. godine dobio je samo 0,5 odsto glasova.
Na Zapadu je, pak, Mihail Gorbačov ostao popularan i priznat i posle ostavke. Ima nečeg tragičnog u ovom dihotomnom pogledu na Mihaila Gorbačova, iako ostaje nada da će jednog dana, u Rusiji, sećanje na Gorbačova biti bolje. U svakom slučaju, u nemačkim knjigama o istoriji on će uvek imati važno i cenjeno mesto.
Izvor: Ingo Mantojfel/ Deutsche Welle