Nema ničeg novog u tome kad javne ličnosti – posebno ambiciozni muškarci – agituju da im se dodeli Nobelova nagrada. Čine to naučnici, ekonomisti, čak i pesnici. Ali svet još nije video tako besramnu, dubioznu kampanju poput one koju, ne bi li dobio Nobelovu nagradu za mir, vodi Donald Tramp.
Nobelova nagrada za mir je najprestižnije svetsko priznanje za obnovu ili konsolidaciju mira. Njene dobitnike bira komitet sačinjen od istaknutih ličnosti iz javnog života Norveške, koje imenuje tamošnji parlament. Teško je zamisliti da će ta grupa ljudi udovoljiti Trampovom uverenju da zaslužuje ovo priznanje.
Jedan od razloga za takav stav jeste to što Tramp svaku priliku koristi da ponižava i izneverava Evropu, u čijem sastavu je i Norveška. U više navrata pretio je otimanjem Grenlanda, autonomne teritorije u sastavu Danske, Norveškoj susedne zemlje; i čini se voljnim da potkopa NATO, kome Norveška takođe pripada. U isto vreme, ulaguje se autokrati odgovornom za najveći rat na evropskom tlu od Drugog svetskog rata, dok se prema predsedniku napadnute zemlje odnosi s visine.
Reklo bi se, u stvari, da se Tramp, generalno govoreći, zauzima za autokrate. Nedavno je uveo visoke carine Brazilu zbog toga što se pred tamošnjim sudom upravo utvrđuje odgovornost bivšeg predsednika Žaira Bolsonara za iniciranje Trampom inspirisanog pokušaja državnog udara 2022. Izraelskog premijera Benjamina Netanijahua snažno podržava i dok ovaj intenzivira brutalne napade na Gazu, zakucavajući poslednji ekser u kovčeg Sporazuma iz Osla, najvažnijeg diplomatskog dostignuća Norveške u poslednjih pola veka.
Iako Sporazumima iz Osla nije eksplicitno podržano uspostavljanje buduće palestinske države, njima jesu postavljeni temelji za dostizanje rešenja sa dve države, time što su uspostavljene institucije palestinske samouprave na Zapadnoj obali i u Gazi. Sada, međutim, Izrael ne samo da razara Gazu i izgladnjuje njeno stanovništvo, nego je odobrio i izgradnju novih doseljeničkih naselja na Zapadnoj obali, čime se faktički blokira stvaranje palestinske države na toj teritoriji. A Tramp ne samo da brani Netanijahuove postupke, nego i kažnjava njegove kritičare – u koje spada i Norveška.
Trampovo postupanje kod kuće odlikuje podjednako prezriv odnos prema dijalogu i pomirenju. Priča se da se tokom prvog mandata kod načelnika Generalštaba, generala Marka Milija, raspitivao da li bi vojnici, čije raspoređivanje u Vašingtonu je naložio, učesnicima protesta mogli da pucaju u noge. Danas raspoređuje Nacionalnu gardu u gradovima u kojima njeno prisustvo nije ni potrebno ni poželjno, dok se tražioci azila, legalni imigranti, pa čak i američki državljani – uključujući decu – hapse i deportuju bez poštovanja zakonske procedure.
Naravno, u Trampovom svetu – u kome se snošenje odgovornosti za vlastite postupke proglašava „lovom na veštice“, činjenice odbacuju kao izmišljotine, a laže se neprestano – sve postaje moguće. Već smo videli kako inostrani lideri staju u red da mu poljube ruku i kapituliraju pred njegovim siledžijskim ponašanjem. A zapravo je već i nominovan za Nobela kome se toliko nada. Za nagradu ga je kandidovao Pakistan, koji baš i ne oličava svetionik mira; a učinila je to i Kambodža, na čijem čelu je još jedan autoritarni lider kakvima se Tramp divi.
Ali imao je prilike Nobelov komitet da svedoči još grotesknijim pretendentima na status mirotvorca od Trampa. Desetak članova švedskog parlamenta za Nobelovu nagradu 1939. je nominovalo tadašnjeg britanskog premijera Nevila Čemberlena, a zbog uloge koju je prethodne godine imao u postizanju Minhenskog sporazuma s Adolfom Hitlerom. Nobelov komitet je na kraju odlučio da te godine priznanje ne dodeli nikome.
Bila je to pametna odluka: Čemberlenov dogovor s Hitlerom, na osnovu koga je nacističkom režimu dato zeleno svetlo za anektiranje Sudetske oblasti, u sastavu tadašnje Čehoslovačke, ovog drugog je samo ohrabrio da pokrene blickrig i protiv drugih evropskih demokratija. Ironično je stoga što Tramp veruje kako se njegova najbolja šansa za dobijanje Nobelove nagrade za mir sastoji u sklapanju „mirovnog“ sporazuma – nalik onom iz Minhena – kojim bi Ukrajina bila naterana na odricanje od delova svoje suverene teritorije u korist Rusije, koja se pritom verovatno neće zadovoljiti sve dok Ukrajinu u potpunosti ne potčini.
Za razliku od Trampa, Nobelov komitet skloniji je tome da se stavi na stranu protivnika autoritarnih sistema, ne njihovih reprezentativnih predstavnika. Tako je 2010. nagradu dobio utamničeni kineski disident Liu Sjaobo, za svoju „dugogodišnju, nenasilnu borbu za temeljna ljudska prava u Kini“. Kineske vlasti osudile su takav izbor dobitnika, čime je otvoren trajan jaz između Kine i Norveške, ali je Nobelov komitet ostao dosledan vrednostima do kojih drži. Dodeljivanje Nobelove nagrade Trampu za to što podstiče rasparčavanje Ukrajine poslalo bi suprotnu poruku, potencijalno čak i ohrabrilo kineskog predsednika Si Đinpinga da pokrene invaziju na Tajvan.
Zašto uopšte Tramp želi Nobelovu nagradu za mir, kad se s evidentnim nipodaštavanjem odnosi prema načelima mirovne politike i teškom radu koji vođenje takve politike zahteva? Najverovatniji odgovor glasi – zato što je Nobela dobio Barak Obama. Od proturanja laži da Obama nije rođen u Sjedinjenim Državama do nedavnih optužbi na njegov račun za tobožnju izdaju – kad je u pitanju prvi Afroamerikanac na čelu Amerike Trampova surevnjivost ne zna za granice. A eto, Obama je Nobelov laureat, a on, Tramp, to nije – i to mu je nepodnošljivo.
Istini za volju, nije sasvim jasno zašto je ova nagrada Obami dodeljena, budući da je usledila 2009, kratko nakon što je početkom te godine stupio na dužnost, u trenutku kad je jedino njegovo dostignuće bilo to što je svojom inspirativnom retorikom budio nadu u ljudima. Možda mu je dodeljena ponajviše zbog toga što nije imao ništa zajedničkog sa svojim prethodnikom, Džordžom V. Bušom, koji je 2003. pokrenuo invaziju na Irak na osnovu fabrikovanih tvrdnji kako režim Sadama Huseina raspolaže oružjem za masovno uništenje.
Dok je Nobelova nagrada dodeljena Obami bila preuranjena, ona koja bi bila dodeljena Trampu bila bi parodična. Ukoliko bi nekako ipak uspelo da se Nobelov komitet natera da mu je dodeli, priznanje za mir postalo bi poenta vica.