Jeo sam sarmu u Čileu

Izašao sam iz hotela i uzeo taksi do centralne stanice Santiaga. Dogovorili smo se da se nađemo kod ogromnog balona u obliku Deda Mraza, koji je stajao ispred glavnih vrata stanice i plašio decu.

 

- TEKST NASTAVLJA ISPOD OGLASA -

Našli smo se bez ikakvih problema. Sanjinov auto je bio parkiran iza ugla. Tu su nas čekali Lazar i Robert. Robert je stigao u ovo čileansko iskušenje pre tri nedelje. Pozdravismo se, jedva nekako strpasmo torbe u gepek i krenusmo prema Pacifiku. Lazar, koji, čini mi se,  puši dve kutije cigareta dnevno, je prepričavao svoju golgotu puta do Čilea. Leteo je kompanijom Air France, preko Pariza. U Parizu su ga zaključali u sobu skoro osam sati do sledećeg leta. Nisu čoveku dali da puši, a kamoli da ode do fri-šopa u kupovinu. Osećao se kao u zatvoru onako pod nadzorom, jer nije imao šengensku vizu pa su se Francuzi bojali da ne pobegne. Iz te sobe su ga ubacili direktno u avion za Santiago. Opet nije mogao da puši sve do Santiaga. Lazar i Sanji se znaju još iz Dominikanske Republike. Tu su radili zajedno neko vreme. Kad je u Dominikani pukao turizam, kako rekoše, krenuli su u nove avanture. Lazar je odlučio da se vrati nazad u Srbiju, a Sanji se odlučio za Čile, zbog mediteranske klime.

Svima nam je već jasno da ovde nema ni „m” od mediteranske klime, ali je ipak lepo. I tako Sanji, Robert, Lazar i ja krenusmo na Pacifik. Ovo će Lazaru biti prvi put u životu da vidi Pacifik. Posmatrao sam Lazara kako gleda ovu nepreglednu vodu. Bio je sav uzbuđen.

Jaoooo, pogledaj Pacifik. Ovo mi je prvi put da ga vidim. Ovo mi je bio san.

Hrapavi glas mu se probijao kroz auto, kao da je govorio kroz neku mašinu, posledice dugogodišnjeg pušenja. Bilo je očigledno da je ta plava voda davala Lazaru nadu. Nadu za bolji život i egzistenciju. I sâm sam se hranio tom energijom preko Lazara.

Sanji je ovde došao sa idejom da otvori pozorište. Sredio je radnu dozvolu na godinu dana tako što je napravio plan za pozorište i predstavio ga državnim ogranima. Sanji, kako reče, ima iskustva sa televizijom i pozorištem još iz bivše Jugoslavije i misli da bi ova varijanta sa teatrom uspela u Vinji del Mar. Jedna od prepreka je što mu ne polazi za rukom da nađe dvoranu koju bi iznajmio i preuredio u pozorište.

Stigli smo u Renjaku. Tanja nas je čekala sa gotovim ručkom. Crnogorska sarma, kobasice ala Kranj i čileanski pinđur. Pili smo lokalni Merlot i razgovarali o svemu i svačemu. Tanja je već šesti mesec trudna. Njihova beba bi trebalo da bude prva srpska beba rođena u Čileu ovog milenijuma. Slušao sam avanture mojih čileanskih prijatelja. Sve zajedno u Čileu, kako sam čuo, ima negde oko pedesetak ljudi sa našeg područja. Uglavnom svi žive u Santiagu.

Boban, dečko koji je može se sigurno reći veteran na ovim prostorima, nije mogao da nam se pridruži za ručak. Bobana sam prvi put video posle ručka, kad smo izašli da prošetamo ulicama Vinje del Mara. Vinja del Mar i Valparaiso su u stvari jedan grad sa dva imena. Buržoazija Valparaisa se po dolasku bavila kultivacijom vina u severnom delu grada. Tu su pravili hacijende i odmarališta. Ubrzo se grad proširio i sada evo ima skoro isti broj stanovnika kao Valparaiso. U današnje vreme postoji velika politička kompeticija između ova dva grada. Valparaiso je, kako kažu, nastanjen sirotinjom i podržava prolevičarske partije, dok je Vinja del Mar skuplji, bogatiji, a samim tim i konzervativniji.

Prošetali smo duž poznate plaže u Vinji. Sanji i Lazar su razmatrali mogućnosti otvaranja biznisa na plaži. Čini mi se da planiraju da pokrenu štandove za tetoviranje henom. Robert mi je ponudio da spavam kod njega u stanu. Nisam želeo da se namećem, ljudi su tek stigli, a i ja sam hteo svoj mir. Uzeo sam sobičak u centru Vinje za deset hiljada pezosa za noć. Boban je znao gazdu pa mi je snizio cenu skoro na pola. Boban i ja smo to veče izašli u Valparaiso. Svi klubovi i diskoteke se nalaze tik pored okeana u velelepnim kolonijalnim zgradama izgrađenim početkom veka. Zaseli smo u karaoke bar i cepali se na nebulozne Čileance koji su pevali lokalne hitove. Sve mi je bilo jasno kad je jedan dečko otpevao „My Way”, klasik sa teškim španskim akcentom. Posle smo zaglavili u diskoteci do pet ujutru.

To veče sam osetio da sam ipak malo bolestan. Teralo me često da idem u toalet, ali iz mene ništa nije izlazilo. Pržilo me nešto ispod stomaka kao nikad u životu. Takav bol nisam nikad pre osetio. Mislim da sam se malo prehladio u Boliviji ono jutro dok sam bio umotan u ćebe. Boban misli da sam verovatno prehladio bešiku. Sutradan, čim sam ustao, potražio sam na netu karte za Pukon da posetim Sašu. Praznici su, ljudi slave Božić i prevoz je ipak malo redukovan. Saša mi je sredio smeštaj ako dođem u Pukon, ali trebaće mi oko jedanaest sati noćne vožnje da dođem do njega. Ne znam šta da radim. Buenos Aires je druga varijanta. Boris još nije otišao u Evropu, a i sa njim je dobar provod zagarantovan. Zamirisao mi je argentinski gril i voda mi ide na usta.

Boban se ponudio da mi pokaže Valparaiso. Šetali smo ulicama grada satima uživajući u toplom pacifičkom povetarcu. Valparaiso je jedan od najlepših i najneobičnijih gradova koje sam do sada video. Ležeći onako u brdima, podseća me malo na Kejptaun, samo je mnogo lepši. Još od pre par godina je pod UNESCO zaštitom. Kroz grad se prožimaju čudni liftovi koji prevoze ljude na okolna brdska naselja. Ljudi su se lepo setili i čak pre dvesta godina napravili žičare koje vuku kompletne vagone po valparaiskim brdima.

Vikendom je sve duplo skuplje. Šetali smo malim brdskim ulicama. Slikao sam neprestano. Kuće su obojene u sve moguće boje i uglavnom su okovane u rebraste limene okvire. Podseća me na naše limene krovove. Boban mi reče da su ovde nekada živeli Britanci. Pokazao mi je Jugoslovenski prolaz ili Paseo Yugoslavo,  prelepu uličicu sa fantastičnim pogledom na luku. Posle smo otišli do lokalne pijace i buvljaka antikviteta. Tražio sam malo nacističke memorabilije, jer sam čuo da se na ovim prostorima lako nađe. Neko mi je rekao da se nacistički suveniri prodaju za brdo para na Ebayu, pa sam pomislio da napravim neke pare kad sam već tu.

Svratismo do jedne od kuća Pabla Neruda, ali je već bila zatvorena. Danas je katoličko Badnje veče. Sanji i Tanja su juče išli u kupovinu. Organizovali su večeru za sve nas. Dolaze da me pokupe u osam. Još par dana i onda nazad za Gvajakil. Tu ću da dočekam Novu godinu sa mojom Marijom. Čujemo se svakodnevno preko Skajpa. Kaže da radi za barom svake noći. Majci je rekla sve o nama. Majka joj reče: „Pa neka dođe gringo, pa radite zajedno u restoranu.” Smešno, boji se majka da joj ne odvedem ćerku. Jedva čeka da se vratim u Gvajakil. Jedva čekam da budemo zajedno. Njen otac Miguel je još uvek u Čileu i reče da će da dovede jednog dečka da radi za barom.

Prethodni dio iz serijala putopisa Siniše Vlaisavljevića iz Čilea možete pročitati ovdje

 

NAJNOVIJE

Ostalo iz kategorije

Najčitanije