Izrael, sam po sebi, nudi mnoštvo kontrasta, život pod maskama i stalno prisustvo straha koji kao da lebdi u vazduhu. Sve to ne samo zbog naoružanih vojnika, koji se mogu sresti na svakom koraku, već se slika o uvek pripravnom društvu vidi i u svakodnevnim futinzima i vežbanjem običnog sveta: od jutra do povečerja, pa čak i u ranim jutarnjim časovima.
U Tel Avivu, na obali Sredozemnog mora je raj, sjaj glamura modernih građevina, mada nije svuda tako: ima delova grada koji podsećajući na nešto što bi se moglo nazvati i predvorjem pakla. Slično Barseloni ili Marselju, luksuzni hoteli sa pet “zvezdica” se uzdižu tik uz obalu Sredozemnog mora. Jedan do drugog, uz plažu od sitnog peska, nalik prosutom brašnu, smešteni su „Interkontinental“, “Kraun plaza“, „Šeraton“, „Hilton“… Gledaju pravo u tu lepotu, a ispod njih se u nizu nalaze restorani, kafići i ostala zdanja u kojima je izuzetno buran i bogat noćni život.
Promenada duga i lepa, „trkači“ i biciklisti su posebno povlašćeni, imaju svoje staze, a na dugoj peščanoj i lepo uređenoj plaži najviše je improvizovanih terena za odbojku… Meštani kažu da leti ova obala „gori“: prepuna je turista i domaćeg stanovništva, i svi već od februara počinju da se kupaju u još hladnoj vodi Sredozemnog mora. Napolju je 19-20 stepeni Celzijusa, voda koji stepen hladnija, ali odvažni ulaze u nju…
Na južnom rubu Tel Aviva, niz istu plažu dugu nekoliko kilometara, smeštena je Jafa, drevna luka, danas drugi po veličini grad u Izraelu. Iza zidina, pred kojima putnike dočekuje džamija Al – Bar, podignuta u doba Otomanske imperije, uzdižu se: zgrada Starog Saraja, danas pretvorena u Muzej Jafe, pa crkva svetog Petra, sinagoga i svetionik kao simboli ovog grada čije se ime pominje još u 15. veku pre Hrista.
Draž onoga što su urezale hiljade godina malo je okrnjila restauracija Jafe, jer je primetno da brušeni kamen potiče iz doba tek nekoliko decenija unazad. Promenada je danas stecište novih bračnih parova, koji se poput Beograđana na Kalemegdanu, maltene ritualno fotografišu na zidinama drevnog grada.
Napuštajući bajkovitu obalu i zalazeći dublje ka jezgru modernog Tel Aviva, ne možete a da ne doživite razočaranje. Slušajući prelepe priče o modernom Izraelu, posetilac očekuje da se susretne sa nečim posebnim. Ali, sa izuzetkom nekoliko oblakodera i tržnih centara, nailazi se na mnogobrojne kuće i zgrade čija je izgradnja napola zaustavljena ili su zapuštene do ivice rušenja, sa oronulim fasadama…
Ko dođe u Izrael, a ne vidi Vitlejem i Jerusalim, gradove koji nikoga ne mogu da ostave ravnodušnim, može da se oseća kao da i nije posetio ovu egzotičnu zemlju. Prvo smo krenuli u grad koji je nastao pre više od 3.000 godina, u kojem se rodio Isus Hrist i koji, naravno, živi isključivo od hodočasnika i turista. Mada na tom malom prostoru žive zajedno i hrišćani,muslimani i Jevreji, naš vodič je morao da napusti vozilo, jer mu kao Jevrejinu tamo nije mesto. Dočekao nas je drugi vodič, musliman Samir, koji je studirao u Beogradu. On nam je objasnio da oni mogu da dođu u Izrael jednom godišnje, obično za Božić…
Da biste prešli tu demarkacionu liniju, prvo se susrećete s „berlinskim zidom“ koji je visok osam metara. Nema carine, lako se i brzo prođe, ali povratak daje drugu sliku. Onu o strahu. Čekanje nije bilo dugo, ali su u autobus ušli ljudi u uniformama.
Specijalac u plavom, sa pancirom i automatskom puškom, koju drži u ruci s prstom na orozu, a iza njega žena u maskirnom odelu, takođe pod punom ratnom opremom i spremnim oružjem. Za svaki slučaj. Tek kada oni obave kontrolu, autobus ide dalje.
O Jerusalimu se mnogo toga zna, ali su nezaboravni prizori brda Golgota na kojem je razapet Hrist, pa crkva Svetog groba, Hristove stanice, Zid plača…
Ono što nas je ipak oduševilo dogodilo se na Maslinovoj gori. Videli smo knjigu „Sveta zemlja“, luksuzno opremljenu, ali štampanu -na srpskom jeziku!
SKUPO
Restorani na obali su neka vrsta mamipara, hrana je raznovrsna, mada kad se plaća račun, ruka mora duboko u džep. Tako, na primer, hamburger od govedine, sa prilogom od nekoliko salata i krompirom, kao i veliko pivo „makabi“, košta 25 evra. U prodavnicama je roba skuplja bar 30 – 50 odsto nego kod nas. Ali, Izraelce to ne pogađa, jer im je prosečna plata između 2.000 i 2.500 dolara