Island je jedina evropska država koja je svoju teritoriju proširila vulkanski – nekoliko godina pre toga, iz mora je izronilo čitavo ostrvo, a vlasnici ledenog arhipelaga, koji je time uvećan, dali su ostrvu ime Surtsej. Drugom prilikom, vulkanska erupcija je izlila toliko lave u more da je pretila opasnost da bude zatvoren ulaz u jednu od malobrojnih prirodnih luka u zemlji; lokalno stanovništvo je polivalo lavu ledenom vodom, pokušavajući da zaustavi njen tok. Ovo je zemlja saga, gde shvatite nešto što Islanđani znaju od rođenja. Priroda vodi glavnu reč, i nemilosrdna je.
„Ovde nema Evrope“, pisao je Vistan Hju Oden 1937. u svojim Pismima sa Islanda. „Ovo je ostrvo i samim tim nestvarno“. Možda je mislio na Prosperovo ostrvo – njemu jedno od najdražih – međutim, Island ima običaj da se na vrlo grub način nametne Evropi. Eksplozija vulkana Laki 1783. godine – od koje je stradala skoro četvrtina islandskog stanovništva – stvorila je oblak prašine koji je prekrio veći deo Evrope, a neki istoričari smatraju da je prouzrokovao i slabu žetvu koja je dovela do Francuske revolucije 1789. godine. To je bila, u najmanju ruku, najava modernizma. Kada je vulkan Eyjafjallajökull poslednji put eruptirao početkom 19. veka, zagadio je atlantski vazduh na bar dve godine. Kada bi se to ponovo desilo, to jest ako se dešava, vratili bismo se na brodski prevoz, možda cepeline, i raspravljali sa moreplovcima o povoljnim vetrovima.
Ime ovoga sada već svima poznatog zagađivača nastalo je od tri islandske reči: Eyja – ostrvo, Fjalla – planina i Jökull – glečer. Sasvim jednostavno, kao i ime ove zemlje. Telefonski imenik Islanda organizovan je po imenima, a ne po prezimenima, jer bilo da ste muškarac ili žena, prezime dobijate po očevom imenu. Tako da ćete, ako se on zove Halgrim, vi biti ili Halgrimson ili Halgrimsdottir (postoje retki izuzeci). Opet jednostavno. Island je verovatno najbesklasnije društvo na svetu, a sigurno najprotestantskije i etnički najčistije. Rejkjavik je pun genealoga, jer se porodična stabla protežu stotinama godina u prošlost.
Do nedavno, Islanđani su imali prost životni izbor – ovce ili bakalar. U zemlji nalik na tundru (tu su trenirali astronauti misije Apolo, jer je teren sličan Mesečevoj površini) ima dosta travnatih površina za ispašu ovaca. Isti jednostavni princip vlada i na moru. Geslo je glasilo „Lovi ribu ili umri“, sve dok velika lovišta nisu presušila. Islanđani su imali takvu radnu etiku da je država, prilikom kontakta sa Evropskom unijom, postala glavni motor za startup kompanije i finansijsku industriju, uz stalne pohvale međunarodne zajednice, koje su trajale do pre dve godine, kada urušavanje njihovog bankarskog sistema umalo nije uništilo evro i nateralo Britaniju na zaplenu islandske imovine pomoću antiterorističkih propisa. Da je Island miš, moglo bi se reći da se gora više puta pošteno zatresla.
Ali činjenica da se radi o rubnoj državi nije beznačajna. Moj otac je 1940. godine učestvovao u nelegalnoj britanskoj vojnoj okupaciji te zemlje. To je bila invazija za očuvanje bezbednosti severnoatlantskih morskih ruta. Glavni islandski međunarodni aerodrom do skoro je bio i NATO baza, koja je bila deo sistema zaštite od potencijalnog sovjetskog napada preko Arktičkog kruga tokom Hladnog rata. Ironija je u tome što je Hladni rat počeo da jenjava kada su se Ronald Regan i Mihail Gorbačov sastali u Rejkjaviku. Islandski narod je vekovima opstajao na ivici gladi, katastrofe i servilnosti, uspevajući da sačuva svoj drevni jezik tokom kolonizacije Danaca i Norvežana. S vremena na vreme su razmišljali o tome da napuste ostrvo, na primer u vreme poslednjih velikih klimatskih promena, kada su se vatra i led naizgled urotili da spreče život na zapostavljenom severnom rubu Evrope.
Islanđani mogu da se pohvale najstarijim parlamentom na svetu, koji se još uvek zove Alting i nalazi se u centru glavnog grada. Najveći deo tople vode u Islandu sprovodi se kroz cevi, koje pomalo zaudaraju na sumpor, iz toplih izvora pod zemljom, a genijalni Islanđani su čak uspeli i da prave vino, gajeći grožđe u staklenicima izgrađenim nad pukotinama u zemlji ispod kojih ključa magma. Ali bilo je i situacija, u neka davna i mnogo nemirnija vremena, kada je zbog strane okupacije parlament morao da zaseda na poljani opasanoj stenama, nadomak zaleđenog jezera u unutrašnjosti zemlje. Posetio sam to mesto sa jednim političkim veteranom i levičarom, Jonasom Arnasonom, u vreme poslednjeg sukoba islandske i britanske mornarice; pored sukoba Grčke i Turske oko Kipra, to je bio jedini put da su članice NATO ratovale među sobom. Stekao sam utisak da se njemu više dopadala ta iskonska pustoš i nepristupačna okolina od udobnog simulakruma u prestonici na rubnom delu države, gde su uslovi za život podnošljivi. Kažu da Islanđani, ako ih odvedete sa Islanda, mogu da umru od nostalgije za svojom zemljom. Možda ih zato tako retko srećemo.
Nešto kasnije, dok se bela noć prelivala u jutro, video sam polarnu svetlost, auroru borealis. Shvatio sam zašto su ove ogromne senke tako važne u nordijskoj mitologiji – izgledaju kao zavese koje podrhtavaju na nepreglednoj ledenoj pozornici. Možda ćemo se uskoro svi naći ispred te zavese, mnogo ranije nego što smo planirali, i gledati je kako se spušta nad našim lagodnim i predvidivim životom.
Tekst preuzet sa prijateljskog portala www.pescanik.net