Većina Iračana tvrdi da se stanje u zemlji pogoršalo posle invazije predvođene Amerikom 2003. godine, prema novom istraživanju javnog mnjenja, piše BBC na srpskom.
Anketa je objavljena u vreme dok se ova naftom bogata bliskoistočna zemlja sprema obeleži dvadesetogodišnjicu svrgavanja predsednika Sadama Huseina.
Galup internešenel, neprofitna globalna organizacija za ispitivanje javnog mnjenja, sprovela je u februaru 2023. godine anketu licem u lice u svih 18 gubernija, među nacionalno reprezentativnim uzorkom od 2.024 odraslih osoba.
Upitani za trenutno stanje Iraka u poređenju sa periodom pre invazije, 60 odsto ispitanika reklo je da se ono pogoršalo, dok je 40 odsto reklo da se popravilo.
Iračka arapska manjina šiita stekla je političku vlast posle 2003. godine, izazvavši nezadovoljstvo među iračkim sunitima, Kurdima i drugim manjinskim zajednicama.
Ova frakcionaška podela vidna je i u anketi u kojoj većina sunita, oko 54 odsto njih, veruje da je život bio bolji pod Sadamom Huseinom.
Uprkos ovoj sumornoj oceni, ima i nekih znakova napretka.
Tek svaki treći ispitanik opisuje stanje u Iraku danas kao „siromašno”.
Kad je Galup internešenel zavirio u arhivu i potražio odgovor na isto pitanje iz 2003. godine, otkrio je da su skoro dvoje od troje Iračana tvrdili isto.
Četrdesetpetogodišnji čovek koji živi u pokrajini Anbar rekao je anketnom timu: „Teško je odrediti da li se situacija popravila ili pogoršala. Promene unose nadu i mi imamo običaj da zaboravljamo prošlost. Privreda se popravila, ali su se proizvodnja i bezbednost pogoršali.”
SAD su izvršile invaziju na Irak 2003. godine verujući da zemlja ima „oružje za masovno uništenje” i da režim Sadama Huseina predstavlja pretnju po svetsku bezbednost.
Ali dokazi o postojanju oružja za masovno uništenje nikada nisu pronađeni.
Umesto toga, rat je doveo do smrti stotine hiljada Iračana i trajne nestabilnosti u zemlji.
Uprkos opravdanju SAD-a, čini se da su mnogi Iračani i dalje skeptični prema pravim motivima za odlazak u rat.
Oko 51 odsto Iračana veruje da su SAD izvršile invaziju na Irak da bi ukrale njene resurse.
Ovaj sentiment najjači je u jugoistočnim gubernijama i pokrajini Anbar, koji su bogati naftom i gasom.
Za to vreme, 29 odsto anketiranih veruje da je cilj invazije bio da se sruši režim Sadama Huseina.
Drugi razlozi, kao što su interesi američkih vojnih preduzimača, borba protiv terorizma i dovođenje demokratije u Irak, bili su manje popularni izbori.
Kad je otpočela invazija predvođena Amerikom, na ulice su izašle frakcionaške paravojske.
Susedni Iran takođe je našao način da se ubaci, naročito budući da su 60 odsto iračke pipulacije šiiti, dugo tlačeni pod Sadamom Huseinom.
Posle uspona Islamske države, koja je naišla na podršku među obespravljenim sunitima na severu, 2014. godine je otpočela nova borba za dušu Iraka.
Bagdad je dobio masovnu vojnu podršku SAD i saveznika i Islamska država je potisnuta 2018. godine.
Od tada se vratio privid stabilnosti.
Iračani su podeljeni po pitanju budućnosti američkog učešća u njihovoj zemlji, prema ovoj anketi.
Broj američkih vojnika dostigao je rekordnih 170.000 na vrhuncu kampanje 2007. godine, a danas broji oko 2.500 pripadnika.
Ispitanici koji žive u južnom delu Iraka podržavaju momentalno američko povlačenje, dok oni na severu, uključujući kurdistanski deo Iraka, veruju da je nekakvo američko prisustvo neophodno.
Nekih 75 odsto anketiranih iračkih šiita smatra da je dolazak američkih koalicionih snaga nešto loše.
Oni podržavaju Rusiju kao političkog i bezbednosnog saveznika.
Imajući u vidu bliske odnose Teherana i Moskve, ovo ne predstavlja iznenađenje u izuzetno nestabilnom regionu.
Ekonomski gledano, Kina je pojačala prisustvo na Bliskom istoku iako je region tradicionalno potpadao pod američko bezbednosno okrilje.
Peking je nedavno najavio „detant” između Irana i Saudijske Arabije, gde su pristali da nastave diplomatske veze.
Ali budućnost za mlade je sumorna – ovo se najviše očitava u Tišrinskom ili Oktobarskom društvenom pokretu koji je započeo na ulicama Bagdada 2019. godine i bio brutalno ugušen.
I dok 47 odsto anketiranih Iračana želi da ostane i izgradi novu zemlju, 25 odsto – ili svaki četvrti ispitanik – želi da se odseli.
Neimenovana osoba rekla je anketarima: „Sve veći broj mladih u Iraku, naročito muškarci koji žive u Bagdadu, vidi bolju budućnost za sebe van zemlje.”
Analiza po starosnim grupama priča priču za sebe.
Skoro svaki treći Iračanin starosti između 18 i 24 godine želi da napusti zemlju – što je oštra osuda političke klase zemlje i njenih dugogodišnjih problema sa korupcijom.
Ali složenost Iraka ne može se svesti na statistiku.
Za milione Iračana, protekle dve decenije bile su obeležene traumom i previranjima.
A opet se pojavljuje nova generacija, koja nasleđuju teret prošlosti istovremeno se trudeći da za sebe izgradi bolju budućnost.
I dok je najmanje 40 odsto iračke populacije mlađe od 15 godina, izgleda da ova mlada generacija najviše ceni ekonomsku sigurnost i prilike za zaposlenje, istovremeno žudeći za mirom i stabilnošću.
Oni se nadaju da će irački lideri i međunarodni saveznici dorasti tom zadatku.