U Pakistanu postoji nekoliko prijatnih gradića, poput Abotabada, razbacanih duž puteva koji vode ka planinama od Ravalpindija (grada u kome je smeštena baza pakistanskog vojnog vrha i koji je, do 2003, bio sigurna kuća za Halida Šeika Muhameda). Muzafarabad, Abotabad… gradići u kojima je vreme prijatno i leti i zimi, sa divnim vidikovcima, puni malih zadovoljstava. Kolonijalni Britanci – kao što je to bio pukovnik Džejms Abot, po kome ovo mesto i nosi ime, nazivali su ih „brdskim postajama“ za odmor i rekreaciju oficira koji su ovde služili. Ova šarmantna ideja, kao i same lokacije, nastavile su svoj život i sa pakistanskim oficirima.
Ako mi kažete da je neko odseo u prijatnom kompleksu zaštićenom zidovima u Abotabadu, odgovoriću vam da to znači da je on uvaženi gost vojne mašinerije koja godišnje potroši nekoliko milijardi dolara američke pomoći. Već od nametljive očiglednosti ove činjenice vam zastaje dah.
Ovaj neoborivi dokaz povezanosti pakistanske vlade sa Al Kaidom možda pruža neku satisfakciju, ali u načelu samo pojačava osećanje antiklimaksa. Uostalom, ko nije znao da Amerika izdašno hrani ruku koja hrani Bin Ladena? Takođe možemo smatrati omanjim trijumfom potvrdu činjenice da naš stari neprijatelj nije bio herojski gerilski borac, već razmaženi klijent korumpirane i nemoralne oligarhije koja vodi jednu propalu i opasnu državu.
Ali, i ovo smo već znali. Ako ništa drugo, barem na desetogodišnjicu Bin Ladenovog najpoznatijeg zverskog napada nećemo morati da gledamo kako nam se podrugljivo smeška sa video snimka. Ipak, kada malo bolje razmislim, on se već neko vreme nije ozbiljno oglašavao ni po jednom pitanju (zbog čega sam se upitao, pre nekog vremena, da nije možda umro ili je već ubijen), dok je mržnju koja potiče iz njegove grupe i njegove ideologije širila generacija njegovih naslednika, kao što je njegov neuporedivo suroviji klon u Iraku, Abu Musab Al-Zarkavi. Nadam se da je Bin Laden, kao i Zarkavi, u poslednjim trenucima svoga života imao dovoljno vremena da shvati ko ga je pronašao i da se zapita ko ga je izdao. To bi bila neka uteha. Ne velika, ali ipak.
U onome što se iritantno naziva „ikoničnošću“, Bin Laden svakako nije imao premca. Čudna, moralno degenerisana kvaziplemenitost i prividna duhovnost činili su da njegova pojava deluje zastrašujuće telegenično, i biće vrlo interesantno videti da li će ova harizma preživeti alternativnu definiciju revolucije koja je nedavno transformisala muslimanski svet. Najjači utisak je, ipak, njegova potpuna iracionalnost. Šta je ovaj čovek mislio da radi? Da li je pre deset godina očekivao, ili još gore želeo, da živi u kompleksu zaštićenom zidovima u malom ljupkom Abotabadu?
Samo da vas podsetim, pre deset godina Bin Laden je imao ogroman uticaj u jednoj propaloj i opasnoj državi – Avganistanu, iz koje je širio svoju moć na njenog suseda – Pakistan. Talibani i simpatizeri Al Kaide zauzimali su visoke položaje u pakistanskoj vojsci i pakistanskom nuklearnom programu, ali dugo nisu bili prepoznati kao takvi. Bin Ladenu su davane ogromne finansijske subvencije, često kroz službene kanale, iz Saudijske Arabije i drugih zemalja Persijskog zaliva. Pored toga što je bio vođa nihilističke internacionale, bio je i na čelu ogromne i profitabilne mreže koja se bavila bankarstvom i pranjem novca. Imao je i toliku moć da je mogao da naredi da se dovuče teška artiljerija da bi se uništile budističke svetinje u Avganistanu (Bude iz Bamijana) u sred bela dana. Mreža medresa širila se svetom, od Indonezije do Londona, baš kao što se širila i mreža kampova za obuku budućih ubica.
I onda je Bin Laden, napadom na Njujork i Vašington, odlučio da u jednom danu na kocku stavi sve ove rastuće strateške prednosti. Posle toga, ne samo da je pobegao iz Avganistana, ostavljajući svoje zaluđene sledbenike da ginu u ogromnom broju, već je postao čovek koji se skriva u senci, sa rastućim šansama za uspešnu tajnu likvidaciju, ili plaćenu izdaju.
Zamislivo je da je on stvarno verovao u svoju ludačku propagandu, koja je često predočavana na kasetama i video snimcima, naročito posle žurnog povlačenja američkih snaga iz Somalije. Tvrdio je da je Zapad istrulio od korupcije, i da njime upravljaju zavereničke grupe Jevreja i homoseksualaca. Da Zapad nema volju da se tome odupre. Da se ponaša feminizirano i kukavički. Da je potreban još samo jedan razoran udarac i Zapad će nestati u pepelu, baš kao i njujorške kule bliznakinje. On i njegove psihopate ubili su hiljade ljudi u severnoj Americi i zapadnoj Evropi, ali su tokom poslednjih par godina njihovi najveći vojni uspesi bili napadi na mete poput avganistanskih učenica, šiitskih civila i nezaštićenih sinagoga u Tunisu i Turskoj. Da li je ikada postojao vođa iz senke vredniji prezrenja, zapovednik koji je odobrio više kolektivnih smrtnih kazni za nevine prolaznike?
Teokratska iracionalnost je dovoljno česta pojava da bi je porazi kao što je ovaj učinili trajno neprivlačnom. Nema sumnje da će neki razmetljivci nastaviti da za instant ispitivanja javnog mnjenja u regionu izjavljuju da je Bin Laden sveti šeik i slične besmislice. (Čudno je kako ova ispitivanja nikada nisu registrovala glad lokalnog stanovništva za ustavnom demokratijom.) Uz malo sreće, pojaviće se i retardirane glasine da Bin Laden nije „stvarno“ mrtav. U redu: on je verovatno već naneo najveću štetu koju je mogao. U onome što se iole može opisati kao realni svet, njegove taktike su počele da nailaze na otpor i protivnike, ili više nisu odgovarale realnim uslovima, ili su barem izazivale sve manji broj pozitivnih reakcija. Od Bagdada do Balija, na ubedljiv način se pokazalo da je binladenizam uzrok siromaštva, bede, i nezaposlenosti a ne – kao što su neke neznalice tvrdile – odgovor na ove probleme.
Mučenik iz Abotabada više nije živ, a firerovski kompleksi njegovih preživelih naslednika će se sada hraniti u međusobnoj utakmici bez ikakvih ograničenja. Ali uniformisani i anonimni domaćini onog zaštićenog kompleksa u Abotabadu su još uvek među nama, i Obamin govor će biti potpuno bezvredan ako on od nas očekuje da nastavimo da naoružavamo i finansiramo iste one ljude zbog kojih je potraga za Bin Ladenom bila ovoliko nepotrebno dugačka, mukotrpna i skupa.
Originalno u Slate
Tekst preuzet sa prijateljskog portala www.pescanik.net