Susrećemo se u vreme napetosti koja vlada između Sjedinjenih Država i muslimana širom sveta – napetosti utemeljenoj u istorijskim silama koje prevazilaze svaku savremenu političku debatu. Odnos islama i zapada uključuje vekove koegzistencije i saradnje, ali i sukobe i verske ratove. U skorijoj istoriji, tenziju je potpomagao kolonijalizam, kojim su ukinuta prava i životne prilike mnogim muslimanima, i hladni rat u kojem su mnoge muslimanske zemlje često tretirane kao moneta za potkusurivanje, bez obzira na njihove težnje. Štaviše, brze promene koje sa sobom nose moderno doba i globalizacija, navele su mnoge muslimane da zapad doživljavaju kao pretnju islamskim tradicijama.
Nasilni ekstremisti su iskoristili ovu napetost kod nevelike, ali opasne manjine u muslimanskom svetu. Napadi jedanaestog septembra 2001. i neprestani pokušaji ovih ekstremista da svoje nasilne metode primenjuju na civilima, naveo je mnoge u mojoj zemlji da islam razumeju ne samo kao neprijateljski nastrojen prema Americi i zemljama zapada, nego i prema ljudskim pravima. To je dovelo do još većeg straha i nepoverenja.
Dokle god se naš odnos definiše našim razlikama, jačaće oni koji šire mržnju umesto mira i koji promovišu sukobe umesto saradnje, koja može pomoći svim našim narodima da dođu do pravde i prosperiteta. Ovo kolo sumnje i nesloge se mora prekinuti.
Došao sam ovde da se založim za novi početak odnosa Sjedinjenih Država i muslimana širom sveta; odnosa zasnovanih na zajedničkom interesu, međusobnom uvažavanju i na činjenici da se Amerika i islam međusobno ne isključuju i da ne treba da se nadmeću. Oni se preklapaju i dele zajedničke principe – princi
pe pravde i napretka; tolerancije i dostojanstva svih ljudi.
Ovo izgovaram sa svešću da do promene neće doći preko noći. Nijedan govor ne može da izbriše godine nepoverenja, niti za ovo vreme koje mi je na raspolaganju mogu da odgovorim na sva složena pitanja koja su nas dovde dovela. Ali ubeđen sam da bismo morali otvoreno da kažemo šta nam je na srcu, kako bismo se pokrenuli napred, kao i da se takve stvari često govore iza zatvorenih vrata. Moramo uložiti napor da jedni druge saslušamo, da učimo jedni od drugih, da poštujemo jedni druge i da potražimo zajednički jezik. Kao što nam sveti Kuran kaže: “Budi svestan boga i uvek govori istinu”. To ću ja danas pokušati – da govorim istinu, svestan velikog zadatka koji nas očekuje, čvrsto verujući da su interesi koje delimo kao ljudska bića jači od sila koje nas razdvajaju.
Deo ovog uverenja utemeljen je u mom ličnom iskustvu. Ja sam hrišćanin, ali moj otac je iz kenijske porodice koja je generacijama bila musimanska. Kao dete sam nekoliko godina živeo u Indoneziji i slušao ezan u osvit zore i u smiraj dana. Kao mladić sam radio u čikaškim zajednicama gde su mnogi pronalazili dostojanstvo u muslimanskoj veri.
Poznajem istoriju i znam koliko je islam zadužio civilizaciju. Islam je – u institucijama poput univerziteta Al-Azhar – vekovima nosio luču učenosti, krčeći put evropskoj renesansi i prosvetiteljstvu. Upravo je inovacija u muslimanskim zajednicama odgovorna za algebru, magnetni kompas i navigacione uređaje; za ovladavanje pisaljkama i štampom; za razumevanje načina na koji se širi zaraza i kako se ona može suzbiti. Islamska kultura nam je podarila veličanstvene lukove i uzvišene tornjeve; poeziju za sva vremena i voljenu muziku; prefinjenu kaligrafiju i mesta za mirnu kontemplaciju. Kroz vekove, islam je rečima i delom ukazivao na mogućnost verske tolerancije i rasne jednakosti.
Takođe znam i da je islam oduvek bio deo priče o Americi. Prva država koja je priznala moju zemlju bila je Maroko. Prilikom potpisivanja Sporazuma iz Tripolija 1796, naš drugi predsednik, Džon Adams, napisao je: „Sjedinjene Države ne gaje neprijateljske namere prema zakonima i veri muslimana“. Od našeg osnivanja, američki muslimani su obogaćivali Sjedinjene Države. Borili su se u našim ratovima, služili u vladi, zalagali se za ljudska prava, otvarali preduzeća, predavali na univerzitetima, pobeđivali na sportskim takmičenjima, dobijali Nobelove nagrade, gradili našu najvišu zgradu i palili olimpijsku baklju. I kada je nedavno prvi američki musliman izabran za predstavnika u Kongresu, zakleo se da će braniti naš ustav na istom onom Kuranu koji je jedan od otaca naše nacije – Tomas Džeferson – držao u svojoj ličnoj biblioteci.
Upoznao sam islam na tri kontinenta pre nego što sam došao u regiju gde je on prvobitno otkriven. To iskustvo je osnova mog ubeđenja da partnerstvo Amerike i islama mora biti zasnovano na onome što islam jeste, a ne na onome što on nije. Smatram da je deo moje odgovornosti kao predsednika Sjedinjenih Država da se borim protiv negativnih stereotipa o islamu, gde god se oni pojavili.
Ali ti se isti principi moraju primeniti i na muslimansko viđenje Amerike. Isto kao što se muslimani ne mogu ugurati u grubi stereotip, ni Amerika ne odgovara grubom stereotipu o imperiji okrenutoj samoj sebi. Sjedinjene Države su oduvek bile jedan od najvećih izvora napretka u svetu. Naša zemlja je rođena iz revolucije protiv jedne imperije. Ona je zasnovana na idealu da su svi ljudi stvoreni jednaki, i vekovima smo se borili i prolivali krv da tim rečima damo smisao – u okviru naših granica i svuda u svetu. Nas oblikuju razne kulture, iz svih delova sveta, i posvećeni smo jednom jednostavnom konceptu: E pluribus unum: „Iz mnoštva jedno“.
Mnogo se priča o činjenici da je jedan Afroamerikanac po imenu Barak Husein Obama mogao da bude izabran za predsednika. Ali moja lična priča nije toliko jedinstvena. San o prilici koja se pruža svakom nije se ostvario za svakog u Americi, ali obećanje tog sna postoji za svakog ko dođe do naše obale – to važi i za skoro sedam miliona američkih muslimana u našoj zemlji danas, koji uživaju pogodnosti nadprosečnog obrazovanja i nadprosečnih prihoda.
Štaviše, pojam slobode je u Americi neodvojiv od slobode veroispovesti. Zato u svakoj od naših država postoji džamija, i ima ih preko 1.200 na našoj teritoriji. Zato se vlada SAD-a obratila sudu da zaštiti pravo žena i devojaka da nose marame, i da kazni one koji im to pravo osporavaju.
Zato, neka se u to ne sumnja: islam je deo Amerike. I verujem da Amerika u sebi nosi istinu da bez obzira na rasu, veroispovest ili životni položaj, svi mi delimo iste težnje – da živimo mirno i bezbedno; da se obrazujemo i da dostojanstveno radimo: da volimo svoju porodicu, svoju zajednicu i svog boga. Ove stvari su nam zajedničke. To je nada čitavog čovečanstva.
Naravno, priznavanje naše zajedničke ljudskosti je samo početak našeg zadatka. Samo rečima ne možemo zadovoljiti potrebe naših ljudi. Te potrebe će se zadovoljiti samo ako odlučno nastupamo narednih godina, i ako shvatimo da su izazovi koji su pred nama zajednički, i da će nas neuspeh u njihovom prevazilaženju sve zajedno mnogo koštati.
Iz skorašnjeg iskustva znamo da kada finansijski sistem oslabi u jednoj zemlji, prosperitet strada svuda. Kada se jedan čovek zarazi novom vrstom gripa, to je rizik za sve. Kada jedna država pokušava da se nuklearno naoruža, svi su narodi u većoj opasnosti od nuklearnog napada. Kada nasilni ekstremisti deluju na jednom planinskom vencu, čak su i ljudi na suprotnoj strani okeana ugroženi. I kada se u Bosni i Darfuru ubijaju nevini ljudi, ostaje mrlja na našoj kolektivnoj savesti. Tako izgleda deliti ovaj svet u XXI veku. To je odgovornost koju imamo jedni prema drugima kao ljudska bića.
Breme odgovornosti je teško. Istorija čovečanstva je puna primera kada jedna nacija ili pleme podjarmljuje drugu zarad sopstvenog interesa. Pa ipak, u ovom novom dobu, takav stav je autodestruktivan. Imajući u vidu našu međusobnu zavisnost, svaki svetski poredak koji izdiže jednu naciju ili grupu ljudi iznad druge, neizbežno će propasti. Šta god mislili o prošlosti, ne smemo biti njeni taoci. Sa svojim problemima se moramo suočavati kroz partnerstvo; svaki se napredak mora deliti.
To ne znači da treba da ignorišemo izvore napetosti. Naprotiv, sa tom napetošću se moramo suočiti direktno. U tom duhu, dozvolite mi da, koliko god jasnije i jednostavnije mogu, kažem nekoliko reči od konkretnim pitanjima, koja verujem da moramo rešiti zajedno.
Prvi problem koji moramo zajedno rešiti jeste nasilni ekstremizam u svim oblicima.
U Ankari sam jasno rekao da Amerika nije – niti će ikad biti – u ratu sa islamom. Međutim, nemilosrdno ćemo se suprotstaviti nasilnim ekstremistima koji predstavljaju opasnu pretnju za našu bezbednost. Zato što ne pristajemo na istе stvari na koje ne pristaju ljudi bilo koje veroispovesti: na ubijanje nevinih ljudi, žena i dece. I moja prva predsednička dužnost jeste da zaštitim američki narod.
Situacija u Avganistanu oslikava američke ciljeve i našu potrebu da radimo zajedno. Pre više od sedam godina, Sjedinjene Države su se upustile u borbu protiv Al Kaide i talibana, uz široku međunarodnu podršku. Ulazak u borbu nije bio naš izbor, bila je to nužnost. Svestan sam da pojedinci preispituju ili opravdavaju napade 11. septembra. Ali, da budemo jasni: Al Kaida je tog dana ubila skoro 3.000 ljudi. To su bili nevini ljudi, žene i deca iz Amerike i mnogih drugih zemalja koji nisu nikome naudili. Ipak je Al Kaida odlučila da okrutno pobije te ljude, preuzela odgovornost za napad, pa čak i sada javno izražava rešenost da opet izvrši masovna ubistva. Imaju saradnike u mnogim zemljama i pokušavaju da prošire svoj domet. Ovo nisu mišljenja o kojima treba raspravljati, ovo su činjenice sa kojima se valja izboriti.
Budite sigurni: ne želimo da zadržavamo svoje vojnike u Avganistanu. Ne trebaju nam tamo vojne baze. Amerika je očajna zato što gubi svoje mlade ljude. Nastavljanje ovog sukoba je skupo i politički naporno. Bili bismo presrećni da povučemo i poslednjeg vojnika, ako budemo bili sigurni da u Avganistanu i Pakistanu nema nasilnih ekstremista, rešenih da pobiju što je više moguće Amerikanaca. Ali, to još uvek nije tako.
Zato i jesmo u koaliciji sa 46 zemalja. I uprkos ogromnim troškovima, odlučnost Amerike neće oslabiti. Niko od nas ne bi smeo da toleriše ekstremiste. Oni su ubijali u mnogim zemljama. Ubijali su ljude različite vere – najviše muslimane. Njihova nedela su nepomirljiva sa ljudskim pravima, napretkom naroda i sa islamom. Sveti Kuran nas uči da ako neko ubije nedužnog čoveka, isto kao da je pobio celo čovečanstvo; a ko god nekoga spase, isto kao da je spasao čitavo čovečanstvo. Istrajna vera više od milijardu ljudi mnogo je veća od uskogrude mržnje nekolicine. Islam nije deo problema u borbi protiv nasilnog ekstremizma – on je važan deo širenja mira.
Takođe znamo da se problemi u Avganistanu i Pakistanu ne mogu rešiti samo vojnim sredstvima. Zato planiramo da u narednih pet godina ulažemo po milijardu i po dolara godišnje, da bismo u saradnji sa Pakistancima izgradili škole i bolnice, puteve i preduzeća, i stotine miliona dolara da pomognemo raseljenima. Zato ulažemo više od 2,8 milijardi dolara da pomognemo Avganistancima da razviju svoju privredu i pruže ljudima usluge neophodne za život.
Dozvolite mi da kažem nekoliko reči o Iraku. Za razliku od Avganistana, rat u Iraku bio je pitanje izbora, i izazvao je velike polemika u mojoj zemlji, kao i širom sveta. Iako verujem da je iračkom narodu sada bolje bez tiranije Sadama Huseina, isto tako verujem i da su događaji u Iraku podsetili Ameriku zašto je, kad god je to moguće, neophodno koristiti diplomatska sredstva i obezbediti međunarodni konsenzus. Setimo se reči Tomasa Džefersona: „Nadam se da će nam mudrost rasti uporedo sa snagom, i učiti nas da što manje budemo koristili snagu, mudrost će biti utoliko veća.“
Danas Amerika ima dvostruku odgovornost: da pomogne Iraku da izgradi bolju budućnost – i da ostavi Irak Iračanima. Iračkom narodu sam jasno poručio da nam nisu potrebne baze, ni njihova teritorija ili resursi. Irak ima svoj suverenitet. Zato sam naredio povlačenje naših borbenih trupa do sledećeg avgusta. Zato ćemo poštovati naš sporazum sa demokratski izabranom vladom Iraka i povući svoju vojsku iz iračkih gradova do jula, a onda povući svu vojsku iz Iraka do 2012. godine. Pomoći ćemo Iraku da obuči svoje službe bezbednosti i da razvije privredu. Ali podržavaćemo bezbedan i ujedinjen Irak kao partner, a ne kao pokrovitelj.
Na kraju, isto kao što Amerika ne može da toleriše nasilje ekstremista, nikad ne smemo izneveriti svoje principe. Jedanaesti septembar predstavlja veliku traumu za našu zemlju. Strah i srdžba izazvani tim događajem mogu se razumeti, ali su nas u nekim slučajevima naveli da se ponašamo suprotno sopstvenim idealima. Preduzimamo sve mere da promenimo kurs. Nedvosmisleno sam zabranio korišćenje mučenja kao metoda saslušavanja u Sjedinjenim Državama, i naredio da se zatvor u zalivu Gvantanamo zatvori do početka sledeće godine.
Amerika će se braniti poštujući suverenitet drugih naroda i vladavinu prava. To ćemo činiti u saradnji sa muslimanskim zajednicama, koje su takođe ugrožene. Što se pre ekstremisti izoluju i učine nepoželjnim unutar muslimanskih zajednica, to ćemo pre svi skupa biti bezbedniji.
Drugi veliki izvor napetosti o kojem moramo da razgovaramo jeste situacija između Izraelaca, Palestinaca i arapskog sveta.
Dobro su poznate jake veze između Amerike i Izraela. Te su veze neraskidive. Zasnovane su na kulturnoj i istorijskoj povezanosti, i prepoznavanju činjenice da su težnje Jevreja za svojom zemljom utemeljene u tragičnoj istoriji, koja se ne može poreći.
Širom sveta jevrejski narod je vekovima bio proganjan, i antisemitizam je kulminirao u Evropi tokom holokausta. Sutra ću posetiti Buhenvald, koji je bio deo mreže logora u kojima je su Jevreji porobljeni, mučeni, streljani i davljeni u gasnim komorama od strane Trećeg rajha. Šest miliona Jevreja je pobijeno – što je više nego čitava jevrejska populacija današnjeg Izaela. Poricati tu činjenicu je neosnovano, ignorantski i mrzilački. Pretiti Izraelu uništenjem – ili ponavljati podle stereotipe o Jevrejima – pogrešno je, i služi samo da u sećanje Izraelaca prizove najbolnije uspomene, onemogućavajući mir koji narod u ovom regionu zaslužuje.
S druge strane, isto tako se ne može poreći da je palestinski narod – i muslimani i hrišćani – teško stradao težeći da dobije domovinu. Već više od šezdeset godina oni trpe patnje nasilnog preseljenja. Mnogi sede u izbegličkim kampovima na Zapadnoj obali, u Gazi i po susednim zemljama, čekajući da im se omogući miran i bezbedan život, kakav nikad nisu mogli da vode. Trpe svakodnevna poniženja – mala i velika – koja uvek idu uz okupaciju. Budite sigurni: palestinski narod je u neizdrživoj situaciji. Amerika neće okrenuti leđa legitimnim palestinskim težnjama da povrate svoje dostojanstvo, da imaju priliku za razvoj i da imaju pravo na sopstvenu državu.
Decenijama smo bili u bezizlaznoj situaciji: dva naroda sa legitimnim težnjama, od kojih svako nosi istorijsko breme koje otežava pronalaženje rešenja. Lako je kriviti drugoga – Palestinci mogu da krive osnivanje izraelske države za svoje preseljenje, a Izraelci da krive neprekidne napade tokom čitave istorije njihove zemlje, unutar i izvan njenih granica. Ali ako ovaj sukob budemo posmatrali jednostrano, istina će nam izmaći: jedino rešenje za obe strane može se postići samo kroz napor obeju država, u kojima bi i Izraelci i Palestinci živeli mirno i bezbedno.
To je u interesu Izraela, u interesu Palestine, u interesu Amerike i u interesu sveta. Zato nameravam da se lično posvetim ovom cilju, uz svo strpljenje koje taj zadatak zahteva. Obaveze na koje su zainteresovane strane pristale i koje su propisane Mapom puta su jasne. Da bismo postigli mir, vreme je da se svako od nas posveti svom zadatku.
Palestinci moraju odustati od nasilja. Pružanje otpora nasilnim metodama i ubijanjem ljudi je pogrešan način borbe i neće uroditi plodom. Crnci u Americi su vekovima trpeli ropsko bičevanje i poniženje segregacije. Ali puna i jednaka prava nisu osvojena nasiljem. Osvojena su mirnim i odlučnim insistiranjem na idealima na kojima je Amerika zasnovana. Ovu istu priču ćete čuti svuda, od Južne Afrike do Južne Azije, od istočne Evrope do Indonezije. To je priča u čijem je središtu prosta istina: put nasilja vodi u ćorsokak. Ispaljivanjem raketa na decu koja spavaju i detoniranjem bombi u autobusima koji prevoze starice ne pokazuje se ni hrabrost ni snaga. Tako se ne osvaja moralni autoritet – on se na taj način gubi.
Sada nije pravo vreme da se Palestinci fokusiraju na izgradnju. Palestinsko nacionalno veće mora razviti kapacitet za vršenje vlasti, sa institucijama koje servisiraju potrebe građana. Hamas uživa podršku u delu palestinskog naroda, ali i on ima svoje odgovornosti. Da bi odigrao ulogu u ispunjenju palestinskih težnji, i da bi ujedinio palestinski narod, Hamas mora da zaustavi nasilje, prizna potpisane sporazume i prizna Izraelu pravo na postojanje.
Za to vreme, Izraelci moraju da prihvate da isto kao što se Izraelu ne može uskratiti pravo da postoji, ne može ni Palestini. Sjedinjene države ne prihvataju legitimitet izgradnje izraelskih naselja. Tom izgradnjom se narušavaju dogovoreni sporazumi i podrivaju napori za postizanje mira. Vreme je da se s tim prestane.
Izraelci takođe moraju ispuniti svoju obavezu i omogućiti Palestincima da žive, rade i da razvijaju svoje društvo. Isto kao što razara palestinske porodice, humanitarna kriza u Gazi ne doprinosi ni bezbednosti Izraela; tome ne doprinosi ni kontinuirano onemogućavanje normalnih uslova života na Zapadnoj obali. Napredak u svakodnevnom životu palestinskog naroda mora biti deo puta ka miru, i Izrael mora preduzeti konretne korake da takav napredak omogući.
Na kraju, arapske države moraju da shvate da je Arapska mirovna inicijativa bila važan početak, ali nikako i kraj njihovih odgovornosti. Arapsko-izraelski sukob se više ne bi smeo koristiti da odvlači pažnju arapskih naroda od drugih problema. Naprotiv, mora se pokrenuti akcija da palestinski narod izgradi institucije na kojima će počivati njihova država: mora se priznati legitimitet Izraela i izabrati put napretka umesto autodestruktivnog fokusiranja na prošlost.
Amerika će uskladiti svoju politiku sa onima koji teže miru, i reći će javno ono što Izraelcima, Palestincima i Arapima govorimo u četiri oka. Mir se ne može nametnuti. Mnogi muslimani razumeju da Izrael neće nestati. Isto tako, mnogi Izraelci razumeju potrebu za palestinskom državom. Vreme je da počnemo da radimo na onome za šta svi znaju da je istina.
Previše je suza poteklo. Previše je krvi proliveno. Svi mi imamo obavezu da obezbedimo da osvane taj dan kada će izraelske i palestinske majke moći da gledaju kako im deca odrastaju bez straha; kada će Sveta zemlja triju velikih religija postati zemlja mira, kakvom ju je bog stvorio; kada će Jerusalim postati bezbedan i dugovečan dom za Jevreje i hrišćane i muslimane, mesto gde će sva Abramova deca zajedno živeti, kao u priči o Isri, kada su se Mojsije, Isus i Muhamed (mir sa njima) zajedno pomolili.
Treći izvor napetosti jeste naš zajednički interes po pitanju prava i odgovornosti nacija u vezi sa nuklearnim naoružanjem.
Ovo pitanje je bilo izvor napetosti između Sjedinjenih Država i Islamske Republike Irana. Dugi niz godina, Iran je sebe definisao suprotstavljajući se mojoj zemlji, i nema sumnje da nas povezuje burna istorija. Za vreme Hladnog rata, Sjedinjene Države su uzele učešća u zbacivanju demokratski izabrane iranske vlade. Od Islamske revolucije, Iran je učestvovao u otimanju ljudi i nasilju nad američkim vojnicima i civilima. Ova istorija je dobro poznata. Umesto da budemo zarobljeni u prošlosti, jasno sam stavio do znanja iranskim liderima i iranskom narodu da je moja zemlja spremna da krene napred. Sada nije pitanje protiv čega se Iran bori, već kakvu budućnost želi da gradi.
Biće teško prevazići decenije nepoverenja, ali krenućemo hrabro, pravično i odlučno. Naše zemlje moraju da rasprave brojna pitanja, i spremni smo da se u to upustimo bez preduslova i uz međusobno uvažavanje. Ali svima je jasno da kada je reč o nuklearnom naoružanju, dolazimo do ključne tačke. Tu se ne radi samo o interesima Amerike. Tu se radi o sprečavanju nuklearne trke na Bliskom istoku, koja bi i ovaj region i čitav svet mogla da povede vrlo opasnim putem.
Razumem one koji se bune, jer neke zemlje imaju oružje a druge nemaju. Nijedna država ne bi smela da sama odlučuje o tome ko će imati nuklearno oružje. Zato sam jasno podvukao zalaganje Amerike da se potraži rešenje gde nijedna država neće imati nuklearno naoružanje. Svaka država – uključujući i Iran – ima pravo da razvija nenasilnu nuklearnu tehnologiju, ako se pridržava odredaba propisanih u Ugovoru o neširenju nuklearnog naoružanja. To je pravo koje leži u samoj suštini Ugovora, i mora biti omogućeno svakome ko poštuje taj ugovor. Nadam se da će sve zemlje u regionu ići ka ovom cilju.
Četvrto pitanje o kojem ću govoriti je pitanje demokratije.
Znam da je poslednjih godina postojala kontroverza po pitanju promovisanja demokratije, i dobar deo te kontroverze vezan je za rat iu Iraku. Biću jasan: nijedan oblik državnog ustrojstva ne sme se nametati nekoj državi od strane bilo koje druge države.
Međutim, to ne umanjuje moju posvećenost vladama koje odražavaju narodnu volju. Svaka država sprovodi ovaj princip na svoj način, na način koji je utemeljen u tradiciji njenog naroda. Amerika ne misli da zna šta bi bilo najbolje za druge, kao što ne mislimo da možemo pogoditi rezultat regularnih izbora. Ali čvrsto verujem da svi ljudi žele određene stvari: mogućnost da slobodno govoriš i da se nešto pitaš o tome kako će se tvojom državom upravljati; poverenje u vladavinu prava i pravično sudstvo; transparentnu vladu koja ne potkrada svoj narod; slobodu da živiš onako kako želiš. To nisu samo američke ideje, to su ljudska prava, i stoga ćemo ih svuda podržavati.
Ne postoji zacrtana putanja za ostvarenje ovih ideala. Ali jedno je jasno: vlade koje štite ta prava su po pravilu stabilnije, uspešnije i bezbednije. Ideje se potiskivanjem nikad ne zatiru. Amerika poštuje pravo svih onih koji su miroljubivi i koji poštuju zakon da iznose svoje mišljenje širom sveta, čak i kada se sa njima ne slažemo. Pružićemo ruku svakoj izabranoj i miroljubivoj vladi – ukoliko u vršenju vlasti poštuje sve svoje građane.
Ova poslednja opaska je važna, jer ima onih koji se zalažu za demokratiju samo kada nisu na vlasti, a kada dođu na vlast, bezobzirno ukidaju prava drugih. Bez obzira na to gde se ona uspostavlja, vlada koja potiče iz naroda i radi za narod postavlja jedno pravilo koje važi za svakoga ko je na vlasti: vlast se održava dobijanjem dozvole, a ne prinudom; morate poštovati prava manjina , i njima se mora pristupati u duhu tolerancije i kompromisa; morate staviti interes građana i legitimitet političkog procesa iznad interesa svoje partije. Bez ovoga, sami izbori ne čine pravu demokratiju.
Peto pitanje o kojem ću govoriti je pitanje verskih sloboda.
Islam ima slavnu tradiciju tolerancije. Ona se može videti u istoriji Antaluzije i Kordobe u vreme inkvizicije. Bio sam svedok te tradicije odrastajući u Indoneziji, gde su pobožni hrišćani slobodno ispovedali svoju veru u većinski muslimanskoj zemlji. Takav duh nam je danas potreban. U svakoj zemlji ljudi moraju biti slobodni da izaberu svoju veroispovest i da se prema njoj vladaju, onako kako im nalažu um, srce i duša. Ova tolerancija je neophodna za procvat religije, ali se ona na mnogo načina dovodi u pitanje.
Pojedini muslimani imaju tendenciju da svoju posvećenost veri vrednuju time koliko snažno odbacuju tuđu. Bogatstvo religijske raznolikosti mora se čuvati – bilo da se radi o Maronitima u Libanu ili Koptima u Egiptu. Moraju se izbrisati i linije podele u muslimanskoj zajednici, jer su podele na sunite i šiite dovele do tragičnog nasilja, posebno u Iraku.
Sloboda veroispovesti je ključna za suživot različitih naroda. Neprestano moramo tražiti način da je sačuvamo. Na primer, u Sjedinjenim Državama propisi o humanitarnim prilozima otežavaju muslimanima ispunjavanje njihove verske obaveze. Zato ću raditi sa američkim muslimanima na izmeni tih propisa, kako bi muslimani mogli da daju zekat.
Takođe, zapadne zemlje bi trebalo da izbegavaju ograničavanje prava muslimanskih građana da praktikuju svoju veroispovest onako kako oni misle da treba – na primer, da propisuju kako muslimanke treba da se oblače. Neprijateljstvo prema nekoj veroispovesti ne sme se skrivati pod plaštom liberalizma.
Vera treba da nas spaja. Zato u Americi pokrećemo projekte koji će spojiti hrišćane, muslimane i Jevreje. Zato se radujemo programima poput Međuverskog dijaloga saudijskog kralja Abdulaha i turskog Saveza civilizacija. Širom sveta možemo pretvoriti dijalog u međuversku službu, tako da mostovi koji spajaju ljude vode do akcije – bila ona borba protiv malarije u Africi ili pružanje pomoći nakon neke prirodne katastrove.
Šesto pitanje o kojem ću govoriti je pitanje prava žena.
Znam da se o ovom pitanju vodi debata. Odbijam da prihvatim stavove pojedinaca sa Zapada koji kažu da su žene koje prekrivaju svoju kosu nekako manje jednake, ali verujem da je ženi kojoj je uskraćeno obrazovanje uskraćeno i pravo na jednakost. I nije slučajno što zemlje u kojima su žene obrazovane imaju mnogo veće šanse za prosperitet.
Biću sasvim jasan: rodna jednakost nije samo pitanje islama. U Turskoj, Pakistanu, Bangladešu i Indoneziji mogli smo da vidimo kako većinski muslimanske zemlje biraju žene na najviše položaje. Istovremeno, borba za jednakost žena i dalje traje u mnogim segmentima američkog društva, kao i u zemljama širom sveta.
Naše ćerke mogu društvu pružiti isti doprinos kao i naši sinovi, i naš zajednički prosperitet će biti poboljšan ako dozvolimo svim ljudima – i muškarcima i ženama – da dostignu svoj puni potencijal. Ne mislim da žene moraju da donose iste odluke kao muškarci kako bi bile jednake, i poštujem one žene koje se odlučuju da žive svoj život u tradicionalnoj ulozi. Ali to mora biti njihov izbor. Zato će Sjedinjene Države sarađivati sa svakom većinski muslimanskom državom i pružiti podršku u širenju pismenosti među devojčicama, kao i pomagati mladim ženama da dođu do zaposlenja kroz mikrofinansiranje, koje ljudima pomaže da ostvare svoje snove.
Na kraju, želim da govorim o privrednom razvoju i poslovnim prilikama.
Znam da je za mnoge globalizacija kontradiktorna. Internet i televizija šire znanje i informacije, ali nude i uvredljivu seksualnost i bezumno nasilje. Trgovina donosi bogatstvo i pruža životne prilike, ali donosi i velike lomove i menja zajednicu. U svim državama – uključujući i moju – ova promena izaziva strah. Strah da ćemo zbog savremenih prilika izgubiti kontrolu nad našim ekonomskim izborima, našom politikom i, što je najvažnije, nad našim identitetom – nad onim što nam je najdraže u našoj zajednici, porodici, tradiciji i veri.
Ali takođe znam da se ljudski progres ne može zaustaviti. Razvoj i tradicija ne moraju biti u sukobu. Zemlje poput Japana i Južne Koreje razvile su svoju privredu, održavši pritom osobenosti svoje kulture. Isto važi i za neverovatni napredak u većinski muslimanskim zemljama od Kuala Lumpura do Dubaija. Nekada davno, a i sada, muslimanske zajednice prednjačile su u inovacijama i obrazovanju.
Ovo je važno, jer se nijedna razvojna strategija ne može zasnivati na onome što raste ili izvire iz zemlje, niti se može održati kada su mladi nezaposleni. Mnoge zalivske države su došle do bogatstva naftom, a neke počinju da se fokusiraju na sveobuhvatniji razvoj. Ali svi mi moramo razumeti da će obrazovanje i inovacija biti monete XXI veka, a u previše muslimanskih zajednica i dalje se ne ulaže dovoljno u ove oblasti. Ja naglašavam takva ulaganja u mojoj zemlji. Iako je Amerika u ovom delu sveta kroz istoriju bila fokusirana na naftu, sada pokušavamo da uspostavimo širi angažman.
Na polju obrazovanja, proširićemo programe razmene studenata i povećati stipendije, poput one koja je moga oca dovela u Ameriku, a podsticaćemo više Amerikanaca da studiraju u muslimanskim zajednicama. Omogućićemo nadarenim muslimanskim učenicima stažiranje u Americi; ulagaćemo u kurseve preko interneta za nastavnike i učenike širom sveta i stvoriti novu onlajn mrežu, kako bi tinejdžeri iz Kanzasa mogli da u trenutku komuniciraju sa tinejdžerima iz Kaira.
Na polju privrednog razvoja, stvorićemo nove grupe poslovnih volontera koje će se udružiti sa svojim kolegama u većinski muslimanskim zemljama. Ja ću ove godine biti domaćin Samita o preduzetništvu, gde ćemo utvrditi kako da ojačamo veze između poslovnih lidera, fondacija i socijalnih preduzetnika u Sjedinjenim Državama i muslimanskim zajednicama širom sveta.
Na polju nauke i tehnologije, pokrenućemo novi fond za podršku tehnološkog razvoja u većinski muslimanskim zemljama i pomoći da nove ideje dospeju na tržište, kako bi se otvorila nova radna mesta. Otvorićemo centre za naučnu izuzetnost u Africi, na Bliskom istoku i u jugoistočnoj Aziji, i imenovati nove izaslanike za nauku u cilju saradnje na programima kojima se razvijaju novi energetski izvori, stvaraju ekološki poslovi, digializuju podaci, pročišćava voda i poboljšavaju usevi. Danas objavljujem da pokrećemo novu globalnu akciju iskorenjivanja dečje paralize sa Organizacijom islamske konferencije. Poboljšaćemo saradnju sa muslimanskim zajednicama u promovisanju zdravstvene zaštite za majku i dete.
Sve te stvari moraju se raditi putem saradnje. Amerikanci su spremni da se udruže sa građanima i vladama, regionalnim organizacijama, verskim vođama i preduzetnicima u muslimanskim zajednicama širom sveta u cilju poboljšanja života ljudi.
Sa problemima o kojima sam govorio nećemo se lako izboriti. Ali imamo odgovornost da se udružimo u ime čitavog sveta i da zahtevamo – svet u kojem ekstremisti neće pretiti našim građanima, i gde će se američki vojnici vratiti kući: svet u kojem su Izraelci i Palestinci bezbedni u svojim državama, i gde se nuklearna energija koristi u miroljubive svrhe; svet u kojem vlade služe svojim građanima i gde se se poštuju prava svih ljudi. To je zajednički interes. Za takvim svetom tragamo. Ali možemo ga stvoriti samo zajedno.
Znam da ima mnogih – muslimana i nemuslimana – koji sumnjaju da možemo stvoriti ovakav novi početak. Neki jedva čekaju da raspale vatru podele i da stanu na put napretka. Neki kažu da ne treba ni pokušavati – da nam je sudbina da se sporimo i da se civilizacije moraju sukobljavati. Još je više onih koji sumnjaju da do prave promene može doći. Ima toliko straha, toliko nepoverenja. Ali ako odlučimo da ostanemo vezani prošlošću, nikad nećemo krenuti napred. I posebno želim da mladima svih veroispovesti u svim zemljama poručim – vi, prvenstveno vi – možete ponovo izgraditi ovaj svet.
Svi mi delimo ovaj svet samo nakratko. Postavlja se pitanje da li ćemo to kratko vreme provesti fokusirani na ono što nas deli, ili ćemo se posvetiti – i to istrajno – tome da pronađemo zajednički jezik, da se skoncentrišemo na budućnost naše dece, i da poštujemo dostojanstvo svih ljudi.
Ratove je lakše otpočeti nego završiti. Lakše je kriviti druge nego pogledati se u ogledalo; lakše je videti u čemu se taj drugi razlikuje nego pronaći stvari koje sa njim delimo. Ali moramo izabrati pravi put, a ne lakši put. U suštini svake veroispovesti jedno je pravilo – vladaj se prema drugima onako kako bi želeo da se oni vladaju prema tebi. Ova istina prevazilazi granice država i naroda – ona nije nova; nije ni crna, ni bela, ni smeđa; nije ni hrišćanska, ni muslimanska, ni jevrejska. To je istina koja se nalazi u kolevci svake civilizacije, i koje je još uvek u srcima miliona ljudi. To je vera u druge, i ona me je danas dovela ovde.
Imamo mogućnost da izgradimo takav svet, ali samo ako budemo imali hrabrosti za novi početak, imajući u vidu ono što je napisano.
Sveti Kuran nam poručuje: „O, ljudi! Stvoreni ste kao muškarci i žene; i kao narodi i plemena da spoznate jedni druge.“
Talmud nam kaže: „Svrha cele Tore je širenja mira.“
Sveta Biblija kaže: “Blagosloveni su mirotvorci, jer će se oni zvati sinovima božjim.“
Narodi sveta mogu zajedno živeti u miru. Znamo da je to božji naum. Sada to mora postati naš zadatak na Zemlji. Hvala vam. Mir božji sa vama.