Ne prosipajmo lekove u kanalizaciju, ne bacajmo ih kao obično đubre – jer nam se mogu vratiti na neočekivane načine, na primer razvijajući rezistenciju na antibiotike kod bakterija. Svetska zdravstvena organizacija navodi otpornost na antimikrobne lekove kao jednu od deset najvećih globalnih pretnji po javno zdravlje sa kojima se čovečanstvo suočava, ističući da su zloupotreba i prekomerna upotreba medikamenata glavni pokretači rezistencije na lekove. SZO predviđa da bi rezistencija na antibiotike mogla izazvati čak deset miliona smrtnih slučajeva godišnje do 2050. O tome se, pored ostalog, govori u knjizi „Gorke pilule – mračno naličje farmacije“, iz koje donosimo odlomak.
Neimenovani četvorogodišnjak je hitno hospitalizovan u gradu Kamaredi u pokrajini Telangana na jugu Indije u februaru 2023. Razvio je tešku infekciju urinarnih kanala i već danima trpeo intenzivne bolove, praćene groznicom i konstantnom temperaturom preko 39°C i pre dolaska u bolnicu. Nažalost, njegove muke su tu tek počinjale.
Zabrinuti lekari su isprobavali na njemu jedan po jedan antibiotik. Nijedan nije delovao. Dečakovi roditelji su za to vreme uputili pudžu, ili molitvu, mnogorukoj boginji snage i majčinstva Durgi. Najzad je mališan morao da bude transportovan sanitetskim kolima u centar provincije Hajderabad. Posle nekoliko nedelja borbe za život deteta, sve do ivice septičkog šoka i nazad, odnesena je pobeda. Od dvadeset jednog antibiotika na koje je testirana, kultura bakterija koje je zapatio reagovala je, i to delimično, samo na dva. To je za dlaku ispod takozvane panrezistencije, odnosno postojanja klice na koju ne deluje nijedan lek. Štaviše, velika je verovatnoća da dečaka pri ponovnoj infekciji više ni ti antibiotici ne bi spasli. Jer minijaturna frankenštajnovska čudovišta u njegovom telu upravo uče kako da se i od tih lekova odbrane.
Dete se najverovatnije inficiralo kupajući se u obližnjoj reci Musi – odnosno u vodi zagađenoj fekalijama. Zapatio je novi, multirezistentni soj ešerihije koli, koji je već bio spreman na okršaj s lekovima i pre nego što je zarazio dečaka. Ova, inače u našim crevima redovno prisutna bakterija jedna je od onih s kojima imamo simbiotski odnos. Ipak, haos koji je kod malog Indusa izazvala zabrinjavajući je primer onoga što se dešava s bakterijama, ali i drugim mikroorganizmima u prirodi, i kako se „prozle“ ako se za to stvore uslovi.
Ali kakve to veze ima s farmaceutskim otpadom iz naslova?
Tone otpada
Naime, još 2017. godine grupa naučnika s Univerziteta u Lajpcigu sarađivala je s nemačkim novinarima kako bi detaljno ispitala farmaceutsko zagađenje u Hajderabadu, gde se proizvodi 50% indijskih lekova za izvoz. Petina generičkih lekova u svetu nastane u Indiji, a fabrike sa sedištem u pomenutom gradu, „prestonici farmakoindustrije“, snabdevaju ili rade za skoro sve velike svetske farmaceutske kompanije proizvodeći hiljade tona antibiotika i antifungalnih sredstava svake godine.
Istraživači su testirali 28 uzoraka vode u industrijskoj zoni na periferiji grada i njegovoj okolini, gde se nalazi više od trideset fabrika lekova. Ta proizvodna mesta, pored lekova, generišu tone i tone farmaceutskog otpada svakog dana, navodi se u studiji. Skoro svi uzorci su sadržali bakterije i gljivice otporne na više lekova poznatih kao MDR (multidrug-resistant) patogeni, što je tehnički naziv za ove „superbakterije“, a bili su kontaminirani i antibioticima i antifungalnim lekovima, što je osnov za stvaranje otpornosti na dostupne terapije.
Zagađenje životne sredine i loše upravljanje otpadnim vodama u Hajderabadu izazivaju, kako su zaključili naučnici, „izuzetnu kontaminaciju antimikrobnim lekovima“ okolnih izvora vode, koja pokreće stvaranje i globalno širenje opasnih mikroorganizama.
Dečkić s početka priče je imao sreće. Više od 56.000 njegovih još mlađih sunarodnika je nema jer umru iz istih razloga svake godine – čim se rode.
Škola za mikrobe
Antimikrobna rezistencija – AMR, iliti otpornost na uobičajene, pa i „rezervne“ (one koji se čuvaju za najteže slučajeve) lekove za infekcije – antibiotike, javlja se dakle kada mikroorganizmi kao što su bakterije, virusi, protozoe i gljivice razviju otpornost na antimikrobne supstance, čineći lekove koje ih sadrže neefikasnim.
Glavni faktori koji doprinose AMR-u jesu zloupotreba i prekomerno korišćenje antibiotika kod ljudi, ali i u uzgajanju životinja za ishranu, kao i loše upravljanje otpadom u domaćinstvima, farmama, fabrikama i zdravstvenim ustanovama za ljude i veterinare. Dugoročne posledice kontaminacije površinskih voda antibioticima mogu biti značajne i dalekosežne i – praveći pun krug – štetne po ljudsko zdravlje. Antibiotici u životnoj sredini mogu se neočekivano vratiti ljudima, kao zaboravljeni bumerang, kroz lanac ishrane – u nepredvidivim koncentracijama i oblicima, a upravo takvi su veoma opasni, posebno za malu decu i trudnice.
Genetska istraživanja pokazuju da su klice postale posebno sposobne za „učenje“ kako da nadmudre antibiotike – nasleđivanjem znanja utkanog u samu DNK. „Neki čudotvorni lekovi više ne čine čuda“, navodi se u izveštaju CDC-a (američkog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti) iz 2019. godine.„Ovo je problem koji na kraju utiče na sve nas“, rekao je Majkl Krejg, viši savetnik nadležan za AMR u CDC-u. „I on bukvalno ima potencijal da utiče na svaku osobu na planeti.“
Opasnost od rezistencije na lekove koja vreba u reci Musi neće ostati ograničena na područja oko Hajderabada, upozorava i Jan-Ulrih Kreft, mikrobiolog i viši predavač na Univerzitetu u Birmingemu. „Potrebno je samo nekoliko godina od pojavljivanja novog gena otpornosti negde u svetu da se on zatim proširi globalno“, kaže on. „Ovo ne možete poništiti. Jednom kada se desi, zaista je kao kovid-19 – to je pandemija.“
S druge strane, globalna potrošnja antibiotika porasla je za 65% između 2000. i 2015. godine. Efekat povećane konzumacije ovih lekova znači porast njihovog prisustva u životnoj sredini, što može uticati na opstanak, reprodukciju, metabolizam i populaciju živih bića, od najmanjih do najvećih.
Neki antibiotici se lako razgrađuju, poput penicilina, dok su drugi znatno postojaniji, recimo fluorohinoloni i tetraciklini; tako duže opstaju u životnoj sredini, šire se na veće udaljenosti, akumuliraju u većim koncentracijama – i omogućavaju mikroorganizmima da ih bolje upoznaju i prilagode im se.
Glavni izvor farmaceutskih proizvoda u okolini ipak je izlučivanje aktivnih supstanci koje konzumiraju ljudi i životinje. Uglavnom urinom, pošto su rastvorljivi u vodi, i donekle fecesom. Naime, između 30% i 90% oralno primenjenih doza lekova iz nas izađe potpuno neizmenjeno. (…)
Bolesne reke
Reke po celoj planeti su pune lekova – i to čini svet bolesnim.
Farmaceutski proizvodi, odnosno njihovi sastojci, izbacuju se iz fabrika, domova i naših tela. I onda ulaze u potoke, reke, pa zatim u jezera, mora i okeane. Tamo se akumuliraju u ribama, bubama, mekušcima, rakovima, pticama i sisarima, pa konačno i u domaćim životinjama – od kojih mnoge završe na našoj trpezi. Područja oko fabrika za proizvodnju lekova su žarišta za ovu vrstu zagađenja. Isto to su i vodotokovi u blizini bolnica i zastarela kanalizaciona infrastruktura.
Farmaceutsko zagađenje svetskih reka daleko je veće nego što se ranije mislilo – toliko da predstavlja globalnu pretnju po životnu sredinu i zdravlje ljudi, prema novom, obimnom istraživanju publikovanom 2022. godine. Naime, tim naučnika sa Univerziteta Jork u Velikoj Britaniji uzeo je više od hiljadu uzoraka vode iz 258 reka u 104 zemlje i otkrio da mnogi sadrže koncentracije lekova koje daleko premašuju bezbedne nivoe.
Samo dve reke u nenaseljenim područjima na Islandu, i jedna u Venecueli, u blizini sela čiji stanovnici ne koriste moderne lekove, nisu bile pogođene farmaceutskim zagađenjem. Najveće koncentracije su pronađene u mestima kao što su: Fahore, Pakistan; La Paz, Bolivija; Adis Abeba, Etiopija. Reka Kai Tak u Hongkongu imala je najveći broj lekova prisutnih u uzorku vode, sa 34 identifikovana farmaceutska proizvoda.
Reke u belgijskoj prestonici Briselu, u Luksemburgu i Dalasu u Teksasu bile su među dvadeset odsto vodenih puteva s najvećom koncentracijom ostataka lekova. Čak su i na Antarktiku otkrivene četiri vrste lekova! Uzorci su uzeti sa svih kontinenata, a problemi su još gori tamo gde je tretman otpadnih voda najmanje efikasan i na mestima gde se proizvode lekovi, kažu istraživači. U mnogim uzorcima pronađene su aktivne supstance koje se koriste za lečenje dijabetesa i epilepsije, zajedno sa antidepresivima, antihistaminicima, anesteticima i antibioticima.
Rezistencija na antibiotike
Još samo malo o AMR-u. Naime, razmere pretnje koju predstavlja rezistencija na antibiotike istaknute su u studiji objavljenoj januara 2022. godine u medicinskom časopisu Lanset. Rečeno je da su bakterijske infekcije otporne na antibiotike ubile skoro pet miliona ljudi u 2019. Svetska zdravstvena organizacija navodi otpornost na antimikrobne lekove kao jednu od deset najvećih globalnih pretnji po javno zdravlje sa kojima se čovečanstvo suočava, ističući da su zloupotreba i prekomerna upotreba glavni pokretači rezistencije na lekove. SZO predviđa da bi rezistencija na antibiotike mogla izazvati čak deset miliona smrtnih slučajeva godišnje do 2050.
To je deset mrtvih svakog minuta sada, a dvadeset za četvrt veka.
Studija objavljena u Lansetu potvrđuje i da je prisustvo bakterija otpornih na lekove najveće u podsaharskoj Africi i južnoj Aziji – regionima za koje je u istraživanju Univerziteta Jork utvrđeno da imaju i najveći nivo farmaceutskog zagađenja. Rekordna kontaminacija antibioticima je utvrđena u jednoj reci u Bangladešu, gde su nivoi starog antibiotika metronidazola bili trista puta iznad bezbedne granice, navodi se u studiji.
Koncentracije nešto novijeg ciprofloksacina premašile su pak bezbedne nivoe u 64 reke. Rešenje problema je poboljšanje kanalizacionih sistema i tretmana otpadnih voda, kažu autori izveštaja. Logično rešenje. Nažalost, prema podacima Svetske banke, oko 80% otpadnih voda se globalno ispušta u životnu sredinu neprečišćeno, sa minimalnim pomacima u toj oblasti.
Na obalama Ganga
Konačno, ne možemo da se još jednom ne osvrnemo na Indijski potkontinent – pre svega Indiju, Pakistan i Bangladeš, odnosno regiju gde trenutno živi 1,8 milijarde ljudi, ili skoro četvrtina svetskog stanovništva. Oko petsto miliona njih zavisi od jedne jedine reke – moćnog Ganga. Za Hinduse je to najdragocenija reka, za koju se veruje da je Šivina kćerka koja se spušta s neba niz Šivinu kosu. Njena voda je toliko sveta da se nijedan hinduista ne usuđuje da laže ili vara kada drži vodu Ganga u ruci. Pa je tako oduvek mesto za penzionisanje. Ili kremaciju.
Doktor B. D. Tripati, stručnjak za životnu sredinu i zagađenje vode na Banaras Hindu univerzitetu, procenjuje da se pored Ganga svake godine kremira 32.000 ljudskih leševa sa do trista tona polusagorelog ljudskog mesa prosto bačenog u vodu. Postoji verovanje da voda Ganga može prekinuti samsaru – krug lutanja – i pružiti vam mokšu, iliti večno oslobođenje, pretvarajući smrt u pozitivan događaj. Koliko je pak to pozitivno za one još žive, upitno je.
Merenja nivoa rastvorenog kiseonika u vodi Ganga su na više mesta bila blizu nule. Da to pobliže objasnimo. Ako ti nivoi padnu ispod pet miligrama po litru, ribe neće moći dugo da prežive. Kada je nivo od nula do jedan miligram po litru, voda se smatra septičkom – nemogućom za opstanak bilo kakvog živog sveta u njoj. Ipak, mistični Gang ima i dalje moć da stvara novi život… u obliku neželjenih bakterija.
Još 2008. otkrivene su dve superbakterije u Nju Delhiju: NDM-1 i NDM-4 (NDM je skraćenica od metalobetalaktamaze iz Nju Delhija). Toliko je alarmantno bilo njihovo brzo širenje, više od bilo koje druge vrste otpornosti na antibiotike širom sveta, da je izazvalo i globalno upozorenje SZO.
Nekada izuzetna po neobjašnjivo visokim koncentracijama bakteriofaga (virusa koji ubijaju štetne bakterije), što je i moguća osnova verovanja o njenim isceliteljskim moćima, Gang je danas po nekim procenama najzagađenija reka na svetu. I idealna sredina za razvoj novih patogena s potencijalom da nas sve pobiju.
Lično sam u Nepalu imao prilike da vidim sve gore navedeno na reci Bagmati, koja je za ovaj narod najvažnije prirodno dobro i podjednako sveta kao Gang Indusima. A tretira se kao otvorena septička jama u koju se baca sve. Gledao sam spaljivanje pokojnika na lomačama postavljenim na kamenim platformama koje vire iz reke i kako se sav taj garež, kosti i meso prosto sruče u vodu da bi se oslobodilo mesto za sledećeg. Video sam da se kanalizacija, uključujući i (farmako)industrijski otpad, uliva direktno u vodu iz koje se napajaju zemlja, stoka i ljudi. I konačno, gledao sam vernike koji se kupaju – i starce i decu – u reci koja je možda nekad isceljivala dušu i telo, a sada ih samo truje.
Hiperaktivni grgeči
Ljudi i životinje globalno troše više od sto hiljada tona farmaceutskih proizvoda svake godine, što je težina od otprilike petsto plavih kitova „kapitalaca“. Njihova proizvodnja i transport uzrokuju značajnu emisiju ugljen-dioksida i drugih gasova koji utiču na klimatske promene, odnosno globalno zagrevanje…
Sami farmaceutski proizvodi imaju širok uticaj na životnu sredinu. Lekovi mogu duboko da promene naše raspoloženje i ponašanje – što mogu biti njihove nuspojave, ili pak cela poenta određenog leka, kao kod onih za smirenje. A slično udisanju pasivnog dima, mnoge ribe i drugi akvatični organizmi plivaju u koktelu aktivnih farmaceutskih sastojaka koji kontaminiraju reke i potoke. Kao da sve dosadašnje toksične materije kojima smo ih trovali nisu bile dovoljne.
U studiji na grgečima u Švedskoj 2013. godine, publikovanoj u prestižnom naučnom časopisu Sajens, izneseni su dokazi da je oksazepam – vrsta benzodiazepina korišćenog u terapiji anksioznosti a prisutnog u to vreme u reci Firis – izazvao značajne i zabrinjavajuće promene kod ovih riba. Uobičajeno stidljivi grgeči koji vole grupe postajali su hiperaktivni, smeli, halapljivi usamljenici.
To je imalo indirektne posledice po njihov rast i opstanak, pa i delikatnu ravnotežu vodenog ekosistema. Grgeči su brže iscrpljivali svoje resurse hrane, a razvili su i apetit za sam lek pa su se sve češće zadržavali u zoni isticanja kanalizacije. Najzad, neprirodno neustrašive ribe češće su bile i lake mete predatora.
Slično istraživanje na rečnim rakovima u SAD, publikovano 2021. godine, dokazalo je da citalopram, široko korišćeni antidepresiv, izaziva nedvosmislene promene ponašanja ovih beskičmenjaka – koji takođe postaju razigrani, vazda gladni… i neoprezni. Štaviše, oni su, usled sve češće izlučivanih ostataka pilula protiv psiholoških poremećaja kod ljudi, postali… srećni.
Interseks ribe
Poslednjih godina pažnja je usmerena na supstance koje se ispuštaju u životnu sredinu a mogu poremetiti normalnu endokrinu, to jest hormonsku funkciju riba i divljih životinja.
Jedna bizarna karakteristika riba izloženih zagađenju koje ometa hormonski balans jeste prisustvo ženskih jajnih ćelija koje rastu u testisima mužjaka – stanje po imenu „interseks“. Interseks ili međupolne ribe pojavljuju se širom sveta, čak i u rezervatima za divlje životinje, što ilustruje moć vodenog zagađenja da se infiltrira i u ta navodno netaknuta područja.
Neke vrste riba, kao što su riba-klovn (da, upravo ona iz Potrage za Nemom), pojedine škarpine i glavoči, prirodno su hermafroditi i imaju sposobnost da promene pol kako bi povećale svoje šanse za reprodukciju. Međutim, kada su ženska jaja prisutna u muškim ribama koje nisu hermafroditne, kao u slučaju interseksualnih jedinki, to može da ih učini neplodnim.
Feminizacija riba
Ljudi koriste hiljade hemikalija, i njihov efekat na svet prirode je još nedovoljno shvaćen. Međutim, pokazalo se da oko dvesta tih supstanci dovodi do feminizacije riba. A glavna i sveprisutna supstanca odgovorna za to je etinil estradiol, sintetički hormon koji se nalazi u pilulama za kontracepciju.
Etinil estradiol nije samo moćna hemikalija – sa efektima na ekosistem čak i u minimalnim dozama – već je i izuzetno težak za uklanjanje iz otpadnih voda. Ovo je globalni problem jer su feminizovane muške ribe otkrivene kod najmanje 37 vrsta u jezerima i rekama širom sveta. U Velikoj Britaniji je to bila važna tema ranih 2000-ih, kada je u velikom istraživanju agencije za zaštitu životne sredine konstatovano da je polovina riba u engleskim rekama počela da menja pol.
I danas, posle decenije inicijativa i akcija prečišćavanja, na 60% lokacija u rekama ove zemlje, mužjaci bodorke – male, izdržljive, srebrnaste ribe – pretrpeli su endokrini poremećaj, pri čemu mužjaci proizvode ženske proteine i počinju da razvijaju jaja u svom reproduktivnom sistemu. A čak 90% uzoraka muške ribe pokazalo je visoke koncentracije ženskih proteina, biomarkera za izloženost estrogenu.
Ni parkovi prirode i druge zone bez ljudi nisu izopšteni od interseks fenomena, kao što je 2016. godine potvrdila Američka služba za ribe i divlje životinje. Oni su u 19 nacionalnih parkova na severoistoku Sjedinjenih Država otkrila da 60-100% ispitanih mužjaka maloustog brancina pokazuje međupolne karakteristike. Ove materije, uz pomoć neodgovornih pojedinaca i kompanija, ili same za sebe, nekako uvek nađu put i do najzaštićenijih mesta.
S ogromnim brojem različitih lekova koji se sve masovnije propisuju i nemogućnošću čak i sasvim modernih procesa prečišćavanja otpadnih voda da ih u potpunosti eliminišu – životinje naših reka, mora i okeana nevoljno moraju da prate i svetske trendove u prometu i potrošnji lekova. (…)
Tabletomanija
U prethodnih stotinu godina, globalni prosečan životni vek se više nego udvostručio. S druge strane, društvene, ekonomske i kulturne promene uticale su na razvoj stanja i boljki skopčanih sa napretkom civilizacije – kao što su gojaznost, dijabetes, rak, kardiovaskularne i autoimune bolesti, što se ogleda i u statistici potrošnje pojedinih kategorija lekova.
Prema podacima Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), u godinama 2000-2017. potrošnja lekova protiv visokog krvnog pritiska porasla je u proseku za 70%, utrostručena je potrošnja sredstava za snižavanje holesterola, udvostručena potrošnja antidijabetika, antidepresiva i sedativa. Takođe je primećeno povećanje upotrebe lekova bez recepta, za šta je odgovorna činjenica da su ovi lekovi lako dostupni i pristupačni, mada ne nužno i jeftini.
Mi danas posežemo za lekom kad god nas nešto zaboli ili nam i najmanje zasmeta. To je skopčano i sa ultimativnim konformizmom koji farmakološkim rešenjima kompenzuje neprijatne promene životnog stila. Sve to, pospešeno suptilnim reklamiranjem, vodi nas ka svetu u kojem je zavisnost od terapija mnogo veća i dublja od klasičnih adikcija. U pitanju je svojevrsna psihofarmakološka štaka koje ćemo se teško i nerado ikada više lišiti.
Istovremeno s ljudskom, tabletomanija se prenela, odnosno preneli smo je, i na domaće životinje. Nismo se do sada bavili posebno veterinarskim lekovima, ali recimo samo da velike količine proizvoda kao što su antibakterijski i antifungalni lekovi, kao i paraziticidi iz akvakulture i poljoprivrede, takođe mogu doprineti pritisku na životnu sredinu. Posebno zato što – za razliku od lekova za humanu upotrebu, koji obično ipak prvo prolaze kroz postrojenje za prečišćavanje vode – veterinarski lekovi često i lako pronađu svoj put direktno u zemljište i površinske vode. Nažalost, nedovoljno znanje o ovom problemu i slaba motivisanost donosioca odluka sprečavaju veća ulaganja u opremu koja bi sprečila da se ovakve supstance – bilo za upotrebu kod ljudi ili životinja – uopšte nađu u životnoj sredini.
Diklofenak za lešinare
U ovom kontekstu moram istaći jedan katastrofalan primer – krizu indijskih lešinara. Za manje od decenije, 1990-ih i ranih 2000-tih, populacija lešinara u jugoistočnoj Aziji strmoglavila se sa četrdeset miliona na tek 19.000 jedinki; njihovo mesto su zauzeli divlji psi, čiji se pak broj samo u Indiji povećao za najmanje pet miliona, a koji su 38 miliona puta više nego inače ujeli ljude, izazivajući dodatnih 47.000 smrti od besnila i koštajući ekonomiju 34 milijarde dolara. Smrtnost kod ljudi u regiji je porasla za čak 4% u vreme najveće krize 2000-2005.
Šta se, kog đavola, desilo?
Pogađate već: kriv je neki lek. Diklofenak, antiinflamatorno sredstvo i lek protiv bolova, uveden je krajem 20. veka u Indiji, Pakistanu, Nepalu i Bangladešu za lečenje bolesne stoke. Ali kada su lešinari počeli da jedu lešine goveda koje su primale lek, ptice su razvile neočekivano i fatalno oboljenje bubrega.
U roku od nekoliko godina, broj lešinara se srozao za neverovatnih 99,9% širom južne Azije, što je najbrži pad dotad zabeležen za bilo koji još postojeći rod ptica. Nekoliko pojedinačnih vrsta lešinara je u tom procesu dovedeno na ivicu izumiranja. Uz to, nestanak lešinara imao je ogromne socioekonomske posledice širom regiona. Bez ovih „đubretara prirode“, milioni tona životinjskih leševa ostaju nepojedeni svake godine.
Kule tišine
Zanimljivo je da su i pripadnici Parsi zajednice u Indiji, koji su vekovima ostavljali pokojnike izložene u visokim Kulama tišine, usled opadanja populacije lešinara bili primorani da napuste ove drevne običaje. Učinili su to iz higijenskih razloga – jer je sada potrebno šest meseci da tela nestanu.
Ostavljena da trunu na suncu, sva ova životinjska tela (i poneko ljudsko) predstavljaju ozbiljan rizik po zdravlje jer su potencijalno leglo zaraznih bolesti i podstiču umnožavanje brojnih štetočina (čitaj: pacova).
Kada je indijska vlada sve to shvatila, zabranila je diklofenak u veterinarskoj medicini, a sledile su je i okolne zemlje. To je bilo 2006. godine, a lešinari se u ovim zemljama nikada više nisu povratili, pa čak i dan-danas umiru zbog zloupotreba ovog leka.
I naš je nacionalni simbol sa srednjovekovnih, ali nažalost ne i današnjeg grba Srbije – beloglavi sup – mogao da doživi istu sudbinu da od 1990-ih požrtvovani pojedinci, a pre svega dr Saša Marinković, naš vodeći ornitolog koga imam čast da zovem prijateljem, nisu dali sve od sebe da ga spasu. Između ostalog, i od trovanja istim tim lekovima. U prelepom kanjonu Uvca danas stotine srpskih supova, veličanstvenih kraljeva neba, sa rasponom krila od tri metra, ponosno lete, odlaze na Bliski istok, i vraćaju nam se. Obiđite ih nekad.
Hemijske bebe, plastični ljudi
Još jedna dosad tek ovlaš dotaknuta tema – medicinska sredstva. Odnosno, plastika. Od pandemije kovida-19, hirurške i maske tipa N95, neophodne u sprečavanju širenja SARS-KoV-2 virusa, predstavljaju takođe ogromnu količinu plastičnog otpada koji se ne može reciklirati. Dodajte na to i plastične boce, kese, posude za hranu, rukavice i šolje, i evo dodatnog zagađenja mora plastikom. Do 2025. godine odnos ukupne mase riba i plastike u okeanima biće 3:1, sa preko 250 miliona tona ovog materijala u vodi, dok će se do 2050. u morima nalaziti više plastike nego ribe.
„Veliki pacifički tepih od smeća“ – gigantska površina Tihog okeana prekrivena plastikom koja raste od 1970-ih – ima trenutnu površinu od 1,6 miliona kvadratnih kilometara, odnosno veličine je Irana, ili dva Teksasa, ili pak nama bliže Turske.
A šta je sa mikroplastikom – odnosno svim tim đubretom usitnjenim do nivoa komadića manjih od pet milimetara, ili nanoplastičnih čestica veličine 1-100 nanometara?
Pre svega, ona završava u telima morskih životinja, izazivajući brojne probleme – od mehaničkih, pa do otpuštanja toksičnih hemikalija – kao, na primer, endokrnih disriptora ftalata i bisfenola. A značajan deo, uključujući i onaj poreklom od najrazličitijih medicinskih sredstava, i mi pojedemo, popijemo, pa čak i udahnemo! Najviše toga unosimo flaširanom vodom za piće. I to uglavnom iz recikliranih boca – odnosno, plastike gradirano sve lošijeg kvaliteta.
Po nekim studijama koje je podržala i objavila čuvena organizacija za zaštitu životinja i prirode World Wildlife Fund, WWF, moguće je da unesemo čak i do 2.000 čestica ukupne mase od preko pet grama nedeljno – što je težina i veličina jedne standardne kreditne kartice. Sa zasad nepoznatim posledicama.
Pre tri godine, mikroplastika je prvi put otkrivena u ljudskoj placenti (odnosno posteljici) kod četiri žene iz Italije. Danas je, realno, svuda – i u svima nama.
Večne hemikalije
Konačno, farmaceutski proizvodi nisu jedini hemijski zagađivači u sistemima životne sredine. Vodeni i kopneni organizmi su izloženi mešavini lekova, ali i nebrojenih drugih toksičnih supstanci, uključujući pesticide, biocide i opšte industrijske hemikalije. Ipak, jedna grupa jedinjenja posebno zabrinjava, a koristi se i u proizvodnji lekova i medicinskih sredstava. To su takozvane „večne hemikalije“.
Ovaj zastrašujući termin se odnosi na 10.000 i više per- i polifluoroalkil supstanci – skraćeno PFAS. PFAS su velika, složena grupa sintetičkih hemikalija koje se koriste širom sveta od 1950-ih. Veze ugljenik-fluor, među najjačim u organskoj hemiji, daju PFAS-u korisna svojstva za pravljenje proizvoda koji odbijaju ulje, mrlje i vodu, a otporni su i na toplotu – kao što su, na primer, teflonsko posuđe, tepisi, boje i lakovi, sredstva za čišćenje, materijali za pakovanje, odeća i obuća i naročito – omotači i stabilizatori svih mogućih lekova.
Ove supstance zagađuju vodu i zemljište i izazivaju oštećenje jetre, poremećaje imunog i hormonskog sistema i određene karcinome, ugrožavaju plodnost i reprodukciju životinja i ljudi, i ometaju razvoj fetusa.
Nekima treba i više hiljada godina da se razgrade – otud: „večne hemikalije“. Najgore od svega, one se akumuliraju ne samo u prirodi već i u našim telima. Zdravstveni troškovi vezani za PFAS procenjuju se na 52 do 84 milijarde evra godišnje – i to samo u Evropskoj uniji. U sebi ih ima 98% ljudi na planeti, uključujući i svih jedanaest visokih zvaničnika i političara EU koji su se testirali na njih u januaru 2024. godine, kako bi podigli svest o ovoj temi.
Posebno zabrinjava činjenica da bukvalno bivamo zadojeni „večnim hemikalijama“ od rođenja. Prvi kontakt s njima bebe često dobijaju preko majčinog mleka.
Nedavno predložena univerzalna zabrana „večnih hemikalija“ u EU imala bi negativan uticaj na inovacije i dostupnost lekova, za čiju proizvodnju su za sada nezamenljivi, upozorila je farmaceutska industrija pre nego što je predlog ipak, upravo zbog te intervencije… ograničen.
Naposletku, šta mi kao pojedinci možemo da uradimo povodom svega ovoga? Pa, prilično. Pre svega, ponavljam savet i molbu da ne prosipamo lekove u kanalizaciju ili ih ne bacamo kao obično đubre – jer nam se mogu vratiti na neočekivane načine. Lekovi su dizajnirani da promene ljudsku fiziologiju u malim dozama i tako mogu da predstavljaju posebno jake zagađivače. Možda bi stoga trebalo da počnemo da svoje telo posmatramo kao izvor, ali i deponiju farmaceutskog otpada? I kao što kroz bezbroj inicijativa to radimo sve više sa životnom sredinom uopšte – probajmo da utičemo na to da se i farmaceutsko zagađenje smanji. Učinimo to ličnim primerom, uticajem na političare, aktivizmom i prosto svešću da problem postoji, i da možemo i moramo da ga rešimo.