JANUARSKI VETRIĆ BIO JE OŠTAR KAO MOJ BOL.
Prigušeno zimsko sunce bleskalo je sa okolnih, snegom pokrivenih planina koje okružuju rodno mesto moje majke u severnom Libanu kada se kapija groblja škripeći otvorila, a ja stavila sliku moje mame pored njenih predaka. Vratila se kući, barem simbolično. Preminula je neočekivano u novembru jednog običnog četvrtka ujutru u Australiji, gde je živela dugo godina.
Mesto njenog počinka znalo se unapred, u domovini koju nikad nije zaista napustila. Ima nečeg u ovoj zemlji što nosimo u sebi čak i kad, kao ja, nismo ni rođeni ovde. Nosimo u našim imenima, našoj hrani, našim pričama i našim porodičnim vezama koje prevazilaze vreme, daljinu i generacije, i vuku nas natrag.
Ima jedna pesma od Feruz, naše omiljene nacionalne ikone i najpopularnije arapske pevačice svih vremena, koja me uvek vraća u detinjstvo na Novom Zelandu i Australiji u vreme građanskog rata u Libanu između 1975. i 1990. godine. Osećala sam snagu njenih reči od kojih su mojim roditeljima navirale suze čak i pre no što sam naučila šta znače. U pesmi Nassam Alayna al Hawa Feruz preklinje vetar da je odnese kući pre no što toliko ostari u tuđini da rodna zemlja više ne može da je prepozna.
Moja majka se nije promenila do njenog poslednjeg putovanja u Liban u leto 2019. godine, ali njena domovina je bila skoro neprepoznatljiva. Bila je potpuna ruina. Sumorna, depresivna, očajna, a njen čuveni nesalomivi duh podriven ekonomskim kolapsom, toliko destruktivnim da ga je Svetska banka nazvala jednim od najgorih na svetu od 1850-ih godina.
Nekadašnji Liban sa obilatim i ležernim nedeljnim ručkovima i saobraćajnom gužvom kada bi ljudi bežali od vrućine iz Bejruta u sveže zelene planine ili na mediteransku obalu sad je postao Liban sa sve više izgladnele dece i oskudicom u hrani. Gorivo, ako se uopšte može naći, postalo je toliko skupo, da mnogi ne mogu da idu ni na posao ni u školu, a kamoli na izlet preko vikenda. Način života je izbledeo, izgubivši onu vitalnost koja me je pre dve decenija i privukla kao novinarku u zemlju mojih predaka.
“Vratila” sam se u zemlju koju sam znala uglavnom iz ružičasto obojenih uspomena mojih roditelja, ali i mojih detinjih putovanja u Liban koji se raspadao. Moji roditelji su bili iz različitih krajeva Libana, a otišli su pred sam građanski rat između hrišćana i muslimana. Liban koji su oni poneli sa sobom bio je onaj iz Feruzinih pesama: delom realan, delom iz mašte. U svojim serenadama ona je pevala o libanskom nacionalizmu i panarabizmu, o ugodnijem i jednostavnijem životu na selu, o ljubavi, o rastancima i odlasku, i o povratku kući iz tuđine.
Moji roditelji su vodili svoju decu u ratom razrovani Liban kad god su to mogli i ostajali tamo mesecima jer ih je toliko mučila pusta nostalgija i želja da se vrate. Moje uspomene iz tih poseta pune su zbrkanih osećanja: sećam se nežnog i toplog zagrljaja moje bake po mami. I kako me je boleo stomak kad bih po čitavo popodne s rođacima brala voće iz dedinih voćnjaka, od grožđa i nara, do limuna i smokava. Zapamtila sam talas vreline od eksplozije automobila-bombe. I strah od približavanja kontrolnim punktovima milicije. Trasirna zrna koja su po nebu pravila elegantne crvene lukove (moj ujak mi je rekao da je to vatromet). Kada sam čula da je ovo već treća inkarnacija kuće mojih dede i babe. Prve dve su bombardovane i porušene u ratu, i zato moja mati nije imala nijednu sliku iz svog detinjstva da mi pokaže.
Demonstranti se slikaju tokom protesta protiv ekonomskog kolapsa u Libanu u martu 2021. godine. Iza njih zapaljene gume blokiraju auto-put koji vodi do osiromašenog grada Tripolija na severu. Svetska banka je ovu nacionalnu krizu nazvala jednom od najgorih na svetu još od sredine 1850-ih.Selektivno pamćenje i nostalgija su kao melem u zemlji gde je juče uvek bolje od danas, a sutra može da izazove strah, baš kao i nada.
Moji roditelji su se vratili u Liban sredinom 1990-ih, kad se rat završio, ali nisu mogli da se prilagode novom posleratnom stanju u zemlji. To nije bio Liban iz Feruzinih pesama (ako je takav ikad i postojao). Njihov idealizam se sukobio s realnošću zemlje u kojoj su ratni komandanti zaseli u parlament i sebi obezbedili imunitet za ratne zločine. Ti lideri i njihovi sinovi ili politički naslednici posle završetka rata razgrabili su sva važna rukovodeća mesta, od ministarstava do pravnog aparata u ime konsenzualne demokratije, u kojoj se vlast raspodeljuje prema religioznom opredeljenju. To je navodno trebalo da učvrsti koegzistenciju, ali je još više podelilo društvo, favorizujući sektaštvo umesto nacionalnog identiteta. I tako, posle nekoliko godina u Bejrutu, moji roditelji, koji su bili apolitični, vratili su se nazad u Australiju.
Sestre Hamze Eskandara s njegovim portretom i medaljonima s njegovim likom. Eskandar je bio vojnik i poginuo je 2020. godine prilikom eksplozije u bejrutskoj luci. ‘Hamze je bio najveća radost moje majke’, kaže njegova najstarija sestra Salam (u sredini). ‘Njegova smrt ju je slomila. Umrla je dva meseca posle njega.'IZVOR: RENA EFENDI
Liban u kome sam ja živela je cvetao, iako je politički i vojno bio pod dominacijom Sirije, svog mnogo većeg suseda, do 2005. godine. Bejrut se naglo obnavljao i gradio, s prepunim restoranima i legendarnim ekstravagantnim noćnim životom. Ponovo je bio centar Bliskog istoka, njegov intelektualni i literarni ventil. (Ali lokalno stanovništvo je tačno znalo šta sme, a šta ne sme: nikad ne kritikuj starije religiozne ili sektaške političke lidere ili njihove sirijske gospodare.) Zemlja je imala svoje probleme, ali narod je zračio nekim zaraznim radovanjem životu, u kome manje nikad nije više, a više nikad nije dovoljno.
Bilo je izliva nasilja i nestabilnosti: niza ubistava, rata sa susednim Izraelom, pucnjave po ulicama zbog političkih protesta. Život je bio nepredvidljiv, kao da živite pored nekog vulkana, ali u toj nestalnosti je bilo nekog dinamizma. Živelo se raskalašno i haotično. Za pravila kao što su saobraćajni propisi i semafori niko nije mario, a mito i korupcija su postali uobičajen način da nešto dobijete. U tom džumbusu je cvetala neka neobuzdana, nezdrava sloboda. I pored svih nedostataka, ja sam se ipak bila zaljubila u ovu zemlju. To je bilo neizbežno, zbog sveg tog magnetizma usađenog u ovaj živahan narod, koji je bio rešen da se uporno i dalje nada u zemlju koja ga je toliko puta razočarala.
Zemlja je imala svoje probleme, ali narod je zračio nekim zaraznim radovanjem životu, u kome manje nikad nije više, a više nikad nije dovoljno.
I danas mnogi Libanci žale za nečim što nazivaju starim dobrim danima, ali, istini za volju, za mnoge i nisu baš bili dobri. Selektivno pamćenje i nostalgija su kao melem u zemlji gde je juče uvek bolje od danas, a sutra može da izazove strah, baš kao i nada. U stvari, uvek je postojao trulež ispod svetlucave površine društva koje se svojevremeno hvalilo da može da se veseli i pod bombama. I ti putevi kojima se za vikend bežalo od gradske vrućine bili su trošni, veći deo sredozemne obale je bio zagađen, a mnogi Libanci su krpili kraj s krajem. Kleptokrate koji su opelješili državu nisu mogli građanima decenijama da obezbede ni 24-časovnu struju. Narod je primoran da plaća skupe generatore ako ima čime, a ako nema, da živi bez struje. Većina Libanaca mora da kupuje vodu od privatnih kompanija jer su u ovoj zemlji, sa obiljem prirodnih izvora i reka, zbog nemara i lošeg upravljanja, njihove slavine presušile. Život u Libanu odavno znači da plaćate dva računa za istu stvar, što je postalo normalno u narodu koji je možda i previše naviknut da se prilagođava teškoćama. Imtamsahna je kolokvijalni izraz kojim Libanci često objašnjavaju kako preživljavaju: koža im je odebljala kao kod krokodila.
LIBAN JE DREVNA zemlja uklinčena između Izraela, Sirije i Mediterana, mešavina 18 zvanično priznatih sekti razjedinjena bezbrojnim izmima – sektarijanizmom, klasizmom, fakcionalizmom, nepotizmom i rasizmom. Kažu da njegova populacija broji više od šest miliona, mada niko ne zna tačno; popisa stanovništva nije bilo od 1932. godine, da bi se prikrili trnoviti problemi sektaške demografije. U Libanu takođe živi više od dva miliona sirijskih i palestinskih izbeglica, što je jedan od najvećih brojeva izbeglica po glavi stanovnika u svetu.
Za mene, Liban je pre svega zemlja osujećenog potencijala i nedovoljno iskorišćenih bogatstava, uključujući i obrazovanu trojezičnu populaciju, veličanstvene arheološke ruševine, plodne ravnice koje su rimskoj vojsci služile kao žitnica, izvanredne kuhinje koja se može meriti sa svakom, i prirodne lepote uokvirene Mediteranom koji, kao odani kompanjon, proširuje dužinu zemlje duž spektakularnih zelenih planina.
Ovih dana u Libanu svakodnevni život je ispunjen nekom težinom, iscrpljenošću i poniženjem. Libanci su poslednjih godina pretrpeli dve katastrofe koje su bile toliko duboke da su podelile zemlju na onu od pre i posle njih. Da ironija bude veća, vreme koje je prethodilo prvoj katastrofi, ekonomskom kolapsu, bilo je i vreme velike nade u korenite promene. U oktobru 2019. godine desetine hiljada ljudi širom zemlje izašlo je na ulice da protestuje protiv nesposobnosti i korupcije političke klase koja je gledala samo svoj lični interes.
Narod je ovaj pokret nazvao revolucijom. Vlada je dala ostavku. Banke su zatvorene, a kada su ponovo otvorene, štediše nisu mogle da podižu novac, što je bilo ograničeno za sve osim za političku elitu s dobrim vezama. Moneta, libanska funta, naglo je pala. (Izgubila je 90 odsto svoje vrednosti i još uvek pada.) Kao i većina ljudi koja je držala novac u libanskoj banci, i ja sam izgubila svoju životnu ušteđevinu. Primanja su mnogo pala. Više od 80 odsto stanovništva dospelo je u surovo, iznenadno siromaštvo. Teške nestašice svega, od brašna do lekova, dovele su do toga da zemlja mora gotovo sve da uvozi. Revolucija bez vođstva se rasplinula čim je država odgovorila silom, a finansijska nesigurnost – pogoršana trocifrenom hiperinflacijom – naterala je ljude da se brinu samo za svoje osnovne potrebe.
Ulice glavnog grada koje nikad nisu spavale, sada su mračne i bez struje, koja eventualno može da dođe na sat-dva dnevno. Privatni generatori više nisu dovoljni. U mom susedstvu u Bejrutu, generatori neprekidno rade po 13 časova dnevno. Ljudi žure da budu spremni pre no što struja nestane na jedan sat u 8 pre podne i jure da stignu kući pre ponoći kako bi izbegli lomatanje po stepeništu u mraku. Neki supermarketi više ne stavljaju cene na robu u policama jer ne mogu da drže korak s fluktuacijom monete i hiperinflacijom. Nezaposlenost naglo raste, kao i kriminal, a stotine hiljada ljudi beže ili pokušavaju da pobegnu iz zemlje.
DRŽAVA NA IVICI
Posle više decenija lošeg rukovođenja i korupcije, Liban je 2020. godine zapao u tešku ekonomsku krizu. Banke su pozatvarane, ostavivši ljude bez svoje ušteđevine, koja je ubrzo zatim izgubila vrednost. Suočeni s porastom nasilja, propadanjem infrastrukture i nepouzdanim javnim službama, mnogi beže iz domovine i pored velikog priliva izbeglica.
A onda, došlo je do eksplozije u luci u Bejrutu 4. avgusta 2020. godine, koja je bila jedna od najvećih nenuklearnih eksplozija u istoriji. Poginulo je najmanje 218 ljudi, na hiljade je povređeno, a oštećeno je više od 85.000 objekata u prestonici i oko nje, uključujući i moj stan. A to se dogodilo zato što je hiljade tona amonijum-nitrata bilo nemarno uskladišteno u lučkom magacinu nedaleko od stambenih četvrti. Gomila političkih, pravosudnih, vojnih i bezbednosnih funkcionera znala je za taj opasni materijal, ali nije preduzela ništa da ga ukloni.
Pošto država nije preduzimala ništa za oporavak zemlje, niti je organizovala bilo kakve vanredne mere, građani iz cele zemlje nagrnuli su u Bejrut naoružani ašovima i metlama. Volonteri i lokalni članovi nevladinih organizacija podigli su štandove i delili besplatnu hranu i vodu. Jedan čovek iz moje ulice delio je boce s vodom iz gepeka svog automobila. Jedan par je išao od kuće do kuće i delio deterdžente, izvinjavajući se što nisu u mogućnosti da ponude nešto više.
Srela sam jednu majku, Džulijanu Abu Nader, kako gura kolica pored ruševina koje su nekad bile radnje. Pozvala me je u stan svojih roditelja. Preselila se kod njih pre oko godinu dana sa svoje četvoro dece i mužem nakon što je izgubila posao kao računovođa. U tom malom stanu živele su još i njene dve odrasle sestre. Mesečna plata njenog muža (električara u javnoj komunalnoj službi) sada više nije bila dovoljna ni za jednu večeru u nekom prosečnom restoranu.
“Kriza za krizom, ima li više kraja?”, pitala me Abu Nader. “Teško mi je kad vidim pekaru gde samo kupovali hleb, starca koji je voleo da sedi ispred svoje radnje, supermarket u koji su išla moja deca, apotekara koji je naš prijatelj, kad sada vidim kako im je sve porušeno.” I stan njenih roditelja je pretrpeo štetu. Brinula je zbog psiholoških posledica eksplozije na njenu decu. Kako da ih podiže u zemlji koja ne štiti svoj narod, i kakvu budućnost da očekuju kada obrazovani profesionalci ne mogu da nađu posao za platu od koje može da se živi? “Mi volimo svoju zemlju. Teško mi je i da pomislim da je napustimo, ali sada razmišljam o tome”, rekla mi je Abu Nader. “Ako bih mogla da odem, otišla bih.”
“Kad god zatvorim oči, setim se tog trenutka”, rekla mi je mlađa sestra Abu Nader, Đovana Helu. “Kog trenutka?”, pitala sam je. “Tog zvuka. Bila sam odbačena u drugi kraj sobe. Svuda prašina. Nismo mogli da vidimo jedni druge. U trenutku se sve promenilo.” A zatim je nastavila: “Protestovala sam u revoluciji. Ponižavali su nas. I tukli. Na dan eksplozije, pre no što se dogodila, tata i ja smo otišli u elektrodistribuciju da vidimo zbog čega nemamo struje već dve nedelje. Pa je li to život?”
Liban toliko malo zadovoljava osnovne potrebe svojim građanima da bi komotno mogao da posluži za snimanje serije Survivor. Toliko je raspadnut da gradovi i sela moraju sami da se brinu o sebi kao da su neke mini-republike.
Njihov stan nije bio daleko od mog koji je, kao i svi u okolini, bio veoma oštećen. Moja sestra, koja je bila sa mnom, sišla je na glavnu ulicu da vidi može li neko da nam pomogne u raščišćavanju krša i polomljenog stakla. Tražila je nekog volontera. A dovela je sa sobom dvadeset troje mladih ljudi.
Više puta sam se uverila u taj duh zajedništva i individualnu odlučnost da se ne poklekne pred teškoćama. Bila sam reporter u južnom Libanu 2006. godine u vreme bespoštednog izraelskog bombardovanja. Na sve strane bile su samo sive ruševine razorenih domova i infrastrukture. Bilo je ljudi koji su prkosili bombarderima i išli po razrovanim ulicama iako je sve što se mrdalo bilo potencijalna meta. Jednog dana odjednom se niotkuda stvorio novi beli mercedes kabriolet ukrašen belim trakama i natpisom “Upravo venčani” i prošao pored mene. Tipičan gest prkosa, podsetnik da život ide dalje. Libanci jednostavno ne umeju drugačije.
LIBAN NUDI toliko malo da se zadovolje osnovne potrebe građana da bi komotno mogao da posluži za snimanje serije Survivor. Toliko je raspadnut da mnogi delovi Bejruta, kao i drugi gradovi i sela, moraju sami da se brinu o sebi kao da su neke mini-republike. Patnje Bejruta su već opšte poznate, ali ja sam htela da vidim kako je u jednom od najzapuštenijih delova zemlje, pa sam otišla u Akar, siromašnu seosku guberniju u severnom Libanu. Tamo sam upoznala ljude kao što je Abdel Rahman Zakarija, koji su se ponudili da pomognu u upravljanju svojim rodnim mestima.
Mesec dana pre no što je uhapšen zbog učešća u napadu na banku, Zakarija je sa svojim prijateljima danima skupljao đubre u rodnom mestu Tikrit jer se opštinsko veće, koje je odgovorno za komunalne usluge, raspalo. Zakarija je bio taj koji je morao da se cenka oko cene odlaganja otpada. (Kad su čuli da je u pitanju inicijativa običnih građana, u deponiji su im dali popust.) I opet je Zakarija bio taj koji je obilazio svoje mesto od oko 11.000 stanovnika da bi prikupio donacije za mesečni iznos plaćanja deponije u vrednosti od 700 dolara.
Abdel Rahman Zakarija (u sredini) sa svojom porodicom u Tikritu, u severnom Libanu, nekoliko dana nakon što je pušten iz zatvora. Neumorni aktivista, poznat po svojim podvizima u pomaganju ljudima u nevolji, bio je uhapšen nakon što je pomogao svojoj prijateljici da napadne banku kako bi uzela sopstvenu ušteđevinu. ‘Ja činim ono što mogu, što smatram svojom dužnošću, za moje selo, moju porodicu, moj narod’, kaže. ‘Ja još uvek imam nade. I neće mi se ugasiti.'IZVOR: RENA EFENDI
Ovaj 30-godišnji čovek nije pljačkaš banke; već pre moderni Robin Hud. Na dan 14. septembra 2022. godine Zakarija, koji je nezaposlen, i jedan prijatelj iz Tikrita pozajmili su novac za plin da bi se odvezli do Bejruta. Tamo su se pridružili prijateljici Sali Hafiz, koja je napala svoju banku i, uperivši dečji pištolj svog sestrića, zahtevala da joj predaju oko 13.000 dolara njenog sopstvenog novca. Novac joj je bio potreban da plati lečenje svoje mlađe sestre od karcinoma. Ona je uspela da umakne (iako se kasnije predala), dok su Zakarija i njegov prijatelj uhvaćeni i uhapšeni. Posle devet dana pušteni su kući. “Ponovo bih to uradio”, rekao mi je Zakarija dan nakon što je pušten, dodavši da je uvek spreman da pomogne drugome. “Odmah bih išao, ko god da je.”
Eto u šta se pretvorio Liban: mesto u kome ljudi moraju da pljačkaju banke da bi povratili sopstveni novac i gde građani moraju sami da organizuju javnu komunalnu službu. Često sam mogla da čujem Libance, naročito one u dijaspori, kako kritikuju zbog apatije one što su ostali u zemlji. Zašto ne protestuju? Kako mogu da podnose takva poniženja? Zakarija je pokušao da protestuje. Postao je istaknuti aktivista. Metalne kuglice sačme još uvek su mu u telu. “Niko nije slušao. Ništa se nije promenilo”, kaže. Osim toga, sada je previše zauzet pomaganjem ljudima.
Mnoge Libance sada muči isto pitanje: Da li da ostanu ili da odu? Od 2019. godine zahtevi za pasoše porasli su desetostruko.
Njegovi podvizi, koje objavljuje na društvenim mrežama, dobro su poznati. Svojevremeno je umeo, u vreme nestašice goriva, da sa svojim prijateljima blokira tankere koji krijumčare gorivo u Siriju, i da ih preusmeri ka svom rodnom mestu, gde ga je delio besplatno. Ili kada je upao u električnu centralu da pita zašto Džumeh ne dobija struju. A kad je video da je dalekovod do Džumeha isključen, kaže: “Ja sam ga sam uključio da osvetlim našu oblast.” Bilo je takođe mnogo slučajeva kad bi okupio društvo i upao u bolnicu kad bi čuo da nekog pacijenta neće da prime dok ne plati pozamašnu sumu. “Odjednom bi u bolnici rekli kako ne treba ništa da plati i da će ga lečiti za džabe”, priča Zakarija, “jer se boje da ću da naduvam stvar i napravim džumbus na društvenim mrežama.”
Ali ne može jedan čovek sa svojim drugarima da postigne sve. Đubre u Tikritu se ponovo gomila. “Umoran sam, iscrpljen, sredstava nema niotkuda”, kaže Zakarija. Sugrađane više nije želeo da pita za donacije jer i inače jedva sastavljaju kraj s krajem. Obratio se guverneru Akara koji mu je odbrusio da “gleda svoja posla”, priča Zakarija. Ali bio je čvrsto odlučan da se ne predaje. “Nisam oženjen i nemam posao. Šta imam da izgubim?”, kaže. “Moja žena, moja deca, i sve što imam jeste moje selo i sve ću žrtvovati za njega.”
U susednom mestu Beit Melat i dalje prema Memnaji, uslovi su bolji i to samo zato što za razliku od Tikrita imaju prilično veliku dijasporu koja im pomaže. Kod Libanaca je tradicija da oni koji migriraju pomažu porodicu kod kuće, ali od 2019. godine Libanci izvan zemlje organizuju niz inicijativa skupljanja finansijske pomoći za lečenje, hranu i ostale potrepštine, i to ne samo za porodicu i prijatelje već i za neznance, ponekad i preko društvenih mreža.
U Memnaji sam posetila Hanu Ibrahima, 66-godišnjeg seoskog muktara (kmeta, slično položaju gradonačelnika) u njegovoj kući. Troje od njegovih četvoro dece živi u inostranstvu, uključujući i najstarijeg sina Čarbela. Ovaj sada 43-godišnji preduzimač rođen je u jednom skloništu od bombi u Bejrutu, a Liban je napustio 2001. godine i otišao u Sidnej, gde se pridružio porodici koja se tamo doselila ranije. Čarbel je 2019. godine osnovao Stepenice nade, australijsku nevladinu organizaciju koja šalje pomoć stanovništvu Libana, pre svega u hrani i lekovima, kao i komplete za solarnu energiju kako bi đaci mogli da rade domaće zadatke i kad se smrači. Prvi veliki projekat bio je popravka 580 domova posle eksplozije u Bejrutu sa oko milion dolara koji su dobrotvorno prikupljeni. Čarbel i još 20-ak drugih, od 400 australijskih Libanaca koji vode poreklo iz Memnaje, takođe doniraju svom selu oko 100.000 dolara godišnje.
“Da nam nije dece u inostranstvu”, kaže mi Džozef Jusef, predsednik opštinskog veća u Memnaji, “naše selo bi propatilo mnogo više.” Australijanci su nam kupili jedan dizel-generator da imamo svetla, a plaćaju nam i za gorivo. Skupili su novac za jednu pumpu da bismo imali vodu u kućama. Pride obezbeđuju i mesečnu stipendiju za 24 porodice koje nemaju nikog od rodbine u inostranstvu. Pomoć se dostavlja preko veća jer, kako kaže Čarbel, “ne želimo da ponižavamo ljude tako što ćemo da im kucamo na vrata i kažemo: ‘Ovo je sto dolara iz Australije.’ Želimo svima da pomognemo, ali da im ne povredimo dostojanstvo.”
Batrunu, odmah pored antičkih ruševina i istorijskih crkava, nalaze se brojni moderni restorani i klubovi. Ovaj grad na severu Libana, jedna od glavnih turističkih destinacija, poznat je po svom dinamičnom noćnom životu i lukobranu iz prvog veka pre naše ere, podignutom radi zaštite od uzburkanih talasa i raznih osvajača.IZVOR: RENA EFENDI
Beit Melat se oslanja na još stariju dijasporu: Meksikance libanskog porekla, čiji su preci otišli još 1800-ih. Ti prvi imigranti kasnije su pomogli čitavom talasu rođaka koji su pobegli od libanskog građanskog rata. “Mi imamo 7.000 ljudi u dijaspori i većina ih je u Meksiku”, kaže mi Šahin Šahin, predsednik opštinskog veća. U Meksiku ima toliko ljudi iz Beit Melata da se čitavo jedno mesto pored Meksiko Sitija zove Beit Melat.
Dijaspora je 2021. godine uspela da prikupi više od 150.000 dolara za instalaciju solarnih panela na kuće svih 96 porodica koje žive za stalno u libanskom Beit Melatu. Šahin kaže da je dobijao donacije i od nekih ljudi koji čak više i nemaju familiju u Libanu. “Nikad nisu bili ovde, ne znaju arapski i ne poznaju Beit Melat”, kaže. “Ali znaju da su njihovi preci sahranjeni ovde i žele da pomognu selu.”
Većinu vremena se lomim između ogorčene ljubavi i uzavrelog besa. Žalim zbog jada izazvanog ekonomskim kolapsom i neuračunljivosti sebične političke klase koja ne želi da pomogne svom narodu.
Jednog toplog dana pila sam kafu sa Tufikom Geaitanijem na balkonu njegove raskošne vile u Beit Melatu. Ovaj 79-godišnji trgovac tekstilom napustio je Liban 1968. godine i jedan je od mnogih libanskih Meksikanaca koji pomažu rodnom mestu. On provodi nekoliko meseci godišnje u Libanu. S njegovog balkona pruža se pogled na divan terasasti voćnjak i drveće maslina. Jedan usamljeni bor uzdiže se visoko iznad ostale vegetacije. “Zasadila ga je moja pokojna baka 1880. ili 1890. godine”, kaže mi Geaitani. Upitala sam ga nešto što ni sama ne umem da objasnim: zašto je još uvek vezan za Liban? Šta ga tera da se vraća?
“Neka nevidljiva sila”, kaže. “To može eventualno da objasni samo neki psiholog ili šta ti ga ja znam!” Napravio je dugu pauzu. “Naša krv nas vuče ovamo”, kaže. “I pored svega što vidim i što ne valja, svega što ne ide kako treba, jednostavno ne mogu da izdržim. Ne mogu a da se ne vraćam.”
TEŠKO JE VOLETI zemlju u haosu koja prednjači u izvozu svoje dece. Liban je već odavno zemlja iz koje ljudi odlaze: da pobegnu od rata, političke nestabilnosti, siromaštva i gladi; da se obrazuju i školuju; i da se ponovo spoje s familijom u dijaspori; ili da jednostavno nađu bolji život. Članovi moje familije prvi put su otišli još krajem XIX veka.
Plovim između dva sveta. Kao mnogi Libanci, i ja odem iz zemlje na duže, ali ne mogu nikad da je ostavim.
I sada mnoge Libance muči isto pitanje: Da li da ostanu ili da odu? Od 2019. godine zahtevi za pasoše porasli su desetostruko, zbog čega mora da se čeka i više od godinu dana samo da bi se obavila papirologija. Onima koji ne mogu da čekaju ili nemaju novca za pasoš preostaje more koje je odvajkada pružalo obećanje novih zemalja i novog života. Mnogi su nastradali tokom rizičnog preplovljavanja do Evrope.
Mnogi roditelji koje znam otišli su sa svojim porodicama. Jedan od mojih prijatelja koji i dalje ostaje ponavlja uvek istu frazu: “Zemlja nije hotel pa da se iz nje odjaviš.” Možda. Ali za razliku od libanske države, hoteli obezbeđuju osnovne usluge. Većinu vremena ja se lomim između ogorčene ljubavi i uzavrelog besa. Žalim zbog jada izazvanog ekonomskim kolapsom i neuračunljivosti sebične političke klase koja ne želi da pomogne svom narodu.
Ja sam kći dijaspore, ali sam i deo otadžbine. Isto kao što je moja majka radila celoga života, i ja plovim između dva sveta. Kao mnogi Libanci, i ja odem iz zemlje na duže, ali ne mogu nikad da je ostavim.
Kada sam u avgustu 2020. godine ušla u moj razrušeni stan, sa mnom je ušetala i uspomena na moju pokojnu baku. Setila sam se kad mi je pričala kako iz ruševine svog doma nije mogla da spase nijednu viljušku, i onda sam smatrala kako ja, eto, imam sreće. U kuhinjskoj fioci našla sam viljuške i noževe. Popravila sam svoj stan, i to ne samo zato da bih ga napustila. To bi mi delovalo kao izdaja, kao predaja. Kad ti je neko mesto dom, treba mnogo snage da se prekinu veze navika i emocija, mada sam svesna da sam ja privilegovana. Za razliku od mnogih, imam u džepu australijski pasoš i dolare, i mogu da odem kad god to poželim.
Usled eksplozije, svaki komad stakla u mom stanu bio je razbijen, izuzev jedne antičke trifore koju sam kao ukras držala montiranu na zidu. Na njoj je arapskom kaligrafijom ispisana želja koju su i moji roditelji imali pre mene: reči Feruzine pesme ispisane crnim debelim slovima preko tri lučna prozora, u kojoj ona preklinje vetar da je ponese kući.
NAPISALA: RANIJA ABUZEID
SNIMILA: RENA EFENDI
Ranija Abuzeid je novinarka koja živi u Bejrutu i napisala je dve knjige o ratu u Siriji. Rena Efendi, koja živi u Istanbulu, provela je četiri godine beležeći razvoj događaja u Libanu.
Društvo National Geographic, posvećeno otkrivanju i zaštiti čuda našeg sveta, od 2021. godine finansira društvenu dokumentarnu fotografiju Rene Efendi.
Reportaža je objavljena u martovskom izdanju časopisa na National Geographic na srpskom jeziku, 2023. godine.