20. decembar u 10:20
Romero je upalio džip da se zagreje. Otvorio sam vrata i umotao se u ćebe koje je „mirisalo” na izmet goveda, mada je u ovom slučaju verovatno lama ili alpaka u pitanju. Zurio sam u nebo pokušavajući da nađem Malog i Velikog medveda, ali nisam bio te sreće. Huana, Romerova devojka, je izašla iz sobe i ušla u auto. Svi smo spremni da krenemo dalje. Ostali turisti, koji su bili sa vodičima, još uvek nisu ustali. Spavao bih i ja kad bih mogao, ali Romero je odlučio da je bolje da krenemo. Nadamo se da neće biti blokade u toku noći, jer je neverovatno hladno. Sedosmo u džip i upustismo se u mrak.
Put je sve teži. Romero mi je to i nagovestio pre nego što smo krenuli. Velike rupčage se nalaze na sve strane. Desnom rukom se čvrsto držim za dršku od vrata da ne iskočim iz sedišta. Romero izgleda zabrinuto. Pitao sam ga koliko puta je vozio od Ujunija do Fronetere. „Pet godina vozim“, reče Romero. Sa olakšanjem sam ispustio vazduh iz pluća.
Huana već spava na zadnjem sedištu. Romero je uključio kasetofon i opet našao neku bolivijsku muziku. Kaže da uz tu muziku piju pivo i vesele se za vreme božićnih praznika. Svaka druga reč pesme je korason ili te kjero ili te amo. Ja nikako da se umotam u ćebe. Stalno sve pada sa mene od silnog treskanja. Ispod nogu mi je ruksak sa kamerama i laptopom tako da nemam dovoljno prostora da pružim noge.
Blizu smo visoravni koja se nalazi na mrvicu ispod pet hiljada metara nadmorske visine. Kroz prozor sa strane vidim nepregledne livade žitarice kinoe, koja raste na velikim nadmorskim visinama. Odjednom smo se našli ispred nabujale reke. „Prelazimo reku džipom“, reče Romero.
Klimnuo sam glavom i digao sam noge u vazduh i prihvatio se mojih torbi kao da ću da se smočim. Pomislih kako ovo sigurno nije jedno od najprijatnijih lokacija da se pokvari auto.
Prošlo je već dva sata. Više nisam mislio o sebi i svojoj sigurnosti. Napokon sam se opustio. Prvi put sam izvadio kameru iz džepa da uhvatim video segment ovog prokletog makadama koji mi pomera unutrašnje organe. Kad smo krenuli iz Ujunija odlučio sam da ne vadim kamere iz torbe. Strahovao sam da Romeru ili nekome, ko me već bude vozio, ne padne na pamet da me opljačka. U daljini iza kontura planina vidi se bledo plavetnilo horizonta. Ni jedan auto još nije prošao pored nas od kad smo krenuli sa prenoćišta. Svakih par minuta postavljam neko glupo turističko pitanje kako bih se uverio da je ovaj budan. Svetlost se polako pojavljuje ispred nas. Prizor je neopisiv. Kao da se vozimo po mesecu. Planine ogoljene i bez ikakvog rastinja. Boje se pretaču iz crvene, narandžaste, plave u zelene. Pomislih da se vozimo po kalderi vulkanskog kratera.
Prolazimo pored nekoliko oronulih kućica. Romero reče da ovde spavaju rudari koji rade u obližnjem rudniku boksita. Ne mogu da verujem da jadni rudari na ovakvom mestu rade za par dolara na dan da bi nahranili svoje familije. Proleteli smo ovaj zaborav od naselja bez stajanja. Put je sada širok, ravan i otvoren. Romero, kome sada vidim namučeno, tamno i debelokožno lice vozi brzo preko ravnice. Između naših sedišta drži malu plastičnu kesu napunjenu zelenim lišćem koke. Kako reče, lišće ne grize, nego ga stavi između desni i zuba i prevrće dok ne pusti sok. Od kokinog soka usta trnu. Miriše mi na gruzijski čaj. Kaže da je koka dobra za vožnju i da pomaže čoveku da ostane budan. „Samo se ti koksaj i ostani budan“, mislim ja u sebi.
Samo što nije svanulo. Odjednom, Romero usporava džip. Stali smo na sred prašnjavog puta. Na putu ispred nas je rampa koja izgleda kao da ulazimo na parking nekog zapadnjačkog trgovinskog centra. Romero brzo ubaci u rikverc i vrati se nekih dvesta metara kroz prašinu nazad. Nagutasmo se prašine. Srce je počelo brže da mi kuca. Pored rampe je mala siva kuća od zemljane cigle sa krovom od trske. Jedan čovek izađe napolje. Koliko se može videti
iz ove daljine, čovek je obučen u maskirnu vojničku uniformu i ne nosi nikakvo naoružanje.
Huana se podigla u sedeći položaj. Ja gledam napred i svakih par sekundi se okrećem da vidim da nam se neko slučajno ne približava sa strane ili odzada. Niko nije prozborio ni jednu jedinu reč. Posle jednog minuta, koji mi se činio kao večnost, Romero polako ubaci u prvu i lagano se dokotrljasmo do rampe. Iz kućice se pojavi još jedna osoba, pa još jedna. Ja gledam oko sebe da nađem neko oružje. Romero, očigledno preplašen, oprezno otvori vrata i polako izađe iz džipa. Prišao im je laganim korakom. Rukovali su se. Tu su na desetak metara od mene. Razbojnici nose maskirne jakne dok su im pantalone od nekog sivog materijala. Sve ostalo ostavlja dojam da su ovo ipak zemljoradnici ili pastiri.
Prošlo je desetak minuta. I dalje pričaju. Ja pokušavam da ustanovim šta se dešava po govoru tela. Izašla je još jedna osoba iz kuće. I dalje ne vidim nikakvo oružje. Smiren sam, ali se ne osećam sigurno. Huana je u panici i tiho nešto priča na kečua jeziku. Zar da završim na vrhu neke planinčuge u Boliviji! Pomislih na svoju familiju kako me traži. Pomislih koliko bi mojima trebalo da dođu po moje telo. Pogledao sam kroz malo ogledalo sa moje strane. Vidim da nam se približava džip iz daljine. Vidim još jedan u u prašini iza njega u daljini. Uhhhhhhhhhhhhh…kakvo olakšanje.
Šoferi izađoše iz džipova i približiše se Romeru i razbojnicima. Džipovi su puni turista. Tajac! Niko ne zna šta se dešava. Vreme strašno sporo prolazi. Jutro je i sunce je izbilo iznad planinskih masiva. Boje pejzaža oko nas dolaze sve više do izražaja. Iz ostalih džipova iza nas su počeli da izlaze turisti da se protegnu i zapale cigarete. Jedan od turista je nosio navijački šal. Video sam Davidovu zvezdu i ubrzo zaključio da je ovo neka turistička grupa iz Izraela koja je došla sa druge strane ove pustare.
Posle trenutka večnosti, Romero mi je prišao i sav uzbuđen i smrznut pokušao da mi objasni šta se dešava. Ako sam dobro razumeo, ovo nisu razbojnici nego seljaci iz susednog puebla koji su odlučili da zablokiraju put samo turističkim džipovima. Razlog? Sav turizam se kreće ovim putem do čileanske granice. Ovi turistički buntovnici žele da turisti od sada idu pored njihovog sela da bi jadni prodali nešto suvenira ili namirnica. Naoružani su, ali izgledaju relativno miroljubivo i ne planiraju nikoga da otmu. Izraelci su prošli pored mog džipa i igraju se buntovničkom rampom. Jedan kreten stavlja nogu sa druge strane spuštene rampe, provocirajući situaciju i izazivajući katastrofu. Ne znam ni sam kako sam se uzdržao da ne iskočim i ne razbijem mu nos, ali ovo nije bilo vreme za tako nešto.
Prošlo je još sat vremena od kad su došli poslednji džipovi. Šoferi i dalje pregovaraju prolaz. Najzad, buntovnici se vratiše u kuću. Svi turisti se pridružiše šoferima da saznaju šta se dešava. Predložio sam da svi skupimo pare i kupimo prolaz. Romero reče da oni ne žele pare na takav način i da je on o tome već razgovarao i ponudio novac. Ovi opet izađoše iz kuće i ponovo započeše pregovore. Opet ništa. Vratiše se nazad u kućicu. Vreme prolazi, tenzije rastu. Sve čekam da se pojave napolju sa puškama i sve nas zarobe.
U momentu, Romero na brzinu otvori rampu, uskoči u auto i stisnu gas do daske. Pobegli smo! Reče da neće smeti više ovim putem da se vrati nego da će od sada da ide pustinjom. Ne mogu da verujem šta se dešava. Pomislih na rat u Bosni i na seoske blokade napravljene od veroispovesti. Ovako je bilo pre nego što je i kod nas počelo. Etnička sela su imala rampe na prelaznim putevima i proveravala legitimacije. Ovo je samo malo drugačija varijanta ili početak jednog civilnog rata u Boliviji. Ovde će da pukne svakog časa ako država nešto ne poduzme da ekonomski pomogne udaljenim selima.
Misli su mi lutale u prošlost. Mislio sam na svoje nestašluke i putešestvije po Francuskoj i Martiniku pre nego što sam stigao u Ameriku. I tada sam tražio suštinu života.
Putem smo prošli pored sumpornih jezera i lagune bakarno zelene vode. Video sam Dalijeve slike uživo. Hiljade flamingosa pasu u plitkoj vodi stojeći na jednoj nozi. Ovde su se nastanili tražeći sigurnost od grabljivica.
Sunce je počelo da prži. Više mi nije zima. Skinuo sam jaknu i opustio se. Pejzaž je stvarno impresivan. Počeo sam malo da slikam. Nema više nikakvog rastinja. Nadmorska visina je preko pet kilometara. Stali smo da vidimo još jedan krater i gejzire. Blato je ključalo iz grotla otvorenog vulkana, Sina Sunca, kako Romero reče da se zove. Romero uperi prst na neke dve planine koje su bile direktno ispred nas i reče: „Čile je tu iza planine, gringo.“
Gledao sam tu planinu i samo što mi suze nisu krenule niz obraze. Za mene to nije bila samo planina. To je bila duševna granica između zemalja mog života. Fizička prepreka koju sam morao savladati da bih preživeo. Budućnost koju sam tražio kad sam otišao iz rodnog grada. Svi mi tražimo tu planinu u različitim formama. Osećam da sam blizu vrha ove svoje planine. Ko zna šta me čeka sa druge strane.
Nastaviće se…
Prethodni dio putopisa možete pročitati ovdje