Dublin je već dosta davno bio na mojoj listi planiranih destinacija, no nikako nije uspevao da dođe na red. Razlog tome sigurno je bila i daljina, nekakva vrsta izdvojenosti od ostatka Evrope koja je onemogućavala da se put u Irsku kombinuje sa bilo čim drugim. Ali kada sam jednom konačno uspeo da pronađem slobodan weekend tokom dužeg boravka u Briselu, organizovati da to vreme umesto u belgijskoj provedem u irskoj prestonici nije bilo posebno teško…
Naime, Ryanair, poznati – a uz to popularni i finansijski uspešni – niskotarifni avio prevoznik, zapravo i potiče odatle – vlasnik i osnivač firme je Irac. Otuda je Dublin valjda jedina velika destinacija Ryanaira u kojoj se koristi glavni aerodrom, umesto pomoćnih često vrlo udaljenih od grada što inače putovanja čini dužim i komplikovanijim. Do Dublina se iz Brisela dolazi dosta jednostavno letom Ryanair iz Charleroi, grada 60 km južno od belgijske prestonice. Dakle, rezervacija napravljena par meseci ranije – to rano rezervisanje je nešto što kod Ryanaira gotovo predstavlja obavezu – pa onda hotel – i viza. Irci, na žalost, nisu u Schengenu i vađenje vize je nešto što takođe značajno opterećuje budžet, a pogotovo je diskutabilno ako se radi o kratkom putovanju za weekend. No, kada sam već jednom rezervisao let i hotel – odustati zbog vize izgledalo mi je nekako kao predavanje svemoćnoj konzularnoj bratiji i birokratiji. E baš neću da odustanem! Pokazalo se ispravnim…
Doduše, u prvi mah i nije izgledalo da će biti tako. U Dublin sam leteo u subotnju zoru, čak i pre nje, pošto je u Briselu trebalo ustati još u 4:00 i odvesti se do sat vremena udaljenog Charleroi. Vremenska prognoza prethodnih dana nagoveštavala je jak vetar i obilnu kišu tokom planirana dva dana u Dublinu. Proverio sam na nekoliko sajtova u nadi da ću negde ipak pronaći i videti sunce, ali je priča svugde bila ista. Šta ću, ne može se protiv prirode, a znao sam da meteorolozi tako često greše – to mi je bila zapravo jedina preostala nada. Ali ne – kada je avion jednom sleteo na dubinski aerodrom još je bila noć, oblaci su bili super-nisko i kiša je pomalo sipila – poznati “drizzle” za koji kod nas valjda i nema prevoda. Brza pasoška kontrola, i izlazak na polazište lokalnih autobusa – eto me u Irskoj… Da, saznah odmah, gradski dvospratni autobus ide do centra i vozi – 15-tak minuta. Super – ali to je značilo da u centar stižem – pre 7 ujutru. Kada sam izašao u O’Connell street, glavnu ulicu Dublina, kiša se još dodatno pojačala, sivi dan se polako stidljivo pomaljao, a ulice su bile kompletno prazne… Ne baš najbolji početak – bljutava kafa i hladni kroasani u retkom restoranu koji je radio u to doba dana nisu nešto popravili prvi utisak, naprotiv… Ali umelo je to i ranije da mi se desi – da prvi utisci stvore pogrešnu predstavu o jednom gradu. Uostalom koji izgleda lepo po kiši? Nisam se predavao…
Kako je dan polako počeo da osvaja, pokazalo se i s razlogom: Dublin se lenjo budio, uz sve više ljudi na ulicama, sve intenzivniji saobraćaj, a i kiša je pokazivala da povremeno ume da stane. U stvari, vreme sam polako – naoružan bogatim briselskim iskustvom – počinjao da razumem: bilo je u mnogo čemu slično belgijskom, sa naglim promenama kiša-sunce, samo što su ovde te promene bile još brže i još intenzivnije. Oblaci, jako niski, su tako plovili nebom poput aviona, na momente se pomalo razilazeći, i tada je sve odjednom izgledalo i postajalo svetlije. Podstaknut sve većim brojem ljudi počeo sam da šetam: Henry i Mary street su bile početak. Dve trgovačke ulice koje se nastavljaju jedna na drugu i u stvari su popločana pešačka zona, uz blještave izloge i poznate firme koje se mogu sresti u svakom većem evropskom gradu. Dakle, ništa posebno. Ali već malo dalje, prva uličica u koju sam skrenuo: i sve je odjednom izgledalo drugačije. Fasade od cigle, pročelja radnji u svim bojama, dosta imigranata, mirisi Dalekog Istoka – sve tako različito od uniformne dosade trgovačkog dela, podsećalo je na atmosferu Londona i Britanije. Nije ni čudo, pomislih – imajući u vidu koliko su vekova Britanci vladali (i) ovim delom sveta…
Kroz Dublin protiče reka Liffey i na nju sam par minuta kasnije naišao dok sam se borio s orkanskim vetrom prelazeći mostom – na karti sam kasnije prebrojao da u centru Dublina na njoj ima ni manje ni više nego 16 mostova. Većinu sam video, jer su prosto jedan pored drugog. Treba li uopšte reći da mi je Beograd sa svoja dva i po mosta na Savi odmah pao na pamet…Voda Liffeya je tamno braon i liči na najpoznatije irsko pivo Guinness – u meri da neki tvrde da se pivo direktno toči iz reke. Nisam probao vodu Liffeya, ali mi se pivo ipak činilo malo tamnijim… 
Odmah preko reke naišao sam na prvu pompeznu građevinu: Gradsko veće. Na kraju ulice ispred veća ugledao sam i obris prelepe crkve. Bila je to poznata katedrala Christ Church, najstarija crkva u Dublinu izgrađena još u XI, i potom obnovljena u XIX veku. Ispred crkve je prelep travnjak, divan zeleni tepih koji s ovakvim kišovitim vremenom logično ide – i kako je sunce počelo da se sve jače pomalja iskoristio sam priliku za kratko fotografisanje. U crkvi se, inače, nalaze posmrtni ostaci poznatih Iraca, ali je naijinteresantnije verovatno to što se uz njih nalaze i ostaci mačke i miša koji su nađeni u cevima orgulja – savršeno mumificirani kada su ih jednom posle par decenija ili vekova čistili… Neverovatna priča koja zapravo odlično odslikala irsku potrebu da izađu izvan šablona: izložiti u crkvi ostatke mačke i miša – jedinstveno, zaista. Inače u ovu crkvu nisam ulazio kao ni u sledeću – još jednu prelepu katedralu, ovog puta Svetog Patrika – jer obe naplaćuju ulaz po neverovatnih EUR 5. U crkvi Christ Church to objašnjavaju potrebom za održavanjem koje na minut košta EUR 6… Nisam mogao a da ne primetim u sebi da održavanje crkava košta i u drugim zemljama, pa ipak se ulaz nigde – ili retko gde – naplaćuje. Predivan travnjak ispred crkve Svetog Patrika i biste najpoznatijih litereta Dublina – a tu su recimo veličine poput Becketa i Joyca – ono je što osim stare crkve jako impresionira….
Nastavih tako da šetam i naiđoh na grupicu mladih, oko simpatične devojke koja je nosila transparent “Free Tour” – Slobodan obilazak. Dublina, valjda, pomislih. Prosto sumnjičav sam prema svemu što se nudi besplatno, a što je pogotovo na potrošačkom Zapadu tako retko – ali ovog puta bio je to pravi “bingo”. Mladi momci koje je plavokosa reklamirala su zaista besplatno nudili obilazak grada. Christopher, naš vodič – grupe od 30-tak ugavnom mladih ljudi – sledeća tri sata bio je naprosto sjajan. Duhovit, elokventan, šarmantan, po potrebi simpatično teatralan – mogao bih da nađem još kojih 10-tak epiteta i svi bi mu pristajali. Ispričao nam je celu istoriju Irske – impresivnu, zaista – onako u hodu. Osim mačke i miša, te boje piva – koje sam obe već pomenuo bilo je tu još puno njegovih sjajnih pričica – sve zaokruženo u konstataciji kako njegovi sunarodnici uživaju u priči, njenom stvaranju i prenošenju, kako opet u svemu i svim tim pričama uvek ima i preterivanja, ali i u svakoj i dosta istine. Posvedočio nam je to na najbolji mogući način u ta tri kondenzovana sata kroz priče i anegdote o Ircima, njihovim herojima, njihovoj borbi za oslobođenje od engleske vlasti, sve začinjeno sa mnogo duha, ali i britkog humora često i na sopstveni račun, i pogotovo na račun često neumerene potrebe za pivom. Otuda ta relativno duga šetnja nije uopšte bila ni duga ni zamorna, i zapravo je prošla kao u trenu. Vreme se, usput, od stidljivog i onda sve jačeg sunca u prvih sat-dva opet pogoršalo pretvarajući se pri kraju obilaska u pravi pljusak dok je Chris onako u kratkim rukavima pričao poslednju anegdotu o trenutku predaje vlasti nakon što su Irci negde početkom prošlog veka konačno stigli do tako željene slobode. Očarani svom tom istorijom sabijenom u tri sata vrcavih priča skoro da nismo ni primećivali da kiša počinje da pada – toliko je sve to zvučalo uzvišeno i lepo, jednostavno i svečano u isti mah.
Odmor u hotelu – a u čemu sam inače napravio odličan izbor jer je Wynn’s bio starinski, sjajni, sa puno stila izgrađen hotel i uz to savršeno smešten u samom centru grada, na samo dva koraka od svih glavnih zbivanja – bio je uvod u popodnevno-večernji deo programa. Taj program je, naravno, morao da obuhvati neizostavnu posetu brojnim pubovima u delu Dublina zvanom Temple Bar. Istoimeni bar bio je sam početak pivske ture, sledili su Quays Bar, pa onda Bobs Bar, pa Farrington's … U još gomilu drugih nisam stigao ni da uđem – ali svi su pružali sličnu sliku: grada u kome se živi intenzivno i jako. U svakom od barova je prašila živa svirka, band ili solo gitarista su oznojeni grejali publiku, u svakom se plesalo i pevalo (popodne srednje generacije, prema noći sve više mladi), uz neizbežni Guinness. Pesme su išle od starih dobrih rock hitova – delom nastalih upravo ovde u Dublinu u kome su živele i radile pop i rock veličine poput U2 ili Rory Galaghera – pa do novijih numera koje sam teško prepoznavao, a ipak u njima uživao… Dobre atmosfere nije nedostajalo, i ulice su postajale sve življe kako je noć odmicala. U Templu Baru na kome je pisalo da ne može da primi više od 600 gostiju činilo se da se brojka prisutnih približava toj granici. Sve je više bilo mladih, sve je više bilo dobre svirke muzike, i dobre atmosfere, a obezbeđenje koje je u večernjim satima stajalo na svakom od ulaza govorilo je da bi – nakon dosta popijenog piva – stvari možda mogle da krenu i neželjenim tokom. Umor je učinio svoje, pa do doba noći kada bi tako nešto postalo i očekivano nisam došao – vratio sam se u hotel na zasluženi odmor od mnogobrojnih utisaka.
Sutradan, po konzimiranju odličnog irskog doručka u Wynn’su koji je uključivao braon i crni puding, nešto poput naših krvavica, krenuh opet u šetnju očekujući najavljeno razvedravanje. No prokleti meteorolozu su opet standardno omanuli – ovo je jutro umesto razvedravanjem počelo s još jačom kišom. Mene već dobro naviklog na tako nešto ovakvo vreme naravno nije ni najmanje iznenadilo – pre bi me iznenadilo da su oblaci razišli i da je odjednom vreme postalo stabilno. Mirno nedeljno jutro sam posvetio još jednoj šetnji – ovog puta do Trinity Collega, najpoznatijeg univerziteta Irske u kojem se čuvaju ostaci Book of Kells, neke vrste irskog Miroslavljevog jevanđelja, i potom do St. Stephen’s parka – najlepšeg i valjda najzelenijeg parka u Dublinu. Odlični Apple Crumbble i ukusna kafa kod Queen of Tarts zaokružili su jutarnju šetnju i najavili da polako dolazi vreme za odlazak na aerodrom.
Vetar je duvao dok sam poslednji put prelazio Liffey, a kiša je tog trenutka stala. Panorama reke i grada, sa jedinstvenom iglom koja štrci u nebo, spomenikom milenijumu koji je kako Chris reče kasnio “samo” tri godine, podsetili su me još jednom na irski duh, i dublinsku magiju reči. Gradu Joyeca, Beketa, Swifta i Wildea vredelo bi se još koji put vratiti – razmišljao sam ne bez izvesnog osećanja nostalgije za duhom zemlje koji mi je samo dva dana ranije bio potpuno nepoznat, a sada odjednom tako blizak i drag.
Tekst preuzet sa www.b92.net