„O, sigurni smo da se klimatske promene dešavaju – uostalom, to se
vidi. Međutim, problem je u tome što ove probleme niste izazvali ni vi,
ni ja, niti moja partija, pa ni moja država. Meni je važnije da
napravimo lokalne i samoodržive zajednice, u kojima će proizvodnja i
privreda biti u koraku sa prirodom.“
Sa Alanom Lućanijem je razgovarao autor teksta na portalu Klima 101 Balša Lubarda u njegovom odborničkom klubu, u skupštini Padove, univerzitetskom gradu na severu Italije.
Sportski
odeven, uz sako pomalo veštački zadužen za ozbiljnost, ovaj političar
ne odaje utisak elitiste. Već ima desetak godina iskustva u politici, pa
ga u toku razgovora pozdravlja više odbornika iz različitih partija.
Iskustvo mu je donelo i međunarodne kontakte, iako priznaje da mnogo
više uživa u radu „na terenu“: učešću u lokalnim ekološkim
inicijativama.
Sve to zvuči kao promo priča za nekog lokalnog
političara – osim što je Alan član krajnjedesne Lege, poznate po svom
lideru i bivšem ministru unutrašnjih poslova Italije, Mateu Salviniju.
Interesovanje
krajnje desnice za klimatske promene i zaštitu životne sredine, koja se
ogleda i u Alanovom ekološkom aktivizmu, i nisu neka novost. Odavno je
poznato da je krajnja desnica postala dio političkog mejnstrima i da su
stavovi bliski krajnoj desnici, poput želje za vođom čvrstorukašem,
etnonacionalizam, antiimigrantski stavovi i odbacivanje moderne i
globalizacije dio političkog mejnstrima širom sveta.
Salvinijeva
Lega je trenutno deo vlasti, a to je bila i u prošlosti: poput mađarskog
Fidesa, austrijske Slobodarske partije, Švedskih demokrata ali i
indijske BJP, na čelu sa premijerom Narendrom Modijem. Činjenica da je
krajnja desnica u protekloj deceniji uspela da se domogne poluga vlasti
širom sveta otvorila je put i proširivanju sfere uticaja, od
tradicionalnih tema poput imigracije, korupcije i kulture do novih, među
kojima je i zaštita životne sredine.
Skorašnje
istraživanje je pokazalo da 4 od 5 krajnjedesnih organizacija u Evropi
ima neki vid ekološkog programa, deklaracije ili manifesta. Istovremeno,
negiranje postojanja klimatskih promena po kojoj su ove partije bile
poznate, je ustupilo mesto „mekoj“ skepsi. Ovakav „da ali“ skepticizam
se ogleda u načelnom prihvatanju klimatskih promena ali sa težnjom da se
oštrica radikalne i za društvo skupe ekološke politike maksimalno
ublaži „racionalnim“ ali nedovoljnim rešenjima za pravovremenu zelenu
tranziciju.
Možda veza krajnje desnice i ekologizma deluje novo
ili veštački prouzrokovana „strateškim“ motivima, poput privlačenja
mlađih glasača kojima je zaštita planete (ali i nacije) bliska srcu.
Međitim, sami počeci ekološke misli su vezani za političku desnicu i
romantizam: Ernst Hekel, njemački prirodnjak i tvorac pojma „ekologija“,
bio je nacionalista. U tom romantičarskom zanosu i antimodernoj težnji
za pročišćenjem nacije zatrovane neslogom ali i industrijalizacijom,
Hekelovi sledbenici širom sveta su maštali o društvu jasne hijerarhije,
ali i društvu u kom bi svaki pripadnik nacije živeo u skladu sa
apstraktnim „zakonima prirode“. Do današnjih dana, pozicije ovog
ultradesnog ekologizma se nisu suštinski promenile.
Baš zbog ove
istorijske veze, ove pozicije često nije lako razlikovati od
centrističkih ili levo-orijentisanih zelenih. I dalje se zaštita prirode
predstavlja kao zaštita nacije, obaveza prema precima ali i budućim
pokoljenjima: međugeneracijska odgovornost i etatističke oblande slatke
su i onima koji ne pripadaju desnici, pa se ovakve izjave mogu naći
širom ideološkog spektra.
U zaštiti prirode u desnom registru,
primetni su i populistički sentimenti. Primeri su brojni: od Herta
Vildersa u Holandiji do Viktora Orbana u Mađarskoj, gdje lideri krajnje
desnice obećavaju svojim građanima (glasačima) da vredni ljudi neće
platiti cenu energetske tranzicije. Iako ekopopulističke tendencije koje
su karakteristične za masovne ekološke proteste teže objedinjavanju
građana prilično raznolikih političkih stavova i interesa, pozivanje na
„ljude“ i „narod“ ostavlja dovoljno prostora i za desne interpretacije.
U
Srbiji, borba protiv malih hidroelektrana ili investicije Rio Tinta
često se predstavlja kao borba za obične građane, drugim rečima – za
prosečne Srbe. Tako je u krajnjedesnom ekologizmu oštrica mača borbe
protiv zagađivača prevashodno okrenuta ka dvojakim drugostima.
Prvu
čine strani akteri: partija Dveri se zalaže za „sprečavanje
privatizacije preostalih banja, prodaja izvora pijaće vode i drugih
prirodnih bogatstava“ ili Alanovo pozivanje na mudro čekanje dok veliki
zagađivači ne reše problem. Nekada je ovaj odijum usmeren prema
korporacijama zbog njihovog učešća u zagađivanju (Rio Tinto) ili
međunarodnim organizacijama na suludim ekološkim regulama (EU).
Drugu,
pak, čine domaći zagađivači: etnički „paraziti“, poput slovačkih
Kotlebista koji optužuju Rome za nelegalnu seču šuma, odnosno domaće
elite koje imaju povlašteni položaj zbog bliskosti vlasti.
Populizam
u ekologiji desnice primetan je i u mačističkim izjavama – poput one
poljskog premijera iz desničarske stranke Slobode i Pravde, Mateuša
Moravijeckog, koji kaže da je Poljska „šampion“ borbe protiv klimatskih
promena, iako je njegova partija do 2014. negirala njihovo postojanje.
Nekad
se naumi (krajnje) desnice na ekološkom terenu ogledaju u što bržoj
ekonomskoj i tehnološkoj modernizaciji, koja će sama od sebe riješiti
problem zagađenja na više frontova. Sa druge strane, vera u ekološke
mesije, koji su istovremeno i magnati, poput Ilona Maska, Ričarda
Bransona, Džefa Bezosa ili Bila Gejtsa (gle čuda, svi beli muškarci),
nije samo karakteristika desnice.
Brisanju vododelnica između
desnog i drugih ekologizama naročito pogoduju tzv. „meke“ ekološke teme
koje pripadaju ekološkom korpusu ali se samo indirektno odnose na
zaštitu životne sredine. Zagrljaji Marin Le Pen, liderke francuskog
„Nacionalnog okupljanja“ sa svojom mačkom preplavili su društvene mreže,
kao i insistiranje Salvinija na oštrijoj kaznenoj politici u slučaju
nasilja nad životinjama.
Slično je i sa desničarskom preferencijom
za mala poljoprivredna gazdinstva kao okosnice porodice: kako su ova
gazdinstva pogodna za agroekološke prakse, poput organske proizvodnje,
krajnja desnica je često znala da sarađuje sa zelenim partijama na
ekološkim temama. Iako je ova saradnja često prolazila „ispod radara“
javnosti, tzv. „sanitarni kordon“ koji bi izolovao krajnju desnicu u
parlamentarnom životu je teško održiv pri formulaciji ekoloških
politika.
Koliki je uticaj desnice?
Upravo
u tome je i „kvaka“. Očekivanje da će krajnjedesni, a naročito ekolozi
nositi uniforme i svastike može dovesti samo do dva, jednako opasna
ishoda.
Jedan je ublažavanje štetnosti krajnje desnice koja će
dovesti do normalizacije ovih argumenata i u ekološkom diskursu i do
kolonizacije samih ekoloških pokreta od strane autoritarnih
nacionalista. Posmatranje Srbije kao „bašte“ koju treba negovati može
zazvučati idilično i nostalgično ali svaka bašta ima parazite koje treba
uništiti.
Drugi ishod je prilično suprotan, odnosno stvaranje
kolektivne paranoje i „lova na veštice“ koji lako može uništiti ekološki
pokret, pogotovo u zemljama Balkana u kojima je on tek u povoju. Ova
teza, u krajnjem, predstavlja ekologe kao prikrivene fašiste koji će
iskoristiti prvu priliku da pošalju u konc-logore one koji ne čiste
smeće nedeljom ili koriste plastične slamčice. U nešto blažem obliku,
označava uzbunu protiv ekološkog nacionalizma koji će, nekim čudom,
preoteti platformu zelenih.
Nasuprot histeriji, umnogome izazvanoj
potrebi političara, istraživača i NVO sektora za medijskom pažnjom,
odnosno privlačenjem finansijskih sredstava za izvođenje projekata koji
će se baviti fašističkim baukom, krajnja desnica u svetu je u fazi
stagnacije ili čak povlačenja. To svakako utiče i na ekološku dimenziju
koja, iako prepoznata, nikada nije bila u fokusu krajnje desnice, niti
čest razlog zbog kog bi se birači opredelili za ove partije.
Postojanje
krajnjedesnog ekologizma i njegova povremena bliskost sa pozicijama
ekologa potvrda je činjenice da ekologija nije „prirodno“ leva koliko
nije ni desna. Zaštita životne sredine predstavlja kompleksan skup
stavova i politika koje su otvorene za različite ideološke
interpretacije, između ostalog i od libertarijanaca, socijalista,
anarhista, konzervativaca ali i – krajnje desnice.
To samo znači
da u ekološkoj politici, bar sa ideološke strane, nema ništa apriorno i
unapred jasno: ekološki pokret će biti onoliko zdrav i uspešan koliko se
temeljno preispituje u kontekstu novih izazova. Jedan od tih izazova
jeste i učešće desnice u kreiranju ekoloških politika.
Izvor: Klima 101