18. decembar u 18:24
Evo, imam sat vremena pre polaska za San Pedro De Atacama, pa da se javim.
Juče popodne sleteh u Sukre ili „Beli grad” – kako ga ovde zovu. Sucre je dugo bio glavni kulturni centar Bolivije. Nagodio sam se sa taksistom da me provoza po gradu i pokaže glavne turističke aktrakcije, uključujući i gigantske otiske dinosaurusa, koji se nalaze nekoliko kilometara van 
grada. Ručali smo na glavnom trgu. Maznuo sam mali sendvič od piletine i popio kapućino, koji je bio tako gust kao da je napravljen od mleka lame. Vozač je bio jako prijatan. Kad sam mu kupio pivo u znak zahvalnosti, odleteo je do auta da mi donese brošure iz Potosija i ostalih turističkih destinacija ovog dela Bolivije.
Nisam hteo da se zadržavam na glavnom trgu, već sam krenuo direktno na deo grada gde mogu da uhvatim bus ili da podelim taksi do Potosija. Ljudi izgledaju siromašno i vidljivo je da su željni posla i da se teško bore se za svaki dinar. Nekolicina lokalnih taksista je pokušavala da me uvali u neki auto sa dva ili tri Bolivijanca. Setio sam se jadnih Austrijanaca i vešto iščupao iz situacije. Na glavnoj stanici sam kupio kartu i proverio gde da čekam bus. Taksista mi je tražio deset puta više. Slatko sam se nasmejao, jer sav ovaj trud će da mi uštedi oko deset dolara. Autobus je bio apsolutno pun. Ljudi nose lovačke tronošce da sede u sredini između redova kad nema mesta. Tri sata totalnog košmara od vožnje do Potosija, grada na četiri hiljade i sedamdeset metara nadmorske visine. Bus je stajao često kao kod nas, na svakih nekoliko kilometara. Klinci su kroz prozor pokušavali da prodaju lokalne specijalitete. Sve izgleda nekako premasno i prljavo, tako da sam se jedva nekako suzdržao, jer sam bio strahovito gladan. Vrućina je neverovatna. Najveći paradoks je da svi nose džempere i majice dugih rukava. Pored mene, u tom prokletom srednjem redu, sedi faca koji se, ako smem da pretpostavim, nije okupao od rođenja. Spava, pa kako krivine udaraju na moju stranu, lepi se po meni.
Ne mogu nikako da ga se otarasim. Bojim se da ću da eksplodiram i odgurnem ga dalje od mene. Znam da nije dobra ideja. 
Jedva sam se suzdržao. Onda me uhvatila neka melanholija. Prihvatio sam njegovu prljavštinu. Prihvatio sam njegovu blizinu. Počeo sam da razmišljam o njegovom životu. Vreme je brzo prošlo i on je izašao u nekom malom selu, sa ne više od dvadesetak kuća. Pokušavao sam da zamislim njegovu srećnu ženu i decu koja čekaju da se pojavi na vratima kuće.
Stigao sam u Potosi. Veče je palo i hladnoća se izmilila iz ogoljenih planina strahovitom brzinom. Svi nose perjane jakne ili su umotani u debelu ćebad napravljenu od krzna lame ili alpake. Izvukao sam iz torbe svoju vetrovku i brzo je navukao na sebe. Morao sam da hodam sa torbama oko pet blokova uzbrdo, da bih se dočepao ugla na kom se čeka prevoz za Ujuni. Hladnoća je prodirala kroz moju odeću. Na glavnoj ulici su stolovi za stoni fudbal, prodaje se nameštaj i kuva se sve i svašta. Bizarna scena. Sve tako ispod otvorenog neba. U ovom delu sveta kiša jako retko pada. Ogromna planinčuga, kao neka piramida, se nalazi u pozadini grada. Tu u utrobi planine je život izgubilo skoro osam miliona ljudi. Rudari iz celog sveta su se sjatili da kopaju srebro. Zajedno su sahranjeni robovi iz Afrike, lokalni Indijanci i evropski imigranti. Za šaku srebra, svi su na kraju ostavili svoje koske u ovoj hladnoj i nepristupačnoj zemlji. U jednoj od lokalnih turističkih agencija na glavnoj ulici sam kupio kartu za Ujuni. Bilo je tu i par turista koji su razmatrali opcije. Pristojno smo razmenili osmehe. Svratio sam u prodavnicu da kupim vodu i nešto da prezalogajim. Dug je put, šest do osam sati treskanja po kaldrmi. Pre nego što sam ušao u autobus, upoznao sam dve devojke iz Brazila. Razmenili smo par reči i dogovorili se da sednemo zajedno. Pomislih, posle ovako teškog dana, baš lepo da sad malo učim portugalski.
19. decembar u 12:25
Marcia i Kasia su na godišnjem odmoru. Žive u Sao Paulu. Obe rade u teatru. Marcia radi kao stejdž menadžer, a Kasia je producent. Jedan od konduktera nam je uzeo prtljag i podigao na krov autobusa. Pokušao sam da mu objasnim da želim da mi stavi torbu u gepek, ali bez uspeha. Sve 
je on to lepo zapakovao i onda pokrio debelom ceradom. Odmah pored autobusa su se namestili ulični prodavači raznoraznih džidžamidža. Žene u tradicionalnim nošnjama ukrašenim jarkim bojama i velikim načičkanim kapama sede na uglu ulice i prodaju kuvana jela. U kazanu se krčka iskasapljena lama, ili ko zna već šta. Nisam imao apetit, ali neko će već da se obraduje za ručak. Pored kuvanih jela, prodaje se i razno voće. Ima svega, od pomarandži, jabuka, banana, do lista koke. Negde sam video da je koka dobra za lakše podnošenje velikih nadmorskih visina. Ja nikad nisam probao, jer ne želim da se ne navučem a ujedno i ne smem zbog posla. Napolitanke i voda; to mi je glavna hrana u Boliviji. Brazilke su sele u sredinu autobusa. Seo sam pored njih. Počeli smo da pričamo o standardnim temama, ko smo, šta smo, gde idemo, i te stvari.
Kako vidim, mi smo jedini stranci u busu. Svi ostali oko nas su lokalne Inke. Marcia, Brazilka korejskog porekla, reče da izgledaju kao praistorijski ljudi. Potvrdio sam klimajući glavom. Marcia priča dobro engleski, dok se Kasia tu i tamo snalazi. Indijanci su raspleli kecua, njihov zvanični jezik. Svetla su pogašena. Kasia je spretno izvadila malu baterijsku lampu i stavila je između nas da možemo da se vidimo dok pričamo. Zahvalile su mi što sam pored njih i rekoše da su srećne što su nabasale na mene. Bile su već napadnute od strane lokalnih muškaraca i svedočile su krađi prtljaga. Indijanci su ih štipali za dupe dok su se šetale ulicom u Potosi. Nisam mogao da se ne nasmejem. Bio sam i sam srećan što sam na njih nabasao. Uvek je lepše putovati u društvu dve lepe devojke. Autobus veze po krivinama, kao ludi vozači minibuseva oko Boke Kotorske.
Mrkli je mrak i baš ništa se ne vidi kroz prozor. Specifično je neugodan miris autobusa u Boliviji, naročito na dužim relacijama. Ljudi se hrane got
ovim jelima servirana u običnim plastičnim kesicama. Recimo, faca do mene se razbio od neke mesine, kinoa žitarice i kuvanog kukuruza. Posle je smotao svoju kesicu i bacio je kroz prozor. Bolivija, eko država.
Oko jedan ujutru smo stigli u Ujuni. Gradić ima oko dve hiljade stanovnika i na prvi pogled, koliko se to može po noći zaključiti, izgleda kao napušteni pustinjski grad sa par svetiljki. Ulice nisu asvaltirane. Goli pesak pleše ispod svetiljki nošen vetrom. Kućice su napravljene od pečene zemlje. Čudni staljinistički spomenici kite trgove ovog prašnjavog gradića. Stvarno se čoveku učini da halucinira od prizora. Devojke su već u La Pazu napravile rezervaciju za trodnevnu ekspediciju. Kasno je, što u Boliviji automatski znači i da je opasno. Bus je stao pored osvetljenog trga. Odmah su doleteli lokalni preprodavci turističkih paket-aranžmana. Jedva smo ih odbili.
Uzeli smo taksi svi zajedno do hotela gde su devojke odsele. Tu nam se pridružio i jedan japanski turista koji reče da je bio sa nama u autobusu. Nas troje ga stvarno nismo primetili, ali sigurnije je u množini. Jedan debeli, neobrijani čovek nam je otvorio vrata hotela i pustio nas unutra na improvizovanu recepciju. Soba bez kupatila je koštala dvadeset dva bolivijanosa, dok je sa kupatilom i toplom vodom koštala četrdeset. Brazilijanke putuju na tankom budžetu. Za Japanca se nisam brinuo. Našalio sam se sa debelim i rekao mu da stavi prste u uši, jer moram nešto prljavo da kažem devojkama. On se glasno odvalio od smeha i poslušao moju komandu. Objasnio sam ribama da ću ja da uzmem sobu sa kupatilom i toplom vodom, a one mogu da uzmu ove jeftinije, s tim da mogu da se tuširaju kod mene. Oči su im zablistale, potvrđujući 
da je to dobra ideja. Meni je bilo najvažnije da imam u sobi utičnicu za struju, da mogu napuniti baterije za kamere i laptop. Dogovorili smo se da navijemo uzbunu u sedam ujutru. Poljubih ih za laku noć i krenuh hodnikom prema svojoj sobi. Soba se nalazila na drugom spratu i bila je hladna kao led. Sva sreća, pokrivač se sastoji od teških ćebadi koja su me podsetila na tople biljce kod mojih u Lici. Kontuzovan od treskanja autobusom, zaspao sam kao mala beba. Sanjati je neverovatno lepo kad je čovek umoran. San je još lepši kad čovek putuje.
Naredno jutro sam se probudio uz glasno kucanje na vratima moje sobe. Otvorio sam vrata i video nasmejanu Marsiju koja je bila spremna za tuširanje. Pustih je u sobu i brzo se vratih u krevet. Topla voda je čudan fenomen u Ujuniju. Ovi genijalci su smislili zanimljiv način zagrevanja vode. Voda protiče kroz električni grejač, koji se nalazi u cevi iznad tuš-glave i automatski se upali kad podesiš da, umesto kroz česmu, voda ide kroz tuš. Na ovom principu radi i moja Lavazza, mašina za kafu koju imam kod kuće. Uh, šta bih dao sada za jedan kratki espresić, a o biškotima da ne pričam.
Posle tuširanja smo svi zajedno otišli u agenciju da se raspitamo o turističkim aranžmanima. Japanac je bio u pozadini i verno nas je pratio, bez ikakvih komentara. Ja nisam bio zainteresovan za višednevnu 
ekspediciju tako da je tu bio i kraj našeg druženja. Jednodnevna poseta jezeru me više interesovala. Frka mi je jer još ne vidim kako da se dočepam San Pedra de Atacame i Čilea. Sve agencije sam obišao i niko ne vozi u Čile sledećih nekoliko dana. Počela je da me hvata jeza od saznanja da mogu lako da se zaglavim duže vreme u ovoj nedođiji. Jednodevna ekskurzija kreće u deset i trideset. Imam oko dva sata da sredim kombinaciju, inače sam nadrljao. Nema šanse da se vratim nazad u La Paz jer bi mi trebalo manje-više dva dana busom. Raspitao sam se koliko košta džip direktno do San Pedra, što mu dođe oko šesto kilometara južno. Modifikovani Toyota Land Cruiser je kapaciteta šest ljudi, ali gazdarica mi reče da sam trenutno ja jedini zaintresovan da idem danas preko pustinje. Put traje čitavu noć i tamo se stiže nešto malo pre podne. Na brzinu sam se preračunao i zaključio da sam kratak sa kintom, računajući i na onih dvesta dolara za nedajbože. Obišao sam sve banke i sve ulične automate, ali svi su bili pokvareni.
Ovo me podseća na Crnu Goru od pre par godina. Morao sam da pređem celu obalu od Bara do Herceg Novog da bih izvadio pare. Sva sreća pa naletih na policajca koji me uputio u banku u drugom delu grada. Tu sam kreditnom karticom izvadio novac i vratio se u agenciju da nastavim da pregovaram. Banka me je oštetila pet odsto provizije, što sam prihvatio sa velikim zadovoljstvom. Biti u ovakvom mestu bez kinte sigurno nije ni malo lako. Uplatim ja tako jednodnevnu ekskurziju. Dogovorim se sa vlasnicom turističke agencije da ćemo se već nekako nagoditi kad se vratim nazad, što bi trebalo da bude oko pet popodne. Nadao sam se da će se naći još ljudi pa da podelimo trošak.
Usput svratih do internet-kafea da proverim mejl. Nadao sam se Marijinoj poruci. Javila se, ali ne može da dođe. Bio sam malo razočaran, ali brzo me prošlo. Pozdravio sam se sa Marsiom i Kasiom. Razmenili smo adrese mejlova i telefone. Pozvale su me u Sao Paolo u posetu. Posetiću ih sigurno kad budem išao u Brazil. Japanac se negde izgubio. Stvari sam iz hotela premestio u turističku agenciju. Kupio sam par flaša vode za put. Džip je stigao na vreme. Austrijski par, sa dve male devojčice, je već sedeo na zadnjem sedištu džipa. Oni će da mi prave društvo na ovoj jednodnevnoj pustolovini. Vozač se zove Alfredo. Njegova žena i sinčić su čistili auto i tovarili stvari na krov. Meni je pripalo suvozačevo mesto. Kamere su spreme, baterije su pune. Slana pustinja Ujuni me čeka. Pokret!
Nastaviće se…
Prethodni dio putopisa možete pročitati ovdje.