Pre rata, 40 tankera koji su prevozili 20 miliona barela sirove nafte i rafinisanih naftnih derivata svakodnevno je prolazilo kroz moreuz Ormuz.
Ove nedelje Iran je dozvolio da kroz Ormuz prođe tek nekoliko tankera. Među njima su bili brodovi pod zastavama Indije i Kine. Usred racionalizacije i nestašica nafte, koje su zemlje najbliže tome da prve ostanu bez zaliha?
Ove nedelje analitičar Majk Hej i njegov tim stručnjaka za robna tržišta iz banke Sosijete ženeral procenjuju da će, za sada, protok kroz moreuz u proseku iznositi oko 500.000 barela dnevno. U zavisnosti od iranske volje.
Začuđujuće, veliki deo preostale „zarobljene“ nafte i dalje stiže na tržište, ili barem puni skladišne kapacitete. Saudijska Arabija se oslanja na svoj dugo planirani i prošireni naftovod Istok–Zapad, koji će biti opterećen do krajnjih granica kako bi transportovao sedam miliona barela dnevno do luke Janbu na Crvenom moru. Slično tome, Ujedinjeni Arapski Emirati uspeli su da deo nafte preusmere istočno, mimo moreuza, cevovodom do luke Fudžaira, iako je Iran, prema izveštajima, napao tu infrastrukturu.
Analitičari iz kompanije Džefris procenjuju da je trenutno obustavljeno šest, sedam miliona barela dnevno proizvodnje nafte u zemljama Zaliva. Konsultantska kuća Enerdži Aspekts procenjuje da će prekidi povezani s Ormuzom dostići vrhunac od 10 miliona barela dnevno, dok je ukupna proizvodnja sirove nafte OPEC-a pala za sedam miliona barela dnevno, na 22,3 miliona. To predstavlja oko 7% svetske dnevne potrošnje od 100 miliona barela.
SAD „bezbrižne“, Azija u problemu
Sjedinjene Američke Države, kao najveći svetski proizvođač nafte i prirodnog gasa, donekle su zaštićene od šokova u snabdevanju. Cene benzina i dizela mogu značajno porasti, ali je mala verovatnoća potpune nestašice.
Druge zemlje nemaju tu sigurnost. Mjanmar, Vijetnam i Filipini, prema timu SocGen analitičara, nabavljaju više od 80% svoje nafte putem isporuka koje prolaze kroz Ormuz. Imaju zalihe za oko mesec dana – nakon čega bi morale da pronađu alternativne izvore.
Situacija je posebno ozbiljna u Singapuru, koji obično prima oko 680.000 barela dnevno sirove nafte kroz Ormuz i ima zalihe za samo 40 dana. Tajland je u nešto boljoj poziciji, sa 50 dana pokrića za svojih 400.000 barela dnevno iz Ormuza.
Tajvan, koji uvozi 525.000 barela dnevno, može izdržati oko 100 dana. Bangladeš takođe ima zalihe za oko 100 dana, ali je već uveo racionalizaciju goriva i zatvorio fabrike đubriva. Ne uvozi mnogo sirove nafte, ali gotovo sva prolazi kroz Ormuz.
Veće zemlje obično imaju više opcija. Južna Koreja uvozi oko tri miliona barela dnevno, od čega dva miliona dolazi kroz Ormuz. Njene zalihe mogu pokriti 50 dana bez uvoza, odnosno oko 70 dana ako se nadoknađuju samo isporuke iz Ormuza.
Slična je situacija u Indiji, koja raspolaže strateškim rezervama od 175 miliona barela uz ukupne potrebe od pet miliona barela dnevno. Od toga 45% dolazi kroz Ormuz. Indonezija ima dovoljno resursa da izdrži zatvaranje moreuza 160 dana. Japan, zahvaljujući velikim strateškim rezervama, može izdržati oko 200 dana bez isporuka kroz Ormuz.
Kina ima rezerve za celu godinu
Možda iznenađujuće, Kina može izdržati 300 dana bez isporuka iz Ormuza i više od 100 dana bez ikakvog uvoza. Sve zahvaljujući strateškim rezervama od 1,3 milijarde barela i uprkos činjenici da 45% njenog uvoza, koji premašuje 11 miliona barela dnevno, prolazi kroz taj moreuz. „Kina je namerno ograničila zavisnost od Bliskog istoka na oko 50% i izgradila značajne amortizere kroz diverzifikaciju izvora nafte, gasovode, domaću proizvodnju i velike zalihe“, kaže analitičar Lojd Birn iz Džefrisa.
Kako će sve ove zemlje premostiti problem? Međunarodna agencija za energiju planira da pomogne oslobađanjem 400 miliona barela u narednim mesecima. Ali to neće biti dovoljno da popuni prazninu i samo odlaže potražnju u budućnost (jer rezerve moraju ponovo da se popune).
Mere za uštede
Smanjenje potrošnje donekle pomaže. Vijetnam je naredio rad od kuće. U Tajlandu su državni službenici dobili nalog da koriste stepenice. U Šri Lanki uvedena je četvorodnevna radna nedelja.
Bolja opcija je diverzifikacija izvora energije. Južna Koreja je odlučila da pauzira gašenje termoelektrana na ugalj. I da poveća rad nuklearnih reaktora kako bi nadoknadila manjak.
I Kina ima veliki kapacitet za povećanje potrošnje uglja. Prema istraživanju Bernstajna, kineske termoelektrane rade sa samo polovinom kapaciteta. Uz to, Kina je izgradila toliko vetro i solarnih kapaciteta da će ove godine dodati oko 500 teravat-sati nove obnovljive energije.
To je važna prekretnica jer znači da Kina povećava proizvodnju iz obnovljivih izvora više nego što raste njena ukupna potražnja za električnom energijom. To pomaže da se nadoknadi manjak nafte i tečnog prirodnog gasa iz Ormuza.
Vreme će doneti olakšanje. Konsultantska kuća Enerdži Aspekts veruje da će, čak i ako Ormuz ostane zatvoren za tankere povezane sa SAD, Iran verovatno do kraja godine ponovo izvoziti tri miliona barela dnevno. U narednih 18 meseci očekuje se i da Venecuela poveća proizvodnju za milion barela, na oko 1,3 miliona dnevno.
U međuvremenu, u SAD su naftaši počeli da ponovo aktiviraju ugašene platforme. Dodali su dve prošle nedelje, čime je ukupan broj aktivnih porastao na 553. To je i dalje 39 manje nego u isto vreme prošle godine. Očekuje se da će američka proizvodnja, koja trenutno iznosi rekordnih 13,6 miliona barela dnevno, porasti na oko 14 miliona do kraja godine.
izvor : Kristofer Helman, novinar Forbes