Evo me sedim u aerodromskom restoranu Gatsby. Noć je, jedan sat posle ponoći. Na vestima su neki veliki neredi u Riu. Srećom, našao sam sto pored zida gde se nalazi vešto skrivena električna utičnica. Punim baterije za laptop, telefon i kameru. Večeras sam se čuo sa mojim Čileancima u Vinji. Sanji, Tanja i Lazar se odmaraju na gajbi. Boban je već na putu za grad Arekipa u Peruu. Tu bi, kako kaže, trebalo da sačeka grupu turista iz Srbije. Nego, ono veče kad smo izašli u karaoke klub, Lazar je smuvao devojku na upaljač. Tri puta je mala dolazila da traži vatru. Taj treći put je bio srećan plamen.Već je jednu noć prespavala kod Lazara. Eto šta ti je sudbina. Čovek došao danas, sutra već našao devojku. Kako reče Sanji: „Sprema se vruća rakija.” Svaka čast, majstore!
Buenos Aires, ah, taj Buenos Aires! Teško mi je bilo otići iz tog grada. Teže nego što sam mogao i da zamislim. U ovom gradu uvek dišem punim plućima. U ovom gradu se osećam toliko dobro da najozbiljnije razmišljam da se preselim, barem na neko vreme. Energija latinske kulture je na vrhuncu u Buenos Airesu. Evo, već tri godine za redom dolazim na nekoliko dana i svaki put je sve bolje. Ono veče kad sam stigao, Boris se spustio da mi otvori vrata. Tu ispred zgrade, dok sam još izlazio iz taksija, dvoje mladih ljudi su čekali da im neko otvori vrata. Klimnuo sam im glavom u znak pozdrava. Ubrzo sam ustanovio da su u stvari i oni čekali Borisa da dođe po njih. Prođosmo dugim hodnikom i uđosmo u mali lift, koji me podseća na stare, uzane, rešetkama ograđene liftove u Parizu. Lift ima dupla vrata koja se ručno zatvaraju. Unutra smo jedva stali Boris, ja i moja torba. Ostali su išli stepenicama. Paula, Borisova devojka, nas je dočekala sa šampanjcem pred vratima. Paula je stvarno prijatna i dobroćudna devojka. Iz kuhinje se osetio miris mesa sa roštilja i belog luka. Znao sam da sam na pravom mestu!
Ostavio sam veliku torbu u ćošak dnevne sobe. Tu su bile i torbe još nekolicine svetskih putnika, uključujući i Jurija, Južnoafrikanca kojeg sam upoznao prvi put kad sam video Borisa pre tri godine. Jurij, kako mi je Boris ispričao, je trenutno u Kanzasu, u poseti familiji koja ga je usvojila kada je bio mali. Sedeli smo tako, nas petoro, razglabajući o svemu i svačemu. Na stolu je flaša šampanjca i dva tanjira puna neverovatno ukusnog mesa i kobasica. Otvorismo i flašu čileanskog vina koje sam kupio na aerodromu. Karmenere se pokazao kao dobar izbor. Svi smo bili impresionirani opojnim mirisom i ukusom ovog još uvek relativno retkog vina. Tu smo razvukli priču o svetskim vinima i zemljama koje ga proizvode.
Pričao sam im o mom prijatelju Aleksandru Stepanoviću, koji je izvrstan poznavalac vina u Vašingtonu i kako je jednom prilikom upoznao čuvenog Gaju, koji mu je uručio lično priznanje. Dobiti Gajin potpis nije mala stvar! To veče smo ostali kod kuće. U rane jutarnje sate, Paula mi je donela posteljinu. Razvukao sam futon u dnevnoj sobi i ubrzo utunuo u dubok san. Utorak, ustali smo oko podne. Boris je napravio kafu. Paula reče: „Danas mi se stvarno ne ide na posao.” Telefonirala je poslovođi da pokuša da se izvuče. Posle tuširanja, Boris i ja uzesmo taksi do najbliže železničke stanice.
Krenuli smo u Tigre, naselje izvan granica centralnog Buenos Airesa. Trebalo nam je otprilike jedan sat do Tigrea. Voz se polako gibao kroz naselja. Boris je iskoristio ovo vreme da mi objasni populaciju obližnjih naselja i ekonomsku situaciju određenih delova grada. Većina portenjosa, kako sebe nazivaju stanovnici Buenos Airesa, sanjaju da jednog dana kupe kuću van frke i trke ovog mulitmilionskog grada. Stigli smo u Tigre. Pređosmo preko mosta i krenusmo da šetamo duž reke. Na obalama sede ljudi, piju vino, jedu ručak i uživaju u prelepom letnjem danu. Prelep dan za piknik. Ogladneli smo obojica. U ovom delu grada žive ljudi koji imaju jahte ili se bave vodenim sportovima. Prošli smo pored kajakaškog kluba, zgrada izgleda kao neki nemački guesthaus. Odmah pored je veslački i polo klub. Sve mi je bilo jasno Ovo je jedno od elitnijih naselja u okolini. Seli smo u jedan od lokalnih restorana da ručamo. Kao i uvek, Borisu sam prepustio naručivanje. Naravno, jeli smo roštilj, sir, fantastične kobasice uz lokalo vino. Posle par hladnih jednolitarskih piva krenusmo nazad na voz.
To veče smo Paula. Boris i ja izašli u San Telmo na večeru. U ovo isto mesto dolazim evo već tri godine za redom. Posle večere smo popili pivo na trgu Dorego, moje omiljeno mesto u gradu. Podmazao sam konobara da nam donese još po jednu turu posle fajronta. Sledećeg dana smo opet ustali jako kasno. Probudilo me sunce koje se probijalo kroz prozor iznad mog kreveta. Noge sam strateški pomerao da bih izbegao silnu toplotu koja me pržila kroz prozor. Boris je ustao i rutinski, skoro zatvorenih očiju ušao u kuhinju i napravio kafu i u polusnu zapalio cigaretu. Smejali smo se sinoćnoj sceni kada je konobar rekao da više ne toče piće. Kad smo rekli da ćemo mu dati duple pare, bez razgovora nam je doneo još jedan bokal piva. Bokal nas je koštao oko tri-četiri dolara, a toliki bakšiš se ne propušta lako. Bio sam i ja konobar jedno vreme, pa znam šta se dešava i kako da se snađem u kriznim situacijama. „Večeras idemo u Operu”, reče Boris. Nisam ga pitao šta ćemo da gledamo, samo sam se složio. „Do jaja”, mislim u sebi, „nisam bio u operi već nekoliko godina”. Hehehe, ma koja crna opera?! Opera, kako se zove noćni klub, je mesto gde se omladina okuplja za happy hour sredom. Ovo je daleko najveći klub u kom sam u životu bio. Tu su nam se pridružili još neki Borisovi i Paulini prijatelji. Čini mi se da je bilo preko deset hiljada ljudi. Muzika trešti na sve strane. Svi su lepo obučeni i izgledaju kao da su došli da nađu partnera svog života. Primetio sam desetak barova na nekoliko spratova. U delu koji je otvoren, vidi se prelep pogled na skyline nebodere Buenos Airesa. Diskoteka se nalazi u jednom od najelitnijih delova centra, koji se zove Puerto Madero. Puerto Madero je i najmlađi deo grada, koji se naravno razlikuje i po arhitekturi od ostalih delova grada. Loftovi i moderni apartmani su na sve strane. Zaglavili smo do jutra.
Sledeći dan sam ustao malo ranije, jer sam hteo da odem do San Telma da malo gledam i slušam tango i da se izležavam na trgu Dorego. Jedva sam nekako probudio Paulu da ode na posao. Boris i ja smo posle kafe izašli na ručak. Gradske ulice su bile prepune rascepanih papira. Naučio sam da je to u stvari jedan od argentinskih običaja, pred kraj godine bacaju kancelarijske papire na ulicu. Nešto kao kod nas kad klinci cepaju sveske i bacaju u vazduh na kraju školske godine. Ručali smo po milanezu, nešto kao bečka šnicla, ali barem duplo veća porcija nego u bilo kojoj drugoj zemlji. Pridružila nam se i Paula. Pobegla je malo ranije s posla da se pozdravimo. Svratismo do kuće da pokupimo moje stvari. Vreme je da krenem u nove pobede! Boris i Paula su izašli da me isprate. Taksista, koji nas je dovezao kući, čekao je ispred zgrade. Na autoputu je bila neverovatna gužva. Ljudi beže iz grada za vikend da proslave Novu godinu. Kako reče Boris, sada većina ljudi uzima odmor u Argentini. Čak i sudovi ne rade, nego svi uzmu kolektivan odmor.
Stali smo. Mašina taksistinog Fiata se puši. Sirene automobila koji prolaze mi paraju uši. „Ništa ne brini”, reče taksista i iskoči iz automobila. Otvorio je gepek i uzeo flašu vode i klešta. Podigao je haubu, napunio je hladnjak i stegnuo par šrafova. Malo me uhvatila panika i počeo sam da razmišljam da uzmem svoju torbu i tražim drugi taksi. Ostalo mi je manje od dva sata do poletanja aviona. Na svu sreću, taksista je znao šta radi. Upalio je auto iz prve, pa smo brzo nadoknadili vreme. Uspeo sam da sredim da mi prtljag ide direktno u Gvajakil.
Čuo sam se sa Marijom. Po buci u pozadini, shvatio sam da radi za barom. Kaže da je uzbuđena i da jedva čeka da me vidi. Dolazi po mene na aerodrom. Osećam se kao da je prošla večnost, a nismo se videli samo dve nedelje. Ko zna šta mi donosi Nova Godina. Nadam se dobru.
Prethodni dio putopisa možete pročitati ovdje