Kada su pre nekoliko dana novinari u Melburnu pitali Maca Vilandera može li neko da zaustavi Novaka Đokovića, on je odgovorio: „Samo australijska vlada, ali ovoga puta to neće učiniti“. Rezultatom 3:0 u setovima osvojio je 10. titulu u Melburnu, 22. Grend slem trofej, vratio se na prvo mesto svetske rang liste i stavio tačku na priču ko je najbolji teniser svih vremena
Pridev “istorijski“ se toliko često koristi da je gotovo izgubio svoje pravo značenje, ali je Boris Beker bio u pravu kada je pre ovogodišnjeg finala Australijen opena između Novaka Đokovića i Stefanosa Cicipasa rekao: “Gledamo istoriju tenisa uživo… Ovo je finale snova. Kada je uz to još i bitka za mesto broj jedan i to u finalu slema, to ispunjava sve dečačke snove.“
I dečački snovi su ispunjeni. Đoković je osvojio svoj 22. Grend slem i u toj kategoriji se izjednačio sa Rafaelom Nadalom, ali ima više osvojenih Masters titula od Španca, bolji međusobni skor u mečevima sa drugom “dvojicim najvećih“, Rodžerom Federerom i Nadalom, proveo je najviše nedelja na prvom mestu ATP liste, na koje se posle finala u Melburnu vraća… Uz to, Đoković sa punih 35 godina deluje toliko suvereno bolji od svih drugih, mnogo mlađih konkurenata da teško da je ovo kraj njegovih dostignuća. A već nakon ovoga što je do sada uradio u tenisu završena je priča o tome ko je GOAT – o najvećem teniseru svih vremena (Greatest of all times).
Mogla je trka da bude rešena i prošle ili preprošle godine da nije bilo nesrećne suspenzije na US openu 2021. zbog slučajnog udaranja linijskog sudije lopticom, deportacije iz Australije prošlog januara, zabrane igranja u Flešing medouzu 2022, poeni nakon osvojene titule u Vimbeldonu nisu mu se računali, ali to je već neka druga priča.
Kako god, iako je sve to već mnogo puta rečeno, vredi ponoviti da je put kojim je Đoković stigao tu gde jeste bio mnogo trnovitiji od onog koji su prošla druga dva velikana ovog sporta. I to ne samo zbog detinjstva provedenog u zemlji koja se raspadala, očajničke borbe porodice da obezbedi novac neophodan za dalje napredovanje supertalentovanog dečaka u sportu u kome sve basnoslovno košta. Kada je Đoković stupio na veliku scenu, na njoj je već suvereno stajao Rodžer Federer, koji je pomerao granice koje su u tenisu izgledale nedostižne posle Pita Samprasa, a njemu uz bok bio je Rafael Nadal, već tada neprikosnoveni “bog“ teniske šljake, koji je pokazivao da neverovatnom kombinacijom talenta, rada i mentalne snage može da zavlada i drugim podlogama, probije sve zamislive teniske granice i ugrozi i samog Federera. Njih trojica suzajedno osvojila 64 Grend slem titule.
U takvoj konkurenciji, da ne pominjemo druge teniske velikane koji su u prethodnim godinama dolazili do vrha poput Endija Mareja, Stanislava Vavrinke, Huana del Potra…, Novak Đoković je postigao to što je postigao. I to uz lične, porodične, profesionalne probleme svih vrsta, padove i ponovne uspone, kako već valjda treba da bude u svakoj velikoj priči koja ne može da bude velika bez dramskih elemenata.
Bilo bi dobro da se u egzaltiranim komentarima kao objašnjenje fenomena Đoković što manje pominje onaj čuveni “srpski inat“, koji mnogi tako vole da koriste, a niko ne ume da ga definiše. Verovatno zato što i ne postoji jer da ga ima kao neke pozitivne snage, valjda bi u ovoj sredini bilo mnogo više takvih kao što je Novak, u bilo kakvom poslu.
Ovako, Đoković je jedinstven, a ono što se iz njegovog primera može naučiti jeste da je, i u sportu i u životu uopšte, uz ogroman rad, bezgraničnu posvećenost cilju, veru u sebe, neodustajanje u bilo kakvim okolnostima, zaista sve moguće.