Jelena Dokić, nekadašnja teniserka, objavila je kolumnu za TheSidneyMorningHerald nakon uvreda na račun svog izgleda, koje je dobila na društvenim mrežama.
Dokić, koja vodi televizijske intervjue sa igračima posle mečeva na Australijan openu, u žižu javnosti u Srbiji ponovo je ušla posle intervjua sa Novakom Đokovićem, a potom su usledili uvredljivi komentari o njenom telu.
Ona je u autorskom tekstu, koji prenosi Zadovoljna.rs, opisala kako gleda na te komentare.
„Kada se probudimo ujutru, većina nas proverava svoje telefone. Koliko god pokušavali da ih koristimo što je manje moguće, pametni telefoni sada olakšavaju savremeni život, posebno kada radimo.
Radila sam na Australijan Openu protekle dve nedelje i probudila se uz zlostavljanje koje, bez obzira na to koliko često sam mu izložena, nikada nije lako za čitanje.
‘Sada kada je Australijan Open ponovo u toku, hoće li Jelena pokušati da se ubije kao svake godine?’
Taj je zapravo došao sa emodžijem koji se smeje.
‘Imali ste sreće što vas je otac zlostavljao jer je to bilo dobro za vašu karijeru.’
Teško mi je da zamislim kako neko to uopšte može da pomisli, a kamoli da to kaže, napiše, pošalje, objavi. Koliko god se trudila da radim na svojim intervjuima, izveštavanju o tenisu, za mnoge trolove moja težina me diskvalifikuje da imam mišljenje – trebalo bi jednostavno da prestanem da jedem i da budem slobodna meta njihovog mračnog i zlog zlostavljanja.
Nema šanse. To nisam ja. Jača sam od svega toga. Ja sam preživela. Otac me je psihički, emocionalno i fizički zlostavljao od šeste godine. Skoro dve decenije maltretirala me osoba koja je trebalo da brine o meni. Igrala sam tenis. Imala sam PTSP. Depresija. Anksioznost. Godine 2006. sve je postalo toliko veliko da sam razmišljala da sebi oduzmem život.
Sa takvim stvarima je teško izboriti se, ali kada ste u očima javnosti – hteli to ili ne – gotovo je nemoguće da budete iskreni o tome sa čime se suočavate. Međutim, kada sam napustila tenis i napisala svoju knjigu, otkrila sam da postoji snaga u ranjivosti. U potpunoj otvorenosti. Dan kada je moja knjiga izašla bio je najbolji dan u mom životu. Težina onoga što sam nosila odjednom mi je pala sa ramena. Moja istina je bila tamo.
Ubrzo sam shvatila da ima toliko drugih žena koje pate kao ja. Različiti detalji. Iste istine. A to što delim svoju ranjivost davalo im je snagu. Zajednica zaštite, zajedničkog iskustva, tuge, ali iznad svega nade.
Žene su se javile rekavši da pate od nasilja u porodici, od depresije, anksioznosti, zlostavljanja, i da sam im dala nadu i učinila da se osećaju manje usamljeno. Zahvalile su mi se što sam imala hrabrosti da svoju priču podelim u javnom prostoru. Nisu imale glas, pa su mi zahvalile za moj.
Sa tim je došla i odgovornost, kako sam ja to videla, pa sam pokrenula društvene mreže gde delim svoja iskustva u malom džepu sajber prostora i pružam nadu onima koji su je izgubili. Mogu pomoći ljudima da shvate da nisu sami u svojoj patnji, i da sa snagom možete prebroditi bilo šta, baš kao što sam ja uradila. Ali svet na mrežama se veoma razlikuje od pisanja knjige. Trolovi dolaze po tebe. Oni čine bitku mnogo težom za vođenje. Bez obzira na to koliko često čitate njihove komentare, to vas čini tužnim. Čak i kada imate debelu kožu kao ja, kada vam neko kaže da treba da se ubijete, pitate se kako čovečanstvo može da ima takve misli i kako društvo dozvoljava platforme na kojima se takve misli mogu deliti, bez nadzora i bez kontrole.
Ali to nije moj fokus, moj fokus je da pomognem preživelima da znaju da postoji nada. Ja sam uspela, a i oni će. Jer imamo jedno drugo. Moj fokus je takođe da zauzmem čvrst stav protiv zlostavljanja na mrežama i dam primer sledećoj generaciji mladih dečaka i devojčica, koji koračaju u svet u kome je maltretiranje na mrežama, nažalost, tako veliki deo njihovih života. Želela bih da ih ohrabrim i edukujem o tome šta nije u redu i kako da se nose sa tim. Takođe bih želela da postavim ovo pitanje: Kako možemo da učinimo da ljudi budu odgovorni za ovakvo ponašanje pred vlastima i da nateramo platforme da uvedu bolje mere za suzbijanje ove aktivnosti?
U međuvremenu ću se probuditi ujutru, proveriti telefon kao i većina ljudi, možda na brzinu pogledati vremensku prognozu, a onda ću krenuti na Australijan open da radim posao koji volim.
Molim vas pustite me da to uradim u miru“, navela je Dokić, a prenosi Zadovoljna.rs.