“Dvojica vrhunskih asova mogu biti uzor da ‘ništa nije nemoguće’ i da svako od nas, ukoliko uloži u sebe, može dostići možda ne baš Đokovića i Jokića, ali neki nivo koji podrazumeva prepoznavanje i zasluge, bez obzira na to što potiče iz društva koje je na evropskoj periferiji i koje, što je posebno važno, sebe često kolektivno doživljava kao žrtvu svega i svačega”, kaže za “Vreme” antropolog Ivan Đorđević. “Ne moramo biti ni neki zagriženi ljubitelji nekog sporta ili sportiste posebno, pa ćemo slično da reagujemo”, nastavlja vanredna profesorka psihologije sa Fakulteta za sport i fizičku kulturu Ana Orlić. “Ta njegova pobeda biće i naša”
Stepen identifikacije građana Srbije sa sportistima koji postižu velike uspehe može da se meri rejtingom TV stanica koje prenose sportske događaje i količinom individualnih objava na društvenim mrežama u trenucima kada se uspeh dešava. I jedan i drugi pokazatelj govore da se u Srbiji protekle nedelje uživalo u slavi koju su donela dvojica zaista izuzetnih sportista i građana Srbije: Nikola Jokić i Novak Đoković, prenosi Vreme.com
Iako u svetu i kod nas postoje brojne studije koje se bave fenomenom poistovećivanja miliona sa pojedincem koji postiže izuzetne rezultate u sportu, ovaj stepen koji vlada u Srbiji vezan za Đokovića i Jokića tek će biti predmet nekog budućeg sociološkog, psihološkog ili antropološkog istraživanja naučnika i istraživača. Oni bi trebalo da utvrde odakle potiče to osećanje bliskosti i veze sa ljudima koje ne samo da ne poznajemo, nego je jedino što imamo zajedničko s njim zastava, himna i pripadnost istoj etničkoj grupi.
REČ “NEVEROVATNO” NIJE ADEKVATNA
Ipak, uspesi Nikole Jokića i Novaka Đokovića su toliko veliki i značajni, toliko izgledaju kao nešto što je nemoguće ponoviti i dostići da, na primer, uspeh Vasilija Micića, takođe srpskog košarkaša izabranog ove godine za najboljeg u Evropi, pada u drugi plan iako je uspeh dostojan divljenja. U razgovoru za “Vreme” antropolog Ivan Đorđević kaže da je u tom kontekstu čak upitan pridev “neverovatni”.
“Moram da se zadržim na reči ‘neverovatno’, jer je čak pitanje koliko je i ona adekvatna da opiše neverovatan nivo koji su dostigli pojedini naši sportisti. Koliko je to zaista neverovatno, dovoljno govori i činjenica da Srbija ima MVP-a Evrolige u košarci, Vasilija Micića. Ovo fantastično dostignuće je, pored Jokića i Đokovića, prošlo skoro neopaženo. Zaista nije čest slučaj da jedna zemlja, naročito mala poput naše, u košarci ima dva najbolja igrača na dva najviša nivoa košarke. Da je reč o boćanju, to bi već bilo nestvarno, a kamoli kada je u pitanju planetarno popularan sport kao što je košarka.”
Kada je reč o košarci i Srbiji činilo se da je tu sve urađeno i postignuto: iz ove zemlje i iz ove škole košarke ponikli su neki od najvećih igrača, pre njih neki od utemeljivača košarke kao sporta, osvajani su svi mogući trofeji i titule na svim nivoima, ekipe su dočekivane u centru Beograda, igrači su imali status polubogova… Ipak, niko nikada nije bio najbolji u najboljem takmičenju koje postoji u košarci kao Nikola Jokić u prošloj sezoni. U njemu i njegovom uspehu kao da su se sakupili svi rezultati svih generacija igrača i trenera pre njega, pa nije ni čudo što je narod oduševljen, “od radnika do akademika”.
“Ljudi imaju potrebu da se identifikuju sa grupom, to je poznato u psihologiji”, kaže za “Vreme” vanredna profesorka psihologije sa Fakulteta za sport i fizičku kulturu Ana Orlić. Ona objašnjava da gde god postoji grupa, formalna ili neformalna, ljudi žele da joj pripadaju i da se iz te pripadnosti rađa poistovećivanje sa nekim pojedincem koji je vanredno dobar ili najbolji u onome što radi.
“To je ukorenjeno u nama. Volećemo mi i muzičara, kao što su ljudi bili oduševljeni Stefanom Milenkovićem na primer, ali sport je nešto što je masovno, što je mnogima dostupno i ljudi se sa tim lakše i brže i u većoj meri poistovećuju.”
Kao dopunu ovom objašnjenju profesorke Orlić stoji i tumačenje Ivana Đorđevića zašto nama uopšte znače uspesi sportista.
“Odgovor se može potražiti u rečima britanskog istoričara Hobsbauma koji je rekao kako zamišljena zajednica koju čine milioni izgleda mnogo stvarnije kada je predstavlja 11 fudbalera sa imenom i prezimenom. Njegove reči su se odnosile na fudbal i generalno kolektivne sportove, a u ovom slučaju, kada su u pitanju recimo Jokić ili Đoković, stvari postaju zanimljivije jer je reš o čistoj individualnoj izvrsnosti.”
TAČKA SPAJANJA
Do sada smo videli različite načine radovanja u Srbiji, ali smo ih videli i kod svih naroda širom planete. Zato se može reći da ljudi svuda na identičan način reaguju kada je reč o uspesima sportista, a posebno kada je reč o dotad nezabeleženim uspesima. Čak se i u bogatim državama kao što su SAD ili Engleska (u Engleskoj posebno) slave sportisti i sportski uspesi – prošle je godine usred pandemije na ulice Liverpula izašlo na stotine hiljada ljudi da slave titulu FK Liverpul posle trideset sušnih godina, a upamćene su proslave u SAD posle pobeda nekih hokejaških timova. Uspesi onih koji igraju pod zastavom države, u ovom slučaju Srbije, nekako su još draži i još više ujedinjuju ljude.
“Mi imamo potrebu da se identifikujemo sa onima koji su nama važni, koji su izvrsni”, kaže za “Vreme” profesorka Orlić i dodaje: “To je sasvim normalna stvar jer ti sportisti su naši, mi smo deo te grupe, a kada je takva situacija, mi čak ne moramo biti ni neki zagriženi ljubitelji nekog sporta ili sportiste posebno, pa ćemo slično da reagujemo. Ta njegova pobeda biće i naša pobeda jer potičemo sa istog mesta, takav je naš doživljaj.”
Ako ovi uspesi tako utiču na pojedinca, kako utiču na zajednicu? Da li je to sredstvo mobilizacije ili nešto što nas učvršćuje u nekim zajedničkim vrednostima koje jačaju zajedništvo?
Antropolog Đorđević kaže da se timski uspeh direktno preslikava na samu zajednicu, u ovom našem slučaju etničku. Prosto, tu je ponos koji proističe iz činjenice da su u pitanju “naši”, ljudi koji govore istim jezikom i koji su odrasli ovde, sa kojima se moguće poistovetiti. Na individualnom nivou stvari ipak drugačije stoje. Tu u prvi plan iskače činjenica da njihov uspeh nije nužno povezan sa naporom kolektiva, već da u krajnjoj liniji predstavljaju sami sebe a ne nacionalni kolektiv iz koga potiču.
“Njihov uspeh je rezultat rada ‘negde drugde’ i fokus je na neverovatnom individualnom postignuću kao rezultatu ogromnog rada i truda koji su lično uložili da dođu na taj nivo na kome su. Sa te strane, oni mogu biti uzor da ‘ništa nije nemoguće’ i da svako od nas, ukoliko uloži u sebe, može dostići možda ne baš Đokovića i Jokića, ali neki nivo koji podrazumeva prepoznavanje i zasluge, bez obzira na to što potiče iz društva koje je na evropskoj periferiji i koje, što je posebno važno, sebe često kolektivno doživljava kao žrtvu svega i svačega”, kaže Đorđević.
Gde je koren te veze između nas, ponekad beslovesnih navijača koji ne mogu da spavaju, koji strepe, koji ne smeju da gledaju ove šampione u realnom vremenu na terenu?
Đorđević kaže da je ta veza ključni deo procesa izgradnje nacionalnog identiteta, gde se milioni ili desetine miliona ljudi koji se međusobno ne poznaju povezuju preko nečega što doživljavaju kao zajedničko, ili im se tako plasira. Jokić i Đoković su tako podjednako “naši” i za inženjerku iz Novog Sada i auto-mehaničara iz Surdulice, i za učiteljicu iz Užica, bez obzira što se oni međusobno ne poznaju, verovatno se neće upoznati, a i inače verovatno imaju malo šta zajedničko. To je mehanizam pomoću kojeg mi verujemo da postoji ta šira zajednica – nacija.
MITOVI O ĐOKOVIĆU I JOKIĆU
Šta nam govori o zajednici takva vezanost za velike “herojske” sportske podvige? Da li je ovde neko specifičan ili je zapravo i taj odnos prema sportskim herojima nešto što nas povezuje sa svim drugim narodima od pamtiveka do danas? Kakve smo mitove o Đokoviću i Jokiću izgradili?
Đorđević kaže da su svakoj ljudskoj zajednici potrebni heroji, a mitovi koji pričaju o njima su stari koliko i čovečanstvo. Poznato je da je potraga za mitskim herojem mnogo izraženija onda kada su neko društvo ili zajednica u krizi. Nivo egzaltacija ovdašnjeg društva nakon trijumfa košarkaša 1995. na Evropskom prvenstvu, u vreme kada je kriza preblaga reč da opiše stanje u državi, govori koliko su ti heroji bili nasušno potrebni. U ovom konkretnom slučaju, zanimljive su anegdote, koje su u određenom smislu dobile svojstvo mita, o svakom od navedenih sportista.
“Mitski narativ o Đokoviću je narativ o patnji, fundiran u čuvenoj priči o njegovim treninzima u praznim bazenima dok okolo zavijaju sirene i padaju bombe, gde mali dečak ipak i dalje trenira uprkos tome što se najveća svetska vojna sila obrušila na njega. Čitav njegov uspeh definisan je kroz narativ o bolu, patnji i trnovitoj stazi ka uspehu. Sa druge strane, mit o Jokiću, bucmastom momku koji jede burek, pije koka-kolu i niko neće s njim da igra basket potpuno je drugačiji tip narativa. Ovaj mit priča priču o svima nama, o običnim ljudima koji imaju poroke, nisu uvek savršeni, ali koji zahvaljujući sopstvenom talentu uspevaju da dotaknu zvezde. On je dodatno zanimljiviji jer, za razliku od Đokovića kome se pripisuju pomalo nadljudske osobine, Jokićeva priča nam daje nadu i ideju da i mi možemo tako. Naprosto, uklapa se u našu percepciju da smo narod jako talentovanih ljudi kojima spoljne okolnosti ne dozvoljavaju da iskažemo koliko smo zapravo sjajni. Narativ o Jokiću je narativ u kome dečko poput nas postaje zvezda, ali, naravno, negde drugde, gde, u ovdašnjoj percepciji, postoji uređeno društvo koje prepoznaje baš taj, ‘naš’ talenat”, kaže Đorđević.
Po njegovom tumačenju, zanimljivo je primetiti da se u mitu o Jokiću primećuju i naznake prepoznavanja lične transformacije koju je on prošao da bi uspeo, što ukazuje da srpsko društvo počinje da usvaja kapitalističku mantru o self–made man-u, čoveku koji isključivo radom i spremnošću na žrtve može dostići nebeske visine. No, svakako, i jedan i drugi “heroj” i priče o njima ukazuju na to da je naše društvo u permanentnoj krizi, gde su neophodni heroji da ukažu na svetlo na kraju tunela i da pokažu da je, pored svega, ipak sve moguće.
Moguće da je i tako, ali teško da bi se neko zarad prestanka krize odrekao ovakvih uspeha. Ej, najbolji na svetu! A vi drugi vidite šta ćete.