Tužna životna priča Nađe Komaneči, možda i najveće gimnastičarke svih vremena. Mnogi ne znaju da je od zlata na Olimpijskim igrama 1974. u Montrealu, kada je imala samo 14 godina, njen život postao tragedija.
Na Olimpijskim igrama u Parizu trajala je kampanja kojom se američka gimnastičarka Simon Bajls proglašava za najbolju svih vremena. I zaista je sjajna, dominira već godinama u gimnastici, donijela je nove elemente, odvažnija je od svojih rivalki, podigla je atraktivnost gimnastike zbog svoje eksplozivnosti, međutim da li je pretjerano nazivati je najboljom ikada u gimnastici?
Za sada, Simon Bajls ima sedam zlatnih medalja u gimnastici, od čega su dvije timske, dok je takođe osvojila i dva srebra i dvije bronze. To je i dalje daleko od Larise Latinine, slavne gimnastičarke iz Sovjetskog Saveza, koja je tokom pedesetih i šezdesetih osvojila ukupno 18 olimpijskih medalja (od toga devet zlatnih), dok se Bajls u Parizu konačno izjednačila sa Verom Časlavskom iz Čehoslovačke (11 medalja, devet zlatnih i četiri srebrne).
Iako veoma bitan faktor, olimpijske medalje ne moraju da budu i presudan u presudi ko je najveća gimnastičarka svih vremena, pa tako mnogi i dalje prednost daju Nađi Komaneči iz Rumunije. Ona je prva koja je u istoriji Olimpijskih igara dobila prosječnu ocenu 10, zbog čega je njen nastup u Montrealu 1976. godine i dalje nedodirljiv. Pogledajte ga:
Najimpresivnije u njenom nastupu je što je tada imala tek 14 godina, a pa nije iznenađenje što je Montreal napustila sa tri zlata oko vrata. Ukupno, ima pet olimpijskih zlata, tri srebra i jednu bronzu i jedna je od najboljih – ako ne i najbolja – sportistkinja sa područja Balkana. Međutim, mnogi ne znaju da je njena životna priča izuzetno teška i da nikada ne smije da se zaboravi da je prošla kroz pakao.
Godnu dana poslije najvećeg uspjeha u karijeri, koji je možda za ovu djevojčicu od jedva 38 kilograma došao iznenada i prerano, počelo je sve da se raspada. Za vrijeme njene egzibicione turneje u Americi, trener Nađe Komaneči tražio je azil i dobio ga, dok se gimnastičarka vratila u domovinu i zatekla da je “na crnoj listi”.
Režim diktatora Nikolajea Čaušeskua stavio ju je “pod posebnu prismotru” kako joj ni slučajno ne bi palo na pamet da uradi isto što i trener Bela Karolji. Osam godina je trajao njen pakao, zabranjeno joj je da putuje, pratili su je svakodnevno agenti tajne službe Sekuritatea su je prisluškivali i otežali su joj da se takmiči, pa je pala u očaj. Postala je bukvalno zatočenica rumunskog režima zbog uspjeha koji je napravila i morala je da batali gimnastiku, bar u obliku u kome je uživala.
Navodno, Nađa je u tom periodu bila u romantičnoj vezi sa Nikom Čaušeskuom, sinom komunističkog vođe, dok se spekulisalo i da je bila ucijenjena da bude sa njim. Bahati nasljednik Nikolajea Čaušeskua želio ju je kraj sebe pošto je uživao u pažnji javnosti i uvijek je kraj sebe volio da ima lijepe djevojke.
Zajedno su viđani u javnosti, predstavljao ju je kao djevojku, da bi Nađa Komaneči godinama kasnije tvrdila da je sve izmislio i da tada to nije smjela da kaže. Odnosno, nije bila sa njim svojevoljno, a pričalo se da ju je silovao.
U to vrijeme, Nađa Komaneči je bila zaljubljena u sasvim drugog mušarca, šest godina mlađeg glumca i pjevača Stefana Banika. Kada je Čaušesku junior saznao za to, kao i da je trudna sa njim, poslao je agente službe kod njega i naredio mu da je ostavi ako hoće da ostane živ. Navodno, samo dan kasnije Nađa je u tajnosti pobacila i pokušala je da izvrši samoubistvo popivši čašu šampona. Kasnije je tvrdila da je samo pogriješila i da nije željela da se ubije.
Prije pada vlasti u Rumuniji, u novembru 1989. godine, Nađa Komaneči je uspjela da pobjegne iz svoje domovine. U bjekstvu joj je pomogao Konstantin Panaita i uspjela je navodno preko Mađarske. Primili su je i pomogli joj da ode u Austriju, da bi odatle stigla u američku ambasadu. Dobila je politički azil i kartu za Njujork.
Tamo su je dočekali pomenuti trener i američki gimnastičar Bart Koner, međutim nije ni slutila da tu počinje drugi pakao za nju. Konstantin joj je glumio prijatelja i za to je tražio pet hiljada dolara, državši je u zatočeništvu godinu dana. Samo od njenih intervjua na američkim televizijama dobio je oko 200 hiljada dolara, a na jedvite jade uspjela je da ode u Montreal i tamo, u gradu koji joj je obilježio život, da započne normalan život.
U međuvremenu postala je bliska sa Bartom Konerom, gimnastičarem koga je upoznala još 1976. u Montrealu, tako da se iz njihovog prijateljstva rodila ljubav. Počeli su da žive zajedno i njen život je konačno dobio puni smisao. I dan-danas su zajedno.