U petom po redu podcastu o predizbornoj Srbiji urednik Buke Aleksandar Trifunović razgovara sa Zoranom Kesićem o Srbiji prije i poslije izbora, te zašto mu je nakon Vučića, Dodik drugi najomiljeniji lik u emisiji
Buka: Izbori su u Srbiji. Za nas koji gledamo sa strane, to djeluje poprilično konfuzno – ko izlazi, ko ne izlazi. Djeluje da je veći sukob na opoziciji tog nivoa nego ka zajediničkom cilju da smijene vlast Aleksandra Vučića. Šta možemo da očekujemo u narednom periodu, je li vama u Srbiji situacija jasnija ili nejasnija nego nama spolja?
Kesić: Prvo moram da kažem da otkad ja pamtim od svih ovih izbora od kada sam stasao kao politički svesna osoba, a to je bilo bogami još u osnovnoj školi, ovo su ubedljivo najdosadniji izbori. Iz mog iskustva, a sada govorim kao građanin, pojedinac koji je uvek i naterao sebe da izađe na izbore makar i nemao opciju za koju je svim srcem, makar opciju koja je manje zlo. Sada je potpuno dosadno, izvesno, bez tenzije teških reči… Ono što je bitno za našu emisiju je kad se ja iznerviram tada je bolja moja pojava u emisiji. Ja se više ne nerviram. Dakle, stanje je da se ja više ne nerviram, a to znači da je stanje mrtvo more, jedna potpuna anemija na političkoj sceni, a posledično i kod birača jer imamo dominantnu jednu stranku, Srpsku naprednu stranku, koja drži sve – sve medije, institucije, sredstva moći, a opozicija je potpuno raštrkana na takozvanu bojkot opoziciju i opoziciju koja se pokolebala u tom bojkotu i polakomila za nekih par mandata u Skupštini.
Bar da je opozicija jedinstvena, u smislu svi u bojkot ili svi na izbore, postojala bi neka tenzija, a u ovakvoj situaciji ja koji sam uvek prezirao one koji ne koriste svoje biračko pravo, bele listiće ili kažu nemam za koga da glasam, ja sam sada u situaciji da se najiskrenije pitam hoću li uopšte izaći u nedelju na izbore, hoću li zaokružiti bilo koga. Eto, takva je situacija. Po mojoj oceni, dosadna, dosadna, dno dna.
Buka: Izbori su nam sve dosadniji u cijeloj regiji. Nije drugačije ni u Banjaluci iz koje dolazimo. Tu je već sad moguće procijeniti rezultate izbora koji su takođe ove godine. Ti i ja sjedimo ovdje ispod duda. Bilo je neko proročanstvo da će nas biti dovoljno da sjednemo ispod jedne kruške. Čini se da je jedini demografski trend da dosadni izbori znače gužve na granicama i odlazak odavde. Šta to znači i za naše profesije i za ljude odavde? Da li dosadni izbori donose i dosadna vremena ili će ona i dalje biti takva da tjeraju ljude na bijeg?
Kesić: Nažalost ne. Mi težimo dosadnim vremenima u smislu dobrog standarda, uređene države, nezavisnih institucija koje rade svoj posao, okolnosti da ne znamo kako nam se zove premijer, ministar, da nam nisu pred očima, da ne iskaču iz frižidera… To su dosadna vremena a la skandinavska dosadna vremena.
Buka: Čitanje novina otpozadi.
Kesić: Tako je. Pa malo više ekologije, društvenih mreža. Dosadna vremena u tom smislu neće doći. Dosadna vremena su u izvesnosti pobede vladajuće stranke i potpunom odsustvu bilo kakvog organizovanog bunta, pokušaja kritike. To nisu dosadna, nego anemična vremena. Ne znam na koji način ta anemija može da se produži. Moja bi želja bila da se u jednom trenutku ta anemičnost pretvori energiju pobune. Ne govorim o fizičkoj pobuni nego o želji pojedinca da prekine sa tom anemijom. Ja sam, recimo, često sebe zaticao u situaciji da mi ništa nije zanimljivo. Nekada su su bili, dok sam bio mlađi, i ljubavni problemi. Pa onda čovek kaže, evo ni za šta nisam dobar, sedi, kući, tako je kako je, kao neka krpa. E, ja mislim da su naša društva kao neke krpe trenutno. Samosažaljevajući se se, ne videći nikakav izlaz… Treba neko da im lupi šamar ili nešto da ih bocne i da ih udari, da ih pokrene… Neki elektrošok, munja neka, pa da kažu: 'Čekaj, brate. Imamo taj život kji traje limitirano 70, 80 godina i nećemo ga provoditi kao krpe, nego da vidimo šta možemo da učinimo da svoj život, dakle sebični razlozi, da promenimo.' Ja se nadam tim vremenima. Kroz našu emisiju pokušavamo da utičemo na ljude da kritički razmišljaju, da ne budu krpe i to je moj skromni doprinos. Kad bi svako dao svoj doprinos možda bi se nešto promenilo.
Buka: Da, bar nećeš imati sudbinu Bila Mahera koji je rekao kad je otišao Buš: „Fak, otišao je moj najbolji materijal“. Ti nećeš imati tu sreću.
Kesić: Pa ja sam sto puta rekao, a i moje kolege, da smo ratni profiteri. Profiteri, ludila, gluposti, laži, melodrame, kuknjave, gluposti, dubokih uzdaha… To je zahvalan materijal za nas komičare. Mi smo zapravo podeljene ličnosti. Profesionalni deo nas vapi za takvim klovnovima, glumcima koje je lako parodirati kao što su Tramp (predsednik SAD), Vučić, Dodik (član Predsedništva BiH). Naše mije i čkalje, s tim da su njih dvojica bili glumačke legende, a ovi su glumci u pokušaju. S druge strane, težimo vremenima gde neće biti tih glumaca nego gde će biti profesionalci koji umeju da vode narod i državu ka pravom boljitku, a ne boljitku. Tako da između te raspolućenosti mene kao profesionalca koji koristi te ludake i mene kao građanina koji ih prezire, eto odvija se već godinama moja profesionalna karijera i moj lični život.
Buka: Sukob. Kesić protiv Kesića.
Kesić: Da, Kesić protiv Kesića. Maltene kao Vulin (ministar odbrane Srbije), mada njih ima više.
Buka: Kada pominjemo medije, pominjemo u stvari drugare i kolege sa njuz.net-a, sa kojima radiš emisiju godinama, sve češće mi moramo da naglasimo više puta da su tekstovi koje čitamo kod njih – satirični. Sve češće i najbolje satire liče na stvarne likove ovdašnje političke scene.
Kesić: Nažalost, to je tačno i kolege sa njuz.net-a imaju često problem da nadmaše svojom satirom prave vesti, dakle ono što dobijaju od političara, jer granica apsurda više ne postoji. Evo ti konkretan primer. Ti imaš predsednika Vučića koji samo pre dve godine izjavi u emisiji da svaki političar koji se na bilo koji način petlja oko dece i koristi decu da je lopov i da ne radi svoj posao. I to je istina. Svaka čast. Kad god vidiš da političar ide okolo i mazi decu, skuplja političke poene na brutalan način koristeći decu. I danas, šta je njihov slogan? „Za našu decu“. A reklama je gospodin Vučić koji pomaže devojčici u njenoj sobi da sklapa lego i eto to su mostovi, avioni, kamioni. Dakle, takav jedan nivo apsurda da on u jednom trenutku kaže „Političar koji petlja sa decom je lopov“, a onda on koji ne da petlja nego celu kampanju zasniva na deci, to sve prolazi. A onda kad ih neko zabrani, kaže: „Eto, sve žele da mi zabrane“. A on iz svakog frižidera iskače. Sve je teže da se to parodira jer je naporno. Toliko je očigledna ta laž. Lakše bi bilo da je laž sakrivena, da je zamuljaju pa ti treba da je otkriješ, pa onda kažeš „Bingo. Otkrio sam.“. Ali ovo je očigledna laž. I meni je sve više naporno i dosadno da ljudima govorim: „Hej, vidite i sami da je ovo laž“. Jer ta laž se ponavlja i ponavlja. I oni spinuju i okreću. Na svaki pokušaj kritičke javnosti da ukaže na nešto, oni imaju svoju kinesku. Imaju svoje lažne emisije, lažne proteste, sve naprave kako bi pokrili bilo kakav kritički glas.
Buka: Da, ta matematika je neumoljiva. Budimo realni, mi možemo da kažemo da postoje ljudi koji rade, koji imaju svoje emisije, ali je činjenica da sve veći broj ljudi odustaje. I od medija i aktivizma. Da li su ljudi svjesni da je možda ova količina moći nepobjediva? Podsjećam da je Slobodan Milošević pao na vrhuncu svoje moći, ili jednostavno ne žele više da troše svoje vrijeme, ma kakav rezultat bio. U Srbiji, recimo, nikad nije došao šesti oktobar.
Kesić: Meni se čini da mnogo ljudi, a posebno mladi ljudi, studenti, jer uvek od te kategorije osetiš da oni tebe povuku, ja kod njih vidim sebičnu želju, što je legitimno, da lično uspeju, začaurenost u društvenim mrežama, u nekim ličnim odnosima, bablovima, bez mnogo interesovanja šta se dešava oko njih i šta će posledično uticati na njihovu decu. Jer njima je vrlo izvesno da će njihova deca živeti u nekim švedskama, nemačkama… Who gives a fuck. Manite nas opozicija vlast, dosadni ste. Realno i jesu. Njihov stav, koliko god me boleo je legitiman i na mestu. Ja ne znam na koji način mi možemo njima više da se obratimo. Hej, mladi ljudi, klinci od vas zavisi. Kako? Nemam prava. Šta mi njima uopšte nudimo?
Buka: Pa, evo, kad smo kod toga, da ne zvučim ko stari čovek, jer to nisam, ali zaista šta bi ljudi mogli da nauče iz tvog primjera. Možeš li ti mladim ljudima reći: „Ja sam dokaz da je moguće“?
Kesić: Ja sam incident. Ja nisam nešto što se može očekivati ako prosto želiš da se baviš svojim poslom, jer sam svestan toga da sam vrlo privilegovan što kad sam sa 18 počeo da se bavim novinarstvom na pijaci Zeleni venac kod legendarnog Đoke Vještica i da učim zanat od iskusnih novinara, ja svo vreme, svih ovih 20 i više godina, radim više manje, ali više od manje ono što želim u datom trenutku. Uspevam da na osnovu svoje želje, talenta i ambicije radim ono što me u tom trenutku zadovoljava, uzbuđuje, čini srećnim i u poslednjih 7, 8 godina otkad radim 24 minuta sa momcima, mi se čini da radim nešto što je društveno odgovorno. Ranije je to bilo uglavnom moje eksperimentisanje.
Buka: Kolika je tragedija u ovome što si rekao – da imaš sreću da radiš što želiš. Zar to nije zastrašujuće?
Kesić: Ja sam toga svestan i to je odgovor na tvoje pitanje, jer sam zaista incident sa još ljudi koji imaju tu privilegiju da u ovom društvu rade ono što vole, jer su kvalitetni, zaboga. Kvalitet se ovde ne ceni. Ovde se ceni, a mislim da je slično i u Banjaluci, Sarajevu, svuda u okruženju, ovde se ceni poslušnost, lojalnost, ovde se ceni da kad ti se kaže šta treba da uradiš to i uradiš. To se ceni. Ako imaš te odlike, vrlo je verovatno da ćeš uspeti na toj društvenoj lestvici da se penješ korak po korak. I, naravno, partijska knjižica je must have.
Buka: Zar to sve nije isto bilo u vrijeme Radoja Domanovića? Zar se mi za jedno slovo njegovih satira nismo pomjerili? Uzmi „Vođu“, na primjer.
Kesić: Ovde je još gore. Kod Domanovića je bio taj slepi vođa koji vodi ceo narod u provaliju, ali ovde imaš čitavu svitu koja ubeđuje narod da on nije slep, da vođa zna put i ti si 24 sata dnevno, svaki dan u nedelji, utucavan u zdrav mozak da vođa ne da nije slep nego jedini on zna kuda treba da idemo. Ti upališ televizor i vidiš vođu, čuješ sa svih medija ljude koji te uveravaju da je tebi dobro. Čak i ako u nekom trenu pomisliš da ti možda nije dobro, kako da ne poveruješ, pa bilo na televiziji da imamo najveći rast. Mi imamo najveći rast u Evropi, a ti se buniš. I onda kažeš: „Pa, neću ja da budem budala da se bunim kad pišu novine. Ne bi novine lagale.“ Čitav mehanizam je usmeren na to da nas ubedi da vođa ne da nije slep, nego ima ogromne oči, jedini on vidi kuda tačno mi treba da idemo. Ko kameleon, sve vidi svuda.
Buka: Puno putuješ po regiji. Šta očekuje regiona nakon izbora u Srbiji?
Kesić: Ne verujem da je region veverica pa da ima nekih nedoumica oko rezultata izbora. To će biti sigurna pobeda Srpske napredne stranke, uz njihovo aminovanje ko će još da uđe u Skupštinu. Slažem se da ocenom da jedino što je opozicija mogla u ovom trenutku, jedino na šta vlast nije imala odgovor, je jedan opšti ili što veći bojkot. Dakle, ono što je Sergej Trifunović na konvenciji te bojkot opozicije pre par meseci rekao: 'Nećemo da idemo na ove izbore, nema uslova. Vučiću, igraj se sam'. I rekao je istinu. Ja sam mu poverovao i ja sam kao građanin odlučio da ću bojkotovati ove izbore. Ali, sada sam ja u obavezi da predomišljanje Sergeja i nekih drugih takođe bude i moje predomišljanje. dakle, kako njima dune ili im se digne, mora i meni da dune ili da mi se digne. Pa, čekaj, brate, ubedio si me da ne idem na izbore. Sad si se ti prešaltovao, idemo na izbore, sad treba i ja. Pa, čekaj, meni treba malo više vremena. To je bio jedan način da se vlast makar zbuni, poremeti da se ne igraš sa njom. Ali, svi koji su kritički, zaista prava opozicija, da se ne ide na ove izbore. Ili, legitimno, svi da idu zajedno na izbore. Ali nemoguće je da svaki vuče na svoju stranu, tako da neizvesnosti, nažalost, nema.
Buka: Najzanimljiviji dio ovih izbora je zapravo sukob opcija za bojkot odnosno za izlazak na izbore.
Kesić: Tako je, to je kao sukob poslednjih na tabeli, takozvanih fenjeraša u međuopštinskoj ligi koji se bore za opstanak u ligi.
Buka: To malo energije što imaju troše na nebitnu bitku.
Kesić: Tako je. Evo u poslednjem Utisku nedelje imamo duel između dva političara koji izlaze na izbore – Radulovića (Saša, lider pokreta Dosta je bilo) i Sergeja i trećeg, Đorđa Vukadinovića, koji je prvo zagovarao izbore pa se predomislio i sad je za bojkot. To je situacija i to potkrepljuje moju tezu da je dosadno da dosadnije ne može biti.
Buka: Da, ali, šta posle te nedelje? Život ide dalje. Ni pandemija ga nije zaustavila, pa neće ga ni izbori. Slična je situacija u cijeloj regiji. Imamo sindrom 'zarobljene države'. Grupa pojedinaca kontroliše sve tokove pomoću državnog aparata. Mi smo odlučili da ostanemo ovdje. Zašto je bitno istrajati na tom svom putu?
Kesić: Bitno je istrajati zato što je druga opcija katastrofalna, a znam je iz ličnog iskustva, i to ne zbog političkih uslova nego zbog mojih ličnih nekadašnjih preispitivanja, depresije i tako dalje. Jako mi je dosadno to stanje. I zato je borba za nešto u šta veruješ neophodna na ličnom nivou, jer se bolje osećaš sa samim sobom. Imaš utisak, možda lažni, da radiš nešto što je iskreno, pravedno i u šta veruješ. Meni je to neophodno. Ja ne znam šta bih radio trenutno da ovo ne radim, jer mi je to bukvalno spas, ventil. Kad sa momcima napišem emisiju i snimim je, imam osećaj da smo nešto dobro uradili, da smo rekli istinu. Ili bar, zadržavam pravo, našu istinu, ono u šta mi verujemo. Dakle, mi se možemo potpisati ispod svake naše emisije da to što smo rekli, to je naš stav. Moguće da smo u krivu, ali mi o tome tako mislimo. Velika je privilegija da se u ta 24 minuta naj***m majke onome ko me nervira, ali pre svega, znam da radim dobru stvar i da ne lažem sebe i gledaoce.
Buka: Jesi li primjetio da ovde novinari imaju problem samo kad saopšte istinu, a kad saopšte laž nemaju nikakvih problema?
Kesić: Da, to je kao neki Monti Pajton, znaš, sve vreme se laže i onda slučajno izleti istina. Pritom, da se razumemo, ne stavljam sebe u taj koš. Tu mislim na istraživačke novinare pre svega. Evo, sveži primer: sin predsednika Vučića, Danilo, uslikan po peti, šesti, deseti put sa, najblaže rečeno, sumnjivim tipovima koji se povezuju i sa navijačkim skupinama, i sa narko dilerima, i sa kriminalnim klanovima. Dakle, u najmanju ruku je čudno da sin predsednika države boravi sa takvim likovima. Što ga obezbeđenje ne čuva? Izuzev ako mu ti likovi nisu obezbeđenje. Jer, vidiš da kod nas i gej parade sad mogu lepo da se održe. Nekada, kad je Vučić bio opozicija, to je bilo „Ubij, ubij, ubij pedera“, e, a sada je sve to kontrolisano. Može, prošetajte, nema nikakvih problema, ne volimo vas, ali nema više nikakvog uzbuđenja. Kada je Vučić seo u fotelju, odjednom su se svi ti mrzitelji homoseksualaca povukli i kao da čekaju na neki znak da opet, ako treba, ulete.
Buka: Kao da postoji teorija, ako ja izgubim, ovi moji će se ponovo vratiti.
Kesić: Da, kao , 'bolje vam je sa mnom, hoćeš ovi opet da mlate'. I po potrebi, kad treba da se pale baklje, da se podrži SNS, evo ih na krovovima. Svi ti podržavaoci SNS-a koje vidiš kao neke aktiviste, nisu to neki klinci, intelektualci, studentići, to su, 'znači, brate, ja sam podržavač, podržavam ovu vlast'. Očigledna je veza koja je možda nedokaziva između tih huligansko-polukrimi-džimi struktura. I onda, činjenica da predsednikov sin se druži sa tim likovima je legitimna tema u svakoj državi na svetu. Ovde se, međutim, to pretvara: 'Eno ga, Đilas opet udara na decu', a vrhuška SNS-a kao botovi poslušno idu sa mantrom: 'Šta je sporno u tome što sin gleda utakmicu u centru grada?', bitno je napomenuti da je u centru, jer to znači da se ne krije. Oni svi ti papagajski moraju da ponavljaju. Disciplina par excellence, za to skidam kapu.
Buka: Kad si rekao da bi u normalnom svijetu sve brujalo o tome, Milorad Dodik je za skupštinskom govornicom rekao da prisluškuje opozicionare i neistomišljenike. Dodik ti je često tema.
Kesić: Tema je kad se namesti, a često se namešta. On mi je primer bahatog lidera koji uopšte ne krije svoju bahatost, ne trudi se da nešto prikrije. On otvoreno kaže da prisluškuje opozicju, a kad vidi da to izaziva probleme i kad mu zaprete tužbom, onda kaže: 'Šalio sam se.' Jer, može mu se. I zato je njegov omiljeni muzički hit Ne može nam niko ništa, zaista osnova i modus operandi njegove politike. Jer, njemu ne može niko ništa.
Buka: Na kraju, šta poručiti ljudima u Srbiji, i onima koji će izaći na izbore i onima koji su odlučili da bojkotuju?
Kesić: Najlepša poruka je ujedno i ono što se nedeljama dešava u jednom segmentu naše emisije koji smo nazvali Ova soba je moj karantin, gde prikazujemo neke mlade ljude koji neverovatno talentovano sviraju, pevaju, igraju i nismo ni sanjali koliko talenta, blesavosti, ideje i improvizacije ima po tim sobama iza prozora. Ne znaš, jer nisu pred očima. Nisu Ceca, nisu Seka, nisu mejnstrim. Ali, sama činjenica da oni rade nešto u svojim sobama, da postoji ta energija iza svih tih roletni. Kad podigneš roletnu, ti vidiš tu energiju i kažeš, jebote šta sve ima. I obraduješ sebe, iznenadiš se. Sve je više tih mladih koji su upravo ono što mladost i treba da bude – željna dokazivanja. To meni uliva nadu da u svim našim zemljama postoje ti mladi ljudi koje zabole za streotipe, za prošlost, za njihove žrtve, naše žrtve, da su iz sebičnih razloga kreativni jer hoće sebi da naprave bolji život. U njih imam poverenja i mislim da će u jednom trenutku ta snaga mladosti, neopterećena našom dramatičnom prošlošću, uspeti i nas starije da pokrene, i da će oni prvi reći: 'E, jebe mi se više za ovo. Hoću da živim u lepom društvu i da radim ono što volim.' A mi ćemo da kažemo: 'Klinac, u pravu si, idem sa tobom.' To će se desiti u svim našim republikama, voleo bih da doživim taj procvat mladosti i pobedu istine, energije i pravde. Nije to nikakva patetika. Vrlo jednostavno – pravde. Svako da radi svoj posao.