<img height="1" width="1" style="display:none" src="https://www.facebook.com/tr?id=198245769678955&ev=PageView&noscript=1"/>

“Zlatna groznica” u najčistijem dijelu Srbije

Pčele bi ovde uskoro mogle ustuknuti pred rudarskom mehanizacijom.

04. decembar 2023, 6:26

Projekat rudnika zlata u Homolju u kom je bilo najavljeno korišćenje cijanida barem je privremeno sprečen, ali aktivisti upozoravaju na njegov mogući povratak u igru i rizike od samih geoloških istraživanja. “Donosioci odluka” ne razumiju da će zbog klimatske krize pogodni uslovi za život uskoro biti ređa zverka od homoljskog risa i vredniji od svakog zlata.

Ako na pijaci kupujete pčelinje proizvode ili lekovito bilje, s najvećim ponosom će vam prodati one iz Homolja, iz opština Petrovac i Žagubica u regionu istočne Srbije. Uzbudljivi krajolik kraških i vulkanskih Karpatsko-balkanskih planina kojima pripada Homolje zasad je najčistiji deo zemlje, bogat nepreglednim šumama i hladnim potocima iz kojih se donedavno moglo bez bojazni piti. Za podzemne vode ovog kraja, u slivu zelene reke Mlave, tvrde da bi mogle napajati čitavu zemlju.

Pčele bi ovde uskoro mogle ustuknuti pred rudarskom mehanizacijom. Štaviše, ovom predelu preti nepopravljivo uništenje. Zarad grama zlata po toni rude iz rudnika koji bi radio samo sedam godina bio bi zauvek žrtvovan deo najveće neprekinute šumske površine u zemlji i riziku izložen rezervoar pitke vode od strateškog značaja. Izluživanje otrova iz jalovine trajalo bi milenijumima, kažu hemičari.

Naime, građani – koji su u međuvremenu silom prilika postali aktivisti – su 2021. godine saznali da se u Homolju planira rudnik zlata u kom bi se zlato dobijalo posipanjem drobljene rude razastrte na velikim otvorenim površinama cijanidom. Rizici od takvog procesa su očigledni. Uz to, za tehnološki postupak koji se naziva luženje (heap leaching) vezuje se najveća ekološka katastrofa u Evropi nakon Černobila, kada se na lokaciji Baia Mare u Rumuniji 2000. godine iz tamošnjeg rudnika zlata u reku Tisu izlilo 3,5 miliona kubnih metara cijanidom kontaminirane jalovine.

Srpska Roșia Montană ili istočni Projekat Jadar?

Prenamena prostornog plana za potrebe rudnika bi obuhvatila skoro 40% opštine Žagubica, odnosno nešto manje od 300 km2, od čega su polovina šume. Rudarenje bi obuhvatilo 10 kvadratnih kilometara a površina za luženje bi bila 36 hektara. Ime potencijalnog rudnika je Potaj Čuka – Tisnica.

“Trenutna rudarska istraživanja i najava otvaranja rudnika zlata nalaze se na nekim mestima na svega jedan kilometar od već uspostavljenih međunarodno značajnih područja za prirodu, budućih NATURA 2000 područja (Veliki krš i Stol, Homolje i Kučaj – Beljanica). Negativne posledice zagađenja i uništavanja staništa bi se osećala u sva tri, a koja su već ugrožena postojećim rudnicima u okolini Bora i Majdanpeka”, skrenuli su 2022. pažnju iz Društva za proučavanje i zaštitu ptica Srbije. Oblast Homolja, Beljanice i Kučaja krije nekoliko spomenika prirode i stanište je 70% ukupne faune sisara u Srbiji (uključujući i ugrožene kao što su ris, vidra i mrki medved), oko četvrtine gmizavaca, četvrtine flore i čak 130 vrsta ptica. Beljanica i Kučaj je trebalo da budu proglašeni nacionalnim parkom još 2018, ali se proces proglašenja oteže.

Ako vas zaplet dovde podseća na onaj u vezi sa nesuđenim rudnikom u Roșia Montană u Rumuniji u pravu ste na više načina. Rasprodaja “svega što nije za nebo zavezano” poznata i kao akumulacija razvlašćivanjem je u delu postsocijalističkih zemalja, nakon privatizacije stambenog i javnog prostora, javnog sektora i industrije i obezvređenja rada, stigla i do mineralnih resursa. U pitanju je takođe, laički rečeno, ista “zlatna žila”, odnosno splet nalazišta koja se pružaju “niz” Karpate kroz Homoljske planine. Potaj Čuka – Tisnica je po veličini i mogućem uticaju na životnu sredinu uporediv i sa Projektom Jadar, rudnikom litijuma koji kompanija Rio Tinto i vrhuška republike planiraju u zapadnoj Srbiji.

Međutim, dok su Roșia Montană i Projekat Jadar izazvali ogromni otpor dela lokalnog stanovništva u koji su se uključili aktivisti iz cele zemlje, pa i međunarodna zajednica, Homolje čini ranjivim upravo isto ono što mu je dosad čuvalo prirodu: nepristupačnost terena, saobraćajna i privredna nerazvijenost, a pre svega niska gustina naseljenosti sa niskim priraštajem i velikim iseljavanjem.

Struktura lokalne samouprave, u čijoj ingerenciji je deo planova i dozvola, dodatno otežava otpor rudniku. Narodski rečeno – neki od predsednika opština su lokalni šerifi koji na papiru imaju ogromnu podršku lokalnog stanovništva koje drže u strahu, a koji se ne libe da aktiviste kidnapuju i zastrašuju pretnjama smrću. Pored naučene bespomoćnosti, malobrojnosti i raštrkanosti, razvoj otpora na lokalu umanjuje slaba informisanost meštana o tačnim planovima i rizicima, ali i saživljenost sa rudarstvom – u susednom Majdanpeku i Boru industrijski se rudari oko 120 godina, a zlato iz reka ispiranjem sakuplja čak 7 milenijuma.

“Rudarska groznica” privukla pažnju Strazbura

Nekoliko grupa aktivista ipak je uspelo da se organizuje, ispita stvari, preduzme institucionalne korake i alarmira javnost o opasnosti koja preti Homolju. U pitanju su Čuvari Homolja iz Žagubice, Mlavska vojska iz Petrovca na Mlavi, udruženje Ne dam/Nu dau! iz Majdanpeka, organizacija Earth Thrive iz Britanije i stranačka organizacija Ekološki ustanak, kojima se pridružilo još nekoliko pokreta.

Zbog rizika koji bi Potaj Čuka – Tisnica značio za zaštićene vrste i staništa nekoliko organizacija iz Srbije, Bugarske, SAD i Velike Britanije je zbog njega 2022. podnelo žalbu Komitetu Bernske konvencije. Proces je u toku, i Komitet je od Vlade Srbije tražio već nekoliko razjašnjenja. Štaviše, Strazbur odnedavno razmatra i mogućnost da se temeljnije uputi u čitavu problematiku “rudarske groznice” u Srbiji – a ona je u tajnosti tinjala znatno pre nego što su je građani osvestili.

Naime, verovatno su samo stručnjaci znali da su izmene Zakona od rudarstvu Srbiju učinile zanimljivom stranim rudarskim kompanijama još 2015. godine. BIRN je objasnio veliki rast interesovanja međunarodnih aktera za istražne dozvole u Srbiji narednih godina. Površina na kojoj se u Srbiji dana vrše rudarska istraživanja je uporediva sa četvrtinom površine Vojvodine. Preko 70% ove površine kontroliše desetak kompanija, uglavnom sa kapitalom iz Kanade, Australije i Kine. Firme su u proteklih desetak godina vršile pripreme i pribavljale dozvole koje je lokalnim zajednicama i aktivistima danas jako teško da ospore tamo gde za to postoji potreba.

Neće se koristiti cijanid?

Iako je pala u njenu senku, borba protiv rudnika Potaj Čuka – Tisnica je imala korist od talasa otpora rudniku litijuma kod Loznice kompanije Rio Tinto. Naime, ministarka rudarstva i energetike je upravo krajem 2021., u jeku protesta protiv Rio Tinta, izjavila da država ipak neće dozvoliti upotrebu cijanida u Homolju. “Oko desetak dana je prošlo između jednog od protesta protiv Rio Tinta i vesti da se u Homolju planira luženje cijanidom. Zorana Mihajlović, tadašnja ministarka rudarstva je zato brže-bolje izašla na RTS i rekla da od cijanida nema ništa, da država to neće dozvoliti i da će morati da se razmotri neka nova tehnologija”, kaže za Bilten Ivan Milosavljević Buki, aktivista Mlavske vojske.

Dok su i najviši predstavnici vlasti u međuvremenu izjavljivali da je odustajanje od rudnika litijuma bilo “fatalna greška” za srpsku privredu, cijanidu, više nego očigledno otrovnom, se u izjavama nisu vraćali. Štaviše, čini se da je Dundee Precious Metals u međuvremenu promenio prioritet, odnosno da se (privremeno?) preorijentisao na istražno polje drugačijih granica, na kome vrši drugačija istraživanja.

“Pošto su im istekle licence za Potaj Čuka – Tisnica – kako to ide: tri pa tri pa dve, ukupno osam godina – oni su uradili izdvajanje i dobili novu licencu za istražnu površinu, Čoka Rakitu. Ona je teritorijalno bila u okviru stare, Potaj Čuka, ali tu ranije nisu bila rađena intenzivna istraživanja”, objašnjava Milosavljević. Novo istražno polje se delimično preklapa sa onim za Potaj Čuku – Tisnicu i podrazumeva ispitivanja ležišta na većoj dubini. Kompanija je objavila da je na ovom lokalitetu našla i bogatiju rudu. Da bi eksploatisala ovo ležište, Dundee namerava da izgradi podzemni rudnik (ne površinski kao što bi bio Potaj Čuka) u kom se ne bi koristio cijanid.

“Oni su našli način da nastave dalje tako što su izdvojili licencu Čoka Rakita”, kaže Milosavljević i dodaje: “Nakon toga su, naravno, dobili i svu medijsku pažnju od Vučića koji se tamo prenemagao, prevrtao očima i pričao kako nas je ‘bog pogledao’ jer smo našli mnogo zlata, i te fore”. Milosavljević svedoči da su se iskopavanja na Čoka Rakiti intenzivirala od leta 2022.

Štetna istraživanja

Činjenica da se u planovima za podzemni rudnik zasad ne pominje upotreba cijanida je ohrabrujuća. Milosavljević, ipak, naglašava da je šteta po životnu sredinu već nastala. Aktivisti su početkom leta 2023. uočili zamućenje zaštićenog vrela Mlave, za koje veruju da je uzrokovano bušotinama. Analize koje su inicirali, a koje je sproveo Institut za hemiju, tehnologiju i metalurgiju su pokazale višestruko povećane koncentracije teških metala u vodi iz vrela:

“Mi možemo da uporedimo stanje vode pre nego što su bušotine izgrađene sa stanjem nakon zamućenja zahvaljujući tome što je profesorka Dragana Đorđević ispitivala vodu iz vrela za potrebe studije o uticaju MHE na Mlavu. U oktobru 2020. smo izvršili analize vode od vrela do izlaska iz Petrovca na Mlavi na šest ili sedam lokacija. Kada smo te analize uporedili sa analizama uzoraka uzetim tokom velikih voda utvrdili smo povećanje bakra od 56 puta u odnosu na 2020; pa nikl, pa gvožđe”.

Milosavljević objašnjava da se sa Čoka Rakite slivaju sve rečice i potoci u slivu Mlave. Po njegovim rečima, zagađenje koje izazivaju istražne bušotine je karakteristično mlečnobelo, dok je ono izazvano bujičnim vodama tamnije boje. “To su ljudi snimili na tim rečicama na Potaj Čuki, gde je bilo preko 1000 bušotina; sad je to počelo da se dešava i sa vrelom Mlave. Mi smo s pravom zabrinuti da će same istražne radnje već da ugroze ekosistem i kvalitet vode u Mlavi”, kaže naš sagovornik. Kako naglašava, po ocenama hidrogeologa samo jedna trećina voda Mlave teče površinski, a dve trećine su podzemne vode, jer ona teče kroz kraški predeo.

I pojedini meštani tvrde da su im nakon formiranja istražnih bušotina zagađeni jazovi i bunari koje su pre toga neometano koristili generacijama. Bojazni izazivaju i dokazani slučajevi zagađenja izazvanih istraživanjima i posledica po zdravlje lokalnog stanovništva u drugim regionima. Koliko je tačno istražnih polja i bušotina građani zapravo i ne znaju tačno – delom zbog toga što informacije nije tako lako dobiti, ali delom i zato što su rizike osvestili tek pre nekoliko godina, a pouzdano informisanje i organizovanje su spori procesi.

Eksploatacija sirovina ili priroda?

“Potaj Čuka – Tisnica nije ukinut, samo je stavljen u stranu, ne ide se dalje sa izdavanjem dozvola. Oni su verovatno potvrdili rudne rezerve kod resornog ministarstva i to sad stoji negde u fioci i čeka ‘bolja vremena'”, ocenjuje Milosavljević. Njegovim bojaznima dodatnu snagu daje i činjenica da je zaštita prirode od kraja 2021. opala na listi prioriteta građana, koji danas više strahuju od inflacije i nedostatka energenata. Ekologija se ne forsira ni u predizbornim kampanjama.

“Donosioci odluka” kažu da nema alternative rudarenju, pa ga promovišu na svakom nivou zakona, strategija, planova i javnih obraćanja, uključujući i nacrt Integrisanog nacionalnog energetskog i klimatskog plana (INEKP). Rudarski inženjeri i geolozi mahom trljaju ruke. Lokalne vlasti ih, kad nisu zauzete fizičkim obračunima sa neistomišljenicima, peru. Birokratsko-ekonomska mašinerija čvrsto zastupa stav da je vreme za “teške odluke” i “žrtve”, a da su sve drugo naivne i romantične, dečje priče.

Građani koji se iz nužde identifikuju kao aktivisti kažu da alternativu ne sme imati život, koji je deo prirode. Oni skreću pažnju na to da će EU usvojiti Zakon o obnovi prirode, očajni što “donosioci odluka”, uz to, ne razumeju da će zbog klimatske krize pogodni uslovi za život uskoro biti ređa zverka od homoljskog risa i vredniji od svakog zlata.

Predstavnici kritičke javnosti, izopšteni iz dominantnih medija, između sebe dele studije o “kletvi izobilja” koje argumentovano pokazuju da se niko nikada nije “nabrao meda” od eksploatacije i izvoza sirovina i da je jedini med koji treba brati u Homolju – pčelinji. Ekstraktivizam je neokolonijalizam, dovikuju istomišljenicima kroz mrkli medijski mrak, a glas im se guši, ne stižući do šire javnosti.

bilten.org