“Zelena knjiga” je kratko štivo, napisano po ugledu na Maovu “Malu crvenu knjigu”, čita se lako i iako nije jednostavna za razumevanje, jer ni logike ni konzistente misli u njoj nema, ipak je važno za razumevanje suštine vladavine čoveka kome je Tadiću bila čast da ode na jubilej.
Mrzi vas da čitate? Mene ne. I evo šta sam tu našla.
Izborna matematika
Proslava u Tripoliju, APUkratko, demokratija za Gadafija ne postoji, ona što se na Zapadu naziva tim imenom, u suštini je diktatura. Jer, iako neki izabrani predsednik neke demokratske zemlje, na fer izborima pobedi sa 51 posto glasova, on ipak nije izabrani predstavnik svih, posebno ne velikog dela građana koji nisu glasali za njega – u najmanju ruku 49 procenata njih. U realnosti, ta podrška je još manja, jer svakako čitava zemlja ne izlazi na glasanje, već je izlaznost, na primer (kada je odlična) oko 70 posto, sledi da sa svojih 51 procenata glasova, predsednik zapadno-demokratskog tipa zapravo ima samo nešto više od 35 procenata podrške ukupnog stanovništva, pa time nametnuto vlada velikoj većini svojih sugrađana, koji uopšte nisu ni glasali za njega. Zato je za Gadafija, zapadna demokratija – zapravo obična prikrivena diktatura. I zato su izbori nepravedni, nepotrebni i vode suprotno od volje naroda, samim tim ih treba i ukinuti.
To oko izbora vođe.
Oko izbora predstavnika u Parlamentu, stvari su još prostije. Gadafi smatra da je prava demokratija zapravo vladavina naroda, a ne njegovog substituta u vidu Parlamenta i Narodnih poslanika. Sama pozicija poslanika je suprotna narodnoj volji, jer se on nameće i izdvaja kao drugačiji od onih koje predstavlja, a kojima neminovno, od momenta kada postane izabran – počinje da upravlja. Najpre i osnovna nejednakost upada u oči, zbog čega, pita se Gadafi, narodni poslanik ima pravo na imunitet, na koje niko drugi od građana čijom voljom je poslanik i izabran, pravo nema? Zatim dokazuje da, kada postane izabran, narodni poslanik počinje da se udaljava od svojih birača, on, umesto da predstavlja narod, odlučuje u njihovo ime. Ukratko, parlament je skupina predstavnika koji varaju građane, a samo njegovo postojanje znači – odsustvo naroda. Parlament uzurpira vlast i radi za sopstvenu korist i zato ga treba ukinuti.
Tako je i sa svim ostalim oblicima političkog udruživanja. Partije su sekte, nevladine organizacije nepostojeće, jer ni vlade ne treba da bude.
Tu sad ima i neka komplikacija o tome kako se onda zapravo uopšte društvo može urediti, tačnije – kako da narod vlada? Da se ne zamaramo besmislicama, suština je u tome da se proglase organi vlasti u koje ulaze isključivo ljudi od predsednikovog ogromnog poverenja i niko drugi; oni su i izvršna snaga i udarna pesnica vladavine jednog i jedinog – narodnog vođe Moamera el Gadafija.
Zakon o informisanju
Posebno je zanimljiv Gadafijev odnos prema slobodi medija i libijski zakon o javnom informisanju. Naime, Gadafi kao mislilac, kaže da se svi građani dele na dve grupe – fizička i moralna lica. Fizička lica predstavljaju samo same sebe, a moralna – one skupine onih ljudi koji dele ista moralna načela. Svako lice – i fizičko i moralno, ima pravo da misli i govori šta hoće, pa makar to bila i najveća glupost. Ima pravo i da to svoje mišljenje ponudi javnosti. Ali ono na šta ni jedan ni drugi nemaju pravo je – da poseduju sredstvo javnog informisanja. Fizičko lice, smatra Gadafi, na to pravo nema, jer je kao pojedinac neko ko predstavlja samo i isključivo sebe, pa samim tim ne može preuzeti odgovornost za nešto što ima konsekvence na bilo koga drugog, osim na njega samog. Moralno lice, s druge strane, to pravo nema, baš zato što ne predstavlja samo i isključivo sebe, već jednu skupinu ljudi, u čije ime govori, ali isto tako pošto ne može da zna kakvo je stanovište svih tih ljudi iz njegove moralne skupine po pitanju svake teme koju neki medij treba da obrađuje, on ne može biti odgovoran za uređivačku politiku oko koje ne postoji konsenzus cele njegove skupine koju predstavlja.
Ukratko:anavolimilovana politička filozofija.
Šta to u praktičnom smislu znači? Pa, četrdeset godina vladavine, ukidanje svih instrumenata moderne demokratske vlasti: izbora, parlamenta, odgovornih predstavnika građana, zatim organizovanje, finansiranje i logistika terorističkih akcija, kidnapovanje, mučenje, smrt političkih oponenata ili nasumice odabranih stranaca, turista, čak i medicinskog osoblja na privremenom radu, ukidanje prava na privatno posedovanje bilo kog medija, a samim tim i na slobodu javnog govora, neizdavanje viza stranim novinarima, pogranična zaplena sve inostrane štampe.
Seksualni i drugi zločini
Proslava u Tripoliju, APZanimljiv je i pukovnikov odnos prema ženama. Poznat po tome što je okružen ženskom pretorijanskom gardom (vojnicima koje sam naziva “Amazonkama”) Gadafi smatra da su za ženu neophodne četiri osnovne osobine – ženstvenost, lepota, nežnost i privlačnost. Osnovne aktivnosti žene su – da se uda i da rađa. Pozicija žene u savremenom zapadnom svetu, za Gadafija je neprirodna i neprihvatljiva i on smatra da bi žene, koje žele da se proglase jednakim muškarcima, trebalo primorati da u trudnoći obavljaju fizički zahtevne poslove, i da je to “cena koju ona mora da plati, da bi ušla u svet muškaraca”. Gadafi je poznat i po velikom broju optužbi za silovanje, koje je u toj zemlji nemoguće dokazati.
Svedočenje čuvene francuske televizijske novinarke Memone Hinterman o pukovnikovom seksualnom nasrtaju na nju, jedno je od najpotresnijih i najglasnijih, iako je i ona više od decenije, zbog stalnih pretnji libijskog predsednika da će je likvidirati ako progovori, morala da ćuti.
Tokom Gadafijevog bivakovanja u šatoru u Parizu u prijateljskoj i zvaničnoj poseti predsedniku Sarkoziju, Hinterman je ipak progovorila, a ta Gadafijeva poseta Francuskoj je i danas veliko osetljivo pitanje čitave javnosti i argument, koji može ali ne mora biti prihvaćen, kojim vlada pravda ovaj poziv (na koji je bila prisiljena) je – da je to bila cena za oslobađanje bugarskih bolničarki koje je Gadafi proglasio špijunima Mosada i osudio na smrt.
Podsećanja radi – pet bugarskih bolničarki i jedan lekar – anesteziolog, učestvovali su u programu humanitarne misije u pedijatrijskoj bolnici u Tripoliju, kada su 1999. godine iznenada uhapšeni, optuženi da su namerno i u organizovanoj akciji, virusom side zarazili nekoliko stotina dece, zatim i osuđeni na smrt, koju su, u nehumanim uslovima libijskog zatvora, sa velikom izvesnošću čekali, sve do 2007. godine, kada su, usled pregovora i pritisaka tada novoizabranog francuskog predsednika Sarkozija, isto tako iznenada bili oslobođeni i avinonom francuske države, poslati kući. U zatvoru su, pre svega žene, bile strahovito mučene, strujni udari u jezik i genitalije, čerečenje, elekto-šokovi i psihološki pritisci koji su ih navodili na pokušaje samoubistva, metodi su Gadafijeve strogo kontrolisane policije i pravosuđa. I to je slika četiri decenije vladavine pukovnika Moamera el Gadafija.
Konkurs srpskog Ministarstva
Kakve sve to veze ima sa nama? Pa ima. I da krenemo od ovog poslednjeg: pre nepuna dva meseca je Ministarstvo za rad i zapošljavanje Republike Srbije raspisalo konkurs za organizovano zapošljavanje našeg medicinskog osoblja – pre svega medicinskih sestara u bolnicama u Libiji! Nikakvo radno iskustvo nije traženo, a zarade su primamljive i na dohvat ruke, osim toga, naše tržište rada se, barem u jednom domenu, tako bitno rasterećuje. Ono što Ministarstvo nije smatralo neophodnim je da obavesti buduće kandidate kako Libijsko pravosuđe postupa sa medicinskim radnicama koje dolaze iz inostranstva, te da im se može lako dogoditi da se privremeni rad produži u višegodišnji prisilni boravak u nekom od zatvora u Tripoliju.
Zatim, o Lokerbiju i međunarodnim odnosima, ne znam šta bih još dodala, a da ne bude suvo ponavljanje poznatih fakata i banalna zgađenost nad terorizmom. Puštanje na slobodu jedinog osuđenog za ubistvo 270 ljudi (ponovo sa “neoborivim” humanitarnim razlozima – Al Megrahi umire od generalizovanog raka i ostalo mu je još samo neka nedelja života) me učvršćuje u ubeđenju da više nikad ne glasam ni u jednoj zemlji. Ali doček teroriste na Libijskom aerodromu, uz sve počasti, malo veće od onih koje je, na tom istom aerodromu, doživeo predsednik Boris Tadić, sumrak su morala, etičnosti i uopšte ljudskosti vlasti u ovoj afričkoj zemlji.
Moral u saksiji
Ovo sa ženama je, čini vam se, nebitno. Toliko karikaturalno da zaista nema veze sa nama? Ipak, ja vidim stvari drugačije, osim što u potpunosti odgovara pravoslavno-patrijarhalnom pogledu na građansko društvo, i sama srpska politička elita i to u svim svojim domenima – dakle sva vlast i sva opozicija, upravo se tako odnosi prema ženama.
Ona da je lepa i da rađa, a on će da se pobrine za ulov – nije ženstveno da se političkim ucenama otimaju pare, love ugovori, plac na dva sprata, vikendica od četristo ari, Audi i letovanje na Lezbosu. Za to se brinu muškarci – političari, to je razlog njihovog političkog angažmana, žena je u politici ili pretorijanska garda (najvatrenije se biraju kao podpredsednice, šefice poslaničkih grupa i slično, koje su tu čast spremne da brane i svojim telima, ako je potrebno) ili šaljivi ukras, moralna figura u saksiji, što se premešta levo ili desno od čela stola, u zavisnosti da li je predsednicima potrebno da se zaklanja ili raskrči pogled. Što je najzanimljivije, čini mi se da same žene najčešće svojevoljno pristaju i javno zagovaraju takvu poziciju, kao i da glasači glasaju baš tako.
Dalje, oko veze s nama: ono što se u maloj zelenoj knjizi ponavlja kao mantra je – da narodu nije potreban Parlament. Parlament je skup prevaranata, odroda, lopova, koristoljubivih i nemoralnih idiota, neretko klovnova i budala. Liči vam to na nešto, iako nikad niste bili u Libiji? Ideja da imunitet ne treba da postoji za poslanike, odavno se zastupa i u našoj javnosti, a stvaranje slike o neodgovornim lenjivcima koji čak ni parking u gradu ne moraju da plaćaju, samo smanjuje osećaj poverenja koje građani imaju u ovo malo demokratskih institucija.
Libija je parlamet ukinula, a Srbija je na dobrom putu da narodne poslanike govnjivom motkom razjuri, prvo im je poslala pauka po limuzine, sledeće je da im ukine roštilj i pivo za tri dinara, a zatim i njih same – jer, kako su nam mediji pokazali: ništa ne rade, ništa ne vrede, odrođeni substitut, baš kao što kaže pukovnik i zato ih jednostavno treba ukinuti, a svu vlast preneti na nesumnjivog vođu i njegove ljude od poverenja. Uostalom, zar stvari već ne stoje tako? Zar nama i vlast i opozicija nisu baš i upravo ljudi od predsednikovog najvećeg poverenja?
Evo uzmimo jedan primer: za taj veliki posao sređivanja zemlje, potrebna je saradnja medija, tu nam zakon sasvim liči na istrgnute stranice Zelene knjige, na čast i ponos svima koji su za njega ruku digli. Rukopoloženi su za zakon glasali, ostali su se sakrili u hodnik, a ovi što su bučali protiv, činili su to baš na takav, predsedniku ugodan način, da samo daju dodatnu ispriku ovima što su “za” da budu “za”. Čast izuzecima. Kojih je slovima i brojem 2 (dva).
I tako redom, sve dok vam ne bude jasno zašto je Tadić ispoštovao Gadafija. Great minds think alike, kaže reklama za omiljena odela srpskih političara. Pa što da dalje lupamo glavu, reklamna literatura je ionako osnova srpske političke filozofije.
Pa kad se predsednik iz Afrike vrati okićen ordenom, preplanuo i zgodan, sa “Zelenom knjigom” pod miškom, glave pune znanja i novih ideja, svima da nam bude jasno – šta je tamo, u tu Libiju, na crnu godišnjicu krvavog diktatora, Boris Tadić uopšte imao i da ide? Divi mu se čovek, eto zašto. Pa je zato otišao po know how.
Prijateljski portal Peščanik.net 03.09.2009.