“Tek 10% zaposlenih u Srbiji ima zaradu veću od 940 evra” –
kaže Bojana Tamindžija iz Centra za političku emancipaciju (CPE), a prema
podacima Republičkog zavoda za statistiku.
Tamindžija tvrdi da su poreski sistem i sistem socijalnih
davanja kreirani tako da onemoguće redistribuciju bogatstva od bogatih ka
siromašnim. S obzirom da je redistribucija jedna od glavnih funkcija poreskog
sistema – kaže Tamindžija – njen zadatak je da pozitivno utiče na startne
pozicije siromašnih.
“U društvu koje ne radi na redistribuciji bogatstva i ne ulaže
dovoljno u socijalne servise klasni položaj u velikoj meri zavisi od startne
pozicije. Društvena pokretljivost u takvim društvima je izrazito niska,
odnosno, ukoliko ste rođeni u siromašnoj porodici gotovo da nemate nikakve
šanse da iz siromaštva iskoračite, jer su vam sve poluge međugeneracijske i
unutargeneracijske mobilnosti u najvećoj meri uskraćene. Bez redistribucije,
rast nejednakosti bi vodio beskrajnom gomilanju bogatstva sa jedne strane, dok
bi siromašni građani i građanke bili sve siromašniji i sa sve manje mogućnosti
stvarnog uključivanja u društveni život” – rekla je Tamindžija u razgovoru za
BUKU.
Progresivno
oporezivanje
Brutalnost tržišnih odnosa mora se ublažiti, ocjenjuje
Tamindžija.
“Podizanjem neoporezivog dela na 67% prosečne bruto zarade i
uvođenjem 4 poreske stope dobili smo model po kome bi niske i “srednje” zarade
bile povećane za nekih pedeset evra, a sve zarade do neto iznosa od oko 1700 evra
bi bile umereno veće. Ovakva redistribucija ne bi bila prihodno neutralna i
podrazumevala bi određene uštede u okviru javnog budžeta, jer ljudi sa izrazito
velikim zaradama u Srbiji nema mnogo” – kaže Tamdindžija.
Tamindžija tvrdi da je evidentno da se interesi onih koji
imaju veliku političku i ekonomsku moć ne poklapaju sa interesom većine
stanovništva. Legislativa se, zajedno sa
mejnstrim narativom koji je verifikuje, usklađuje sa interesom krupnog
kapitala, a od nje ima korist bogata većina koja o legislativi i odlučuje –
priča Tamindžija. Rješenje vidi dijelom u kreiranju javnih politika političkih
subjekata sa velikom političkom moći, a dijelom u jačanju snage stanovništva da
se sistemski bori za bolju budućnost.
“Mi smo se sa našim predlogom modela
progresivnog oporezivanja zarada obratili svim paralamentarnim partijama u
Srbiji i pozvali ih na razgovor o reformi poreskog sistema i potencijalima
progresivne poreske politike. Kako se nalazimo u predizbornoj kampanji,
verujemo da će i njihove glasače zanimati jasniji stav partija po ovom pitanju.
Za sada su nam se odazvale dve stranke, a videćemo šta će se dalje dešavati s
obzirom da mnoge od njih imaju upravo uvođenje progresivnog oporezivanja u
svojim programima” – kaže Tamindžija.
Rad na širokoj politizaciji stanovništva
koja se ne bi iscrpljivala u nastojanju za smjenom vlasti nego u uključivanju u
promišljanje igrađenje dugoročnih alternative postojećem sistemu put je do
društva jednakosti i solidarnosti, napominje Tamindžija.
“Ovde ne treba gubiti iz vida, ono čemu
nas je naučio dvadeseti vek, da su uz pritiske sveta rada i pretnju
alternativnim sistemom ustupci kapitala nužni. Treba buditi nadu i imaginaciju
i razvijati alatke koje imaju potencijal da donesu trenutna i lokalna
poboljšanja, ali koje se tu ne iscrpljuju. Čini se da progresivno oporezivanje
može biti jedna takva stvar, koja preko pitanja unutrašnje raspodele bogatstva
u zemljama periferije, može direktno da vodi pitanju o uzrocima globalnih
nejednakosti” – zaključuje Tamindžija u razgovoru za BUKU.
Klasna
svijest radništva
Melanija Lojpur iz Političke platforme
Solidarnost kaže da je jedan od ključnih problema društva danas nedostatak
klasne svijesti grupacije (zajednice) koja se može nazvati radništvom.
Pretrpjevši ozbiljnu promjenu, radništvo je izgubilo takozvanu esnafsku
svijest, a taj fenomen prati situacija u kojoj više ne postoji radnički pokret
u formatu u kome ga je moguće zamisliti. Postojeći politički akteri sa velikom
moći nisu zainteresovani za ovaj problem, ocjenjuje Lojpur.
“Postojeći politički akteri su rudimenti prošlih vremena. Oni su
deo političkog života koji mora biti u izumiranju. Oni su apologete
neoliberalnog modela, zato nemaju dodira sa radništvom niti im je radništvo u
fokusu. Kada kažem radnici – podrazumevam sve radne ljude koji pošteno žive od
svog rada. Radni ljudi su sezonci, ljudi koji rade na ugovorima o
privremeno-povremenim poslovima, ljudi koji rade na honorarnim ugovorima ili
ugovorima o autorskom delu, ljudi koji su na ugovorima na određeno,
poljoprivrednici, mali preduzetnici, veliki broj zaposlenih u državnom sektoru
i javnim preduzećima. To je radni svet koji se bori. Postojeći politički akteri
rešavaju nezaposlenost subvencionisanjem stranih investitora, to je toliko
pogrešno, na toliko nivoa. Niko ne priča o dobrim oblicima i valjanim primerima
radničkog samporganizovanja koje imate po celom svetu. To su svetli primeri” –
ocjenjuje Lojpur.
Klasna svijest bitna je za izazove koji očekuju društvo poput
pitanja klimatskih promjena i klimatskih izbjeglica, o kojima društvo ima
obavezu da misli.
“Imamo obavezu da pokažemo mozgućnost da zajednički odgovorimo
na izazove koji nas čekaju, da razmišljamo o zaštiti javnih dobara i
transformaciji koju moramo proći – od energetske do stila života. Neoliberalni
model je neodrživ i njegove maligne uticaje vidimo u formi otapanja lednika do
ratova koji se širom sveta vode. Nama treba jačanje svesti o društvima koja su
odgovorna, koja vode računa o najslabijima, koja su sposobna da imaju državu
koja je servis svih građana, nama treba svest o neophodnosti promene životnih
navika i suspenziji potrošačkih nagona, koji su u biti veštački. Potrebno je
prevazići atomizaciju i jačati zajedništvo. Pre svega na nivou regiona” –
ocjenjuje Lojpur.
Potpuna integracija radnih i socijalnih prava u odnosu prema
poznatim modelima tržišta za Lojpur prije svega znači postojanje države koja je
tu za najširu društvenu zajednicu, a ne samo bogatu manjinu.
“To znači da imate državu koja vrši svoju funkciju, a to je
smanjenje socijalnih razlika, državu koja se ponaša odgovorno i zahteva
odgovorno ponašanje od svih – pre svega onih bogatih ili onih koji pokušavaju
da prevare ostale u ovom društvu. Mi takvu državu nemamo već decenijama. Naša
država je neprijatelj običnih ljudi. Takva država se pravi, a to znači da
moramo reći dosta neoliberalnom, odnosno feudalnom modelu države koji imamo. Na
nama je da odgovorimo na osnovno pitanje – u kakvoj državi želimo da živimo. Ja
mislim da bi veliki broj rekao socijalno odgovornoj” – zaključuje Lojpur.
Demokratičnost
radničkog akcionarstva
Aleksandra Lakić iz platforme Zajedničko tvrdi da
jedan od problema trenutnog sistema nemogućnost uključivanja zaposlenih u
vlasništvo u kompanijama u kojima su zaposleni.
„Period od 90-ih na ovamo obeležen je traznicijom
iz socijalističke u kapitalističku, tržišnu ekonomiju što je sa sobom donelo i
potpunu prevagu privatnog modela vlasništva. Drugi oblici svojine skoro su
nepostojeći. Društvena preduzeća kroz procese privatizacije su u potpunosti
uništena – sa efektom prelivanja društvenog bogatstva u privatno vlasništvo i
ogromnim porastom ekonomskih i društvenih nejednakosti. Zadruge skoro da ne
možete naći u drugom sektoru osim poljoprivrede gde ide većina od ono malo
subvencija namenjenih kao podsticaj za razvoj zadrugarstva. Tek od nedavno u
Srbiji su ponovo uvedeni zakonski mehanizmi kojima je omogućen prenos akcija
zaposlenima. U slučaju
društava sa ograničenom odgovornošću, radi se o pravu na sticanju udela,
dok kod akcionarskih društava postoji mogućnost za podelu
sopstvenih akcija (PSA). Ovi modeli međutim nemaju
inkluzivan, demokratski karakter, onako kako ga mi definišemo u našem istraživanju“
– kaže Lakić.
Mogućnost da kupe akcije preduzeća data je svim
zaposlenim, ali ne postoji mogućnost koju država nudi da se akcije otkupe
drugačije nego iz sopstvenih sredstava – kaže Lakić. Učešće u odlučivanju je
tako ograničeno i uslovljeno visinom vlasničkog udjela. Međutim, to nije slučaj
kada je riječ o modelu radničkog akcionarstva, što pokazuje demokratičnost tog
tipa organizovanja.
„Model holding zadruga postoji i moguće ga je
implementirati u postojećem kontekstu. Ne mora da se čeka na izmene i zakon i
propisa. Verujem da je to jako važno za njegovu budućnost. Takođe, model se
pokazao dosta uspešnim u Sloveniji – kolege sa Instituta za ekonomsku
demokratiju iz Ljubljane već nekoliko godina rade na implementaciji i
zagovaranju zadružnog modela radničkog zadrugarstva i postigli su značajne
uspehe. Oni sarađuju i sa kompanijama sa kojima rade na implementaciji modela u
praksi, ali i sa donosiocima odluka – tamo se uskoro očekuje usvajane zakona
koji donosi niz podsticaja za dalji razvoj zadružnog radničkog akcionarstva.
Nadamo se takvom scenariju i u Srbiji“ – kaže Lakić.
Potrebno je usvojiti novu legislativu i uticati
na već postojeću, a posebno kada je riječ o poreskom sistemu, ocjenjuje Lakić.
„Holding zadruga dizajnirana je tako da može da
bude implementirana i u postojećem zakonskom okviru, ali prostora za
unapređenje ima. Na primer, izmenama Zakona zadrugama kojima bi se holding
zadruga prepoznala kao specifičan oblik udruživanja radnika, olakšalo bi se
administrativno-finansijsko upravljanje ovim tipom zadruge. Za sada ona može da
funkcioniše u okviru opštih pravila koja se odnose na sve zadruge, od
radničkih, preko poljoprivrednih do stambenih, što nije idealno rešenje. Jedan
od predloga u publikaciji je i da se izmene pravila u pogledu većine koja je
potrebna za izglasavanje odluka koje se odnose na raspolaganje kapitalnom imovinom
zadruge tako što bi se podigao prag sa proste na dvotrećinsku većinu. Ovakav
potez značio bi i veću garanciju za opstanak zadruge kao preduzeća koje radi u
kolektivnom interesu svojih članova“ – zaključuje Lakić.