<img height="1" width="1" style="display:none" src="https://www.facebook.com/tr?id=198245769678955&ev=PageView&noscript=1"/>

Zaštita radničkih interesa: Put ka državi za sve građane

Funkcija države u smanjenju socijalnih razlika još uvijek nije identifikovana i mapirana u javnim politikama parlamentarnih političkih subjekata. Kakav je put tranzicije ka održivoj budućnosti u ekonomskom i političkom, odgovaraju sagovornice BUKA magazina.

27. februar 2024, 9:40

“Tek 10% zaposlenih u Srbiji ima zaradu veću od 940 evra” – kaže Bojana Tamindžija iz Centra za političku emancipaciju (CPE), a prema podacima Republičkog zavoda za statistiku.

Tamindžija tvrdi da su poreski sistem i sistem socijalnih davanja kreirani tako da onemoguće redistribuciju bogatstva od bogatih ka siromašnim. S obzirom da je redistribucija jedna od glavnih funkcija poreskog sistema – kaže Tamindžija - njen zadatak je da pozitivno utiče na startne pozicije siromašnih.

“U društvu koje ne radi na redistribuciji bogatstva i ne ulaže dovoljno u socijalne servise klasni položaj u velikoj meri zavisi od startne pozicije. Društvena pokretljivost u takvim društvima je izrazito niska, odnosno, ukoliko ste rođeni u siromašnoj porodici gotovo da nemate nikakve šanse da iz siromaštva iskoračite, jer su vam sve poluge međugeneracijske i unutargeneracijske mobilnosti u najvećoj meri uskraćene. Bez redistribucije, rast nejednakosti bi vodio beskrajnom gomilanju bogatstva sa jedne strane, dok bi siromašni građani i građanke bili sve siromašniji i sa sve manje mogućnosti stvarnog uključivanja u društveni život” – rekla je Tamindžija u razgovoru za BUKU.

Progresivno oporezivanje

Brutalnost tržišnih odnosa mora se ublažiti, ocjenjuje Tamindžija.

“Podizanjem neoporezivog dela na 67% prosečne bruto zarade i uvođenjem 4 poreske stope dobili smo model po kome bi niske i “srednje” zarade bile povećane za nekih pedeset evra, a sve zarade do neto iznosa od oko 1700 evra bi bile umereno veće. Ovakva redistribucija ne bi bila prihodno neutralna i podrazumevala bi određene uštede u okviru javnog budžeta, jer ljudi sa izrazito velikim zaradama u Srbiji nema mnogo” – kaže Tamdindžija.

Tamindžija tvrdi da je evidentno da se interesi onih koji imaju veliku političku i ekonomsku moć ne poklapaju sa interesom većine stanovništva.  Legislativa se, zajedno sa mejnstrim narativom koji je verifikuje, usklađuje sa interesom krupnog kapitala, a od nje ima korist bogata većina koja o legislativi i odlučuje – priča Tamindžija. Rješenje vidi dijelom u kreiranju javnih politika političkih subjekata sa velikom političkom moći, a dijelom u jačanju snage stanovništva da se sistemski bori za bolju budućnost.

“Mi smo se sa našim predlogom modela progresivnog oporezivanja zarada obratili svim paralamentarnim partijama u Srbiji i pozvali ih na razgovor o reformi poreskog sistema i potencijalima progresivne poreske politike. Kako se nalazimo u predizbornoj kampanji, verujemo da će i njihove glasače zanimati jasniji stav partija po ovom pitanju. Za sada su nam se odazvale dve stranke, a videćemo šta će se dalje dešavati s obzirom da mnoge od njih imaju upravo uvođenje progresivnog oporezivanja u svojim programima” – kaže Tamindžija.

Rad na širokoj politizaciji stanovništva koja se ne bi iscrpljivala u nastojanju za smjenom vlasti nego u uključivanju u promišljanje igrađenje dugoročnih alternative postojećem sistemu put je do društva jednakosti i solidarnosti, napominje Tamindžija.

“Ovde ne treba gubiti iz vida, ono čemu nas je naučio dvadeseti vek, da su uz pritiske sveta rada i pretnju alternativnim sistemom ustupci kapitala nužni. Treba buditi nadu i imaginaciju i razvijati alatke koje imaju potencijal da donesu trenutna i lokalna poboljšanja, ali koje se tu ne iscrpljuju. Čini se da progresivno oporezivanje može biti jedna takva stvar, koja preko pitanja unutrašnje raspodele bogatstva u zemljama periferije, može direktno da vodi pitanju o uzrocima globalnih nejednakosti” – zaključuje Tamindžija u razgovoru za BUKU.

Klasna svijest radništva

Melanija Lojpur iz Političke platforme Solidarnost kaže da je jedan od ključnih problema društva danas nedostatak klasne svijesti grupacije (zajednice) koja se može nazvati radništvom. Pretrpjevši ozbiljnu promjenu, radništvo je izgubilo takozvanu esnafsku svijest, a taj fenomen prati situacija u kojoj više ne postoji radnički pokret u formatu u kome ga je moguće zamisliti. Postojeći politički akteri sa velikom moći nisu zainteresovani za ovaj problem, ocjenjuje Lojpur.

“Postojeći politički akteri su rudimenti prošlih vremena. Oni su deo političkog života koji mora biti u izumiranju. Oni su apologete neoliberalnog modela, zato nemaju dodira sa radništvom niti im je radništvo u fokusu. Kada kažem radnici - podrazumevam sve radne ljude koji pošteno žive od svog rada. Radni ljudi su sezonci, ljudi koji rade na ugovorima o privremeno-povremenim poslovima, ljudi koji rade na honorarnim ugovorima ili ugovorima o autorskom delu, ljudi koji su na ugovorima na određeno, poljoprivrednici, mali preduzetnici, veliki broj zaposlenih u državnom sektoru i javnim preduzećima. To je radni svet koji se bori. Postojeći politički akteri rešavaju nezaposlenost subvencionisanjem stranih investitora, to je toliko pogrešno, na toliko nivoa. Niko ne priča o dobrim oblicima i valjanim primerima radničkog samporganizovanja koje imate po celom svetu. To su svetli primeri” – ocjenjuje Lojpur.

Klasna svijest bitna je za izazove koji očekuju društvo poput pitanja klimatskih promjena i klimatskih izbjeglica, o kojima društvo ima obavezu da misli.

“Imamo obavezu da pokažemo mozgućnost da zajednički odgovorimo na izazove koji nas čekaju, da razmišljamo o zaštiti javnih dobara i transformaciji koju moramo proći - od energetske do stila života. Neoliberalni model je neodrživ i njegove maligne uticaje vidimo u formi otapanja lednika do ratova koji se širom sveta vode. Nama treba jačanje svesti o društvima koja su odgovorna, koja vode računa o najslabijima, koja su sposobna da imaju državu koja je servis svih građana, nama treba svest o neophodnosti promene životnih navika i suspenziji potrošačkih nagona, koji su u biti veštački. Potrebno je prevazići atomizaciju i jačati zajedništvo. Pre svega na nivou regiona” – ocjenjuje Lojpur.

Potpuna integracija radnih i socijalnih prava u odnosu prema poznatim modelima tržišta za Lojpur prije svega znači postojanje države koja je tu za najširu društvenu zajednicu, a ne samo bogatu manjinu.

“To znači da imate državu koja vrši svoju funkciju, a to je smanjenje socijalnih razlika, državu koja se ponaša odgovorno i zahteva odgovorno ponašanje od svih - pre svega onih bogatih ili onih koji pokušavaju da prevare ostale u ovom društvu. Mi takvu državu nemamo već decenijama. Naša država je neprijatelj običnih ljudi. Takva država se pravi, a to znači da moramo reći dosta neoliberalnom, odnosno feudalnom modelu države koji imamo. Na nama je da odgovorimo na osnovno pitanje - u kakvoj državi želimo da živimo. Ja mislim da bi veliki broj rekao socijalno odgovornoj” – zaključuje Lojpur.

Demokratičnost radničkog akcionarstva

Aleksandra Lakić iz platforme Zajedničko tvrdi da jedan od problema trenutnog sistema nemogućnost uključivanja zaposlenih u vlasništvo u kompanijama u kojima su zaposleni.

„Period od 90-ih na ovamo obeležen je traznicijom iz socijalističke u kapitalističku, tržišnu ekonomiju što je sa sobom donelo i potpunu prevagu privatnog modela vlasništva. Drugi oblici svojine skoro su nepostojeći. Društvena preduzeća kroz procese privatizacije su u potpunosti uništena – sa efektom prelivanja društvenog bogatstva u privatno vlasništvo i ogromnim porastom ekonomskih i društvenih nejednakosti. Zadruge skoro da ne možete naći u drugom sektoru osim poljoprivrede gde ide većina od ono malo subvencija namenjenih kao podsticaj za razvoj zadrugarstva. Tek od nedavno u Srbiji su ponovo uvedeni zakonski mehanizmi kojima je omogućen prenos akcija zaposlenima. U slučaju društava sa ograničenom odgovornošću, radi se o pravu na sticanju udela,  dok kod akcionarskih društava postoji mogućnost za podelu sopstvenih akcija (PSA). Ovi modeli međutim nemaju inkluzivan, demokratski karakter, onako kako ga mi definišemo u našem istraživanju“ – kaže Lakić.

Mogućnost da kupe akcije preduzeća data je svim zaposlenim, ali ne postoji mogućnost koju država nudi da se akcije otkupe drugačije nego iz sopstvenih sredstava – kaže Lakić. Učešće u odlučivanju je tako ograničeno i uslovljeno visinom vlasničkog udjela. Međutim, to nije slučaj kada je riječ o modelu radničkog akcionarstva, što pokazuje demokratičnost tog tipa organizovanja.

„Model holding zadruga postoji i moguće ga je implementirati u postojećem kontekstu. Ne mora da se čeka na izmene i zakon i propisa. Verujem da je to jako važno za njegovu budućnost. Takođe, model se pokazao dosta uspešnim u Sloveniji – kolege sa Instituta za ekonomsku demokratiju iz Ljubljane već nekoliko godina rade na implementaciji i zagovaranju zadružnog modela radničkog zadrugarstva i postigli su značajne uspehe. Oni sarađuju i sa kompanijama sa kojima rade na implementaciji modela u praksi, ali i sa donosiocima odluka – tamo se uskoro očekuje usvajane zakona koji donosi niz podsticaja za dalji razvoj zadružnog radničkog akcionarstva. Nadamo se takvom scenariju i u Srbiji“ – kaže Lakić.

Potrebno je usvojiti novu legislativu i uticati na već postojeću, a posebno kada je riječ o poreskom sistemu, ocjenjuje Lakić.

„Holding zadruga dizajnirana je tako da može da bude implementirana i u postojećem zakonskom okviru, ali prostora za unapređenje ima. Na primer, izmenama Zakona zadrugama kojima bi se holding zadruga prepoznala kao specifičan oblik udruživanja radnika, olakšalo bi se administrativno-finansijsko upravljanje ovim tipom zadruge. Za sada ona može da funkcioniše u okviru opštih pravila koja se odnose na sve zadruge, od radničkih, preko poljoprivrednih do stambenih, što nije idealno rešenje. Jedan od predloga u publikaciji je i da se izmene pravila u pogledu većine koja je potrebna za izglasavanje odluka koje se odnose na raspolaganje kapitalnom imovinom zadruge tako što bi se podigao prag sa proste na dvotrećinsku većinu. Ovakav potez značio bi i veću garanciju za opstanak zadruge kao preduzeća koje radi u kolektivnom interesu svojih članova“ – zaključuje Lakić.