Samo uvidom u budžet ne može se videti kuda idu sredstva predviđena za te namene i stručnjaci smatraju da, upravo zbog toga, specijalizovane usluge i usluge po ugovoru već godinama predstavljaju omiljeni način ministara i drugih korisnika državne kase da troše novac jer je izbor pri usmeravanju sredstava prilično slobodan.
Sporno trošenje novca namenjenog specijalizovanim uslugama i uslugama po ugovoru konačno su potvrdili i izveštaji Državne revizorske institucije u kojima je puno nepravilnosti pronađeno baš na ovim budžetskim pozicijama.
Osnovni problem je u tome što se u budžetu uopšte ne vidi koje projekte ministri nameravaju da finansiraju preko ovih usluga, zbog čega su one postale glavni instrument za slobodno raspolaganje državnim novcem. Tako je na usluge po ugovoru u 2010. potrošeno 16,1 milijardi dinara, dok je na specijalizovane usluge dato 20,9 milijardi. Ove godine više od 40 milijardi namenjeno je specijalizovanim uslugama (samo je Ministarstvo ekonomije objasnilo gde deo tog novca odlazi), a 13,3 milijardi za usluge po ugovoru. Naravno, mnogi projekti koji se finansiraju preko ovih stavki, sasvim su legitimni i opravdani, ali nedostatak transparentnosti daje brojne mogućnosti za zloupotrebe.
Prema rečima urednika portala ekonomija.org Miroslava Zdravkovića, usluge po ugovoru i specijalizovane usluge su „poslastica za diskreciono odlučivanje o potrošnji“. Ovaj ekonomista podse?a da DRI sada objavljuje nepravilnosti oko isplata ugovora o delu i usluga koje su 2009. godine plaćane osobama koje „i rade i obavljaju funkcije u državnoj upravi“, ali ne objavljuje imena firmi i ljudi koji su zaradili na tim uslugama. „Ipak, pretpostavljam, da to i nije njen posao“, kaže Zdravkovi? za Danas.
Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Milojko Arsić kaže za naš list da bi problem trošenja državnog novca mimo namene možda mogao da bude rešen uvođenjem podstavki u budžet, kojima bi se tačno definisalo za šta novac od specijalizovanih usluga treba da bude upotrebljen, ali dodaje da je budžet već sada veliki.
– Sa pet ili šest strana, na koliko je budžet bio pisan početkom dvehiljaditih, sada je narastao na skoro 1.000 strana, koliko otprilike ima američki budžet. Ali, uvođenjem potklasifikacija mogla bi da se prikaže opravdanost određenog trošenja novca i time bi se povećala transparentnost. To znači da se otišlo unapred, mada treba ići još dalje. S druge strane, to bi značilo i dužu raspravu u parlamentu što nije moguće kada se budžet predaje ovako kasno na usvajanje. Kraljevina Jugoslavija je imala detaljniji budžet od sadašnje Srbije, ali je u njemu bilo manje stavki – ističe Arsić.
Ovaj stručnjak se slaže sa ocenom da je za sporo napredovanje u povećanju transparentnosti budžeta dosad bila odgovorna politička volja, s obzirom na to da vlasti odgovara situacija u kojoj mogu da diskreciono troše novac, ali napominje da je razlog i to što se u Srbiji državno računovodstvo tek odnedavno razvija, što znači da nema dovoljno osposobljenih kadrova, naročito na lokalnom nivou.
Prema Arsiću, činjenica da su tek od 2002., a na lokalnom nivou tek od 2004. ili 2005. godine počeli da se primenjuju međunarodni standardi u državnom računovodstvu znači da mnogi od ljudi koji se time bave nisu dovoljno osposobljeni da adekvatno razvrstaju određene troškove, pa se problem sa izdacima za recimo neku bolnicu, kasnije prenose u čitav budžet.
Saradnik Centra za slobodno tržište Aleksandar Stevanović ističe da to što ministri ne vole transparentnost nije odlika samo Srbije, već da je tako svuda u svetu, ali da su oni tamo „primorani na transparentnost“.
– To se može postići samo tako što ćemo imati analitč?ki budžet u kojem će se videti kako je potrošen svaki dinar, a ne da kao što je sada slučaj, imamo tri milijarde dinara na nekoj stavki za koju se ne zna ni šta je ni kakvi su rezultati ostvareni potrošnjom tog novca – naglašava naš sagovornik.