U Srbiji nije bilo nikada više gladnih i očajnih ljudi. Statistika pokazuje da svaki deseti građanin Srbije živi ispod granice siromaštva. Crveni krst Srbije procenjuje da 150.000 ljudi nema dovoljno novca za hranu, a 800.000 živi ispod linije siromaštva. Pred kontejnerom jedne beogradske ulice čovek srednjih godina pokušava da kako kaže dostojanstveno prehrani porodicu.
„Ne, ne sakupljam za sebe-sakupljam za decu. Sav novac koji se sakupi od tih praznih limenki ide deci i onda nemam problema sa novcem. Živim i od socijalnog usput”, kaže sredovečni čovek krijući diskretno lice.
Siromaštvo je sve vidljivije na svakom ćošku:.
Pa ima ih na ulicama malopre sam dao deset dinara prosjaku. Ima ljudi koji su spavali ovde po dragstoru. Viđao sam siromašne svuda oko nas”, kaže jedan slučajni prolaznik u centru Beograda.
Rastu siromaštva značajno je doprinela svetska ekonomska kriza. Gordana Matković nekadašnja ministarka i autorka državnog projekta za smanjenje siromaštva kaže da je u periodu između 2003. i 2008. godine značajno smanjen procenat siromašnih koji se danas nažalost rapidno povećava.
„Činjenica je da se u toku krize siromaštvo povećalo, nažalost. Praktično, prvi udar krize je bio na neformalnu ekonomiju, smanjenje su i nadnice u neformalnoj ekonomiji, smanjene su i plate”, kaže Matković.
Najstariji – najsiromašniji
U Srbiji danas ima skoro 1,7 miliona ljudi starijih od 60 godina i 1,25 miliona starijih od 65 godina. Oni spadaju u kategoriju koja potencijalno regrutuje najviše siromašnih.
Moma Čolaković iz partije penzionera Srbije kaže da su svesni te činjenice i da pokušavaju da na najbolji način zaštite ovu socijalno najranjivu kategoriju stanovništva.
„Nešto oko 500 hiljada penzionera ima penziju na minimumu odnosno 11 hiljada od 21 hiljadu koliko je prosečna penzija. To je na minimumu egzistencije i tu se mora nešto činiti”, upozorava Čolaković.
U Srbiji je 750.000 nezaposlenih, platu koja je među najmanjim u regionu, prima oko milion ipo ljudi. Ispod apsolutne linije siromaštva spadaju ona lica čija je potrošnja na mesečnom nivou niža od minimalnog iznosa neophodnog za hranu.
„Prema podatcima državnih organa oko 200 hiljada dece živi u siromaštvu. Kada se to pomnoži sa brojem članova domaćinstva to praktično znači da ima 700-800 hiljada siromašnih građana uključujuć i deo penzionera”, naglašava Čolaković
Više od 500.000 radnih mesta je izgubljeno od početka privatizacije. Tu se zapravo nalazi najveća baza nezadovoljnih i gladnih.
Lider sindikata „Nezavisnost” Branislav Čanak priznaje da je istupljena oštrica radničkog nezadovoljstava.
Radnici do te mere poniženi, izmanipulisani i istrošeni da su kolektivna prava i bunt sveli na pitanje ličnog opstanka.
„Da ja legnem na prugu, prvo bih napravio ogromnu štetu svojoj državi ali i sebi. Dođe Rasim Ljajić (ministar rada i socijalne politike) i skine me sa pruge za pet hiljada dinara. A ja sam izašao recimo zbog 9-10 neisplaćenih plata. Pa šta sam onda izlazio. A to je to, čekao sam da dođe drug Kardelj, a umesto njega stigao je Ljajić. To uopštavanje stvari u dobroj meri razuđuje i odvodi ljude od mogućih rešenja, koja mogu da budu i pobunjenička rešenja”, rezignirano konstatuje Čanak koji se već dvadeset godina bori za prava radnika.
Nema rešenja za siromaštvo
U Srbiji ima i 160.000 ljudi koji rade, a ne primaju plate i 110.000 ljudi koji primaju minimalac. Društvena briga o siromašnima dodatno će ove godine biti ugrožena i smanjenim državnim budžetom.
Da li postoji koncept smanjenja siromaštva.
„Država preuzima zahvatnje jednog velikog broja ljudi koji će imati pravo na socijalnu pomoć među onima koji su najugroženiji. Ja se nadam da će taj zakon da se što pre neći u parlamentu, bez obzira što će početi po svim procenama jedan značajniji rast bruto društevnog proizvoda. Ali se to neće odmah nažalost odraziti na smanjenje siromaštva“, kaže Gordana Matković
Glavni generator siromaštva je slaba privreda. Koliko je prisutno siromaštvo može se videti u podataku gde se kanališe najviše sredstava iz prosečne plate.
„Blizu 56 odsto ukupnih raspoloživih sredstava odlazi na zadovoljavanje osnovnih potreba, što govori o stepenu siromaštva prosečnog domaćinstva u Srbiji“, kaže Saša Đogović iz Instituta za tržišno istraživanje, prenoseći rezultate istraživanja.
Očigledno da procenat ljudi koji je u teškoj situaciji još uvek nije zabrinjavajući za opstanak vlasti. Uzalud su sindikati pretili vrućom jeseni. Socijalni nemiri srpskog tipa ne mogu da reše ništa, već samo mogu da produže agoniju.
„Može da bude nešto što se desilo u Argentini, toga se još više plašim. Da su radnici štrajkovali u jednoj železničkoj stanici, a građani su izašli da ih linčuju. Za bedu ne treba da budete udruženi. Ne postoji svetska internacionala bednika. Ta beda prodire svuda kao i sve zarazne bolesti. Ona je veoma teška zarazna društvena bolest“, kaže Branislav Čanak.
Nedavna istraživanja pokazuju da su egzistencijalni strahovi najizraženiji u Srbiji. Da li je Srbija mapa potencijalnog socijalnog bunta teško je predvidivo i pored svih tamnih prognoza i procena.
Slobodna Evropa