Višenedeljne pripreme prošle subote kulminirale su vojnom paradom „Snaga jedinstva“ u Beogradu. Ministar odbrane Bratislav Gašić opisao ju je kao odraz sloge i patriotizma, kao predstavljanje visokih dometa modernizovane srpske vojske, a za brojne nezadovoljne građane Srbije reč je bila o performansu koji je trebalo da, između ostalog, zaplaši demonstrante uoči godišnjice pada nadstrešnice u Novom Sadu.
General-potpukovnik u penziji i bivši pomoćnik načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije za Ratno vazduhoplovstvo i protivvazdušnu odbranu Blagoje Grahovac opisuje je sledećim rečima: „Žali bože svakog dinara. Vojska ima mogućnost da se na drugačije načine priprema za eventualne potrebe. Živim u Podgorici, ali stanovnik sam i Beograda i regiona, uz to sam i etnički Srbin, pa mogu da komentarišem iz više uglova. Kada je reč o Srbiji, moglo bi se doći do zaključka da je reč o kombinaciji robovlasničkog i feudalnog društva. Nekad su robovlasnici imali velike poljoprivredne posede ili industrijske komplekse. Danas je u Srbiji robovlasnik onaj koji ima partijsku poziciju u državnoj vlasti. Ti se ljudi dogovore šta je čije, a narod neka se snalazi. U tom smislu, parada je njihova i za njihove je potrebe, nije za građane Srbije i za njenu bezbednost“, kaže Grahovac za Radar.
Jedno od obrazloženja je i da su Kosovo, Albanija i Hrvatska potpisale vojni sporazum. Da li on predstavlja pretnju?
Reč je o zameni teza, jer mislim da je tačnije reći da se okolne države plaše Srbije, pa se udružuju. Naime, već petnaestak godina pišem i upozoravam da vlasti u Beogradu streme ka klerofašizaciji društva. Vlast generiše mržnju prema svima i svakome – razlog se uvek nađe – i zadaje jednu štetnu matricu, koja se preko korumpiranih robovlasnika koje sam pomenuo prenosi na moje sunarodnike, koji, hteli to ili ne, počnu da s podozrenjem gledaju preko plota. Sad je došlo vreme da se ta mržnja preliva i ka unutra, ka neistomišljenicima i političkim protivnicima. To je problem Srbije i Srba, ne vojni sporazum tri potpisnice, od koje su dve već članice NATO-a.
Od koga se onda Srbija brani vojnom paradom, ali i skupocenom nabavkom naoružanja?
Država koja svoju odbranu zasniva dominantno na snazi oružja suštinski je ugrožena, neodbranjena država. I u geopolitici i u teoriji, odbranjena država je ona koja prvo neguje prijateljske odnose sa susedima, a onda i pravi prirodne saveze s onima s kojima deli geografske i civilizacijske vrednosti. Za Srbiju, kao i sve na Balkanu, to su Evropa i NATO. To su činjenice. Srbija je trenutno neodbranjena država, a osećanjem ugroženosti je tada lakše manipulisati. I to nije od juče. Svedok sam mnogih vremena. Godine 1998. učestvovao sam u pregovorima s NATO timom, koji je bio spreman da s Vojskom SRJ obavlja monitoring i razoružanje albanskih militanata na Kosovu. Sporazum je napravljen i počeo je da se sprovodi, ali ga se naša strana nije pridržavala. Država je time ušla u veliki rizik, a ja sam potom kao član kolegijuma načelnika Generalštaba preuzeo lični rizik i eksplicitno pisanim putem predložio da izađemo u javnost i građanima saopštimo presek stanja. Uđemo li u rat s NATO, skupo će nas koštati, bićemo poraženi, izgubićemo teritoriju, a državna zajednica Srbije i Crne Gore će se raspasti. Moram reći, s razlogom. Nije to pitanje trenutnih režima, oni dođu i prođu, Crna Gora je dokaz tome, nego pozicioniranja same države. Danas znamo da se to sve čega sam se plašio i dogodilo. Zato sam tad predložio da javnosti kažemo da otkazujemo poslušnost, ne državi, već vlastima. Naravno, to je vlast kažnjavala…
Već 1999. ste otišli u prisilnu penziju…
Tako je, izgubio sam vojnu službu. No, da se vratimo na moguća rešenja, o kojima sam pisao u knjizi Tri cunamija ili Evropa je ranjena. Izašla je pre osam godina, a i dalje stojim pri svim navodima, bez obzira na sve felere koji se dešavaju i u Evropi i drugde u svetu. Gotovo sve evropske zemlje su članice NATO-a, i, u bezbednosnom smislu, Srbija bi rešila brojne svoje probleme kada bi postala njegov član. U geopolitičkom smislu, ona treba da nađe mehanizme da se što je više moguće približi standardima EU, ali da ne postane njen član, jer je u vreme finansijskih potresa dobro očuvati nezavisnu monetarnu politiku, što bi bilo skoro nemoguće u slučaju članstva u EU. Treći korak bio bi priznavanje nezavisnosti Kosova, ali pod vrlo jasnim uslovima i garancijama. Naposletku, treba pokrenuti novu regionalnu inicijativu jačanja jugoregije, što bi Srbija s obzirom na svoj značaj mogla da uradi. Ne govorim o obnovi Jugoslavije, to bi bilo nemoguće, nego o obnovi jugoslovenske ideje čije nasleđe, hteli to ili ne, i dalje oblikuje kako ovdašnje generacije sagledavaju istoriju i svet. S ostvarenjem te četiri tačke, Srbija bi bila odbranjena zemlja i vlastima ne bi bile potrebne nikakve vojničke parade.
Predsednik stranke „Srbija centar“ Zdravko Ponoš sugerisao je da je ona organizovana kako se ne bi pričalo o smenama u Vojsci Srbije i MUP-u i postavljanju novih, poslušnijih kadrova. Kako tumačite to obrazloženje? I ima li sličnosti s kadriranjem u sektorima sile s periodom kraja Miloševićevog režima?
Otkako postoje države, formula je ista: kada vlast uđe u razmimoilaženje s narodom, poručnici, kapetani i majori će stati na stranu naroda. Vlast je toga svesna i brani se kako zna i ume. Generali su potencijalno ranjiva mesta. Sve je to već viđeno. Devedesetih, recimo, kada sam poslat u penziju, u Vojsci je bilo otpora otpuštanju. Na nivou kolegijuma načelnika Generalštaba, mogla su se čuti pitanja zašto je neko podoban, a neko drugi nije. Nisam siguran da današnji generalski kadar u Srbiji ima hrabrosti za tako nešto. Postoji jedna maksima – dužnost svakog generala je da razume politiku, da se njome ne bavi, ali da kaže kada misli da je nešto loša ideja. Sada je situacija izokrenuta – niko od generala politiku ne razume, svi bi njome da se bave, a ćute kada treba da upozore vlast. Ipak, treba biti spokojan. Vojska je složen sistem. Majori, kapetani i poručnici razmišljaju drugačije od onih iznad njih.
Predsednik Vojnog sindikata Srbije Novica Antić je od 2018. dva puta otpuštan, više puta privođen, a u junu, uoči Vidovdanskog protesta, priveden je i optužen za pripremanje dela protiv ustavnog poretka. Da li njegova sudbina treba da uplaši druge nezadovoljne zaposlene u Vojsci?
Njegov slučaj je najbolji primer za sve što sam rekao, i o Srbiji, i o vojsci kao strukturi. Ako neko drugačije misli, odmah je proglašen za izdajnika, u najmanju ruku. Ako Antić, Srbin koji živi u Kragujevcu, gradu koji mnogo volim, predstavlja opasnost po Srbiju zato što se suprotstavljao samovolji vlasti, onda prave opasnosti u suštini i nema. Njegova hrabrost ranije bi bila generalska – ono što se usvoji, to se izvršava, ali to ne znači da ne treba reći „ne“, koliko god da košta.
Da li biste kao bivši pomoćnik načelnika Generalštaba za RV i PVO rekli „ne“ nabavci 12 francuskih aviona rafal?
Odgovoriću vam plastično. Kad su se Vučić i Makron dogovorili o njihovoj kupoprodaji, zvao me je neko s nepoznatog broja i pitao možemo li na kafu. Odgovorio sam potvrdno. Seo sam u kafić i video jednog muškarca kako ide pravo ka meni. Dakle, znao je ko sam, da li iz novina, istorije ili nekog dosijea, ne znam. Obasuo me je komplimentima, i kao pilota i kao generala, vrlo učtivo, i pitao šta mislim o sporazumu dvojice predsednika. Dve su stvariodlične, rekao sam, a jedna grđa biti ne može. Prvo, Francuska je tradicionalni prijatelj Srbije i Srba i na ovaj način će se te stare veze osnažiti, a Srbija će se približiti Evropi. To je dobro za Srbiju. Drugo, Vučić će biti u riziku od Rusa. To je dobro za državu, ali ne i za njega. I moj se sagovornik, ne znam da li je iz civilne ili vojne službe, naroguši, i pita me ima li šta gore od toga. Ima, rekao sam, a to je da je te tri milijarde evra bilo neuporedivo smislenije podeliti na 30.000 mladih bračnih parova, dati svakom po sto hiljada evra i u narednih dvadeset godina rešiti problem nemaštine, depopulacije i bele kuge. Jer, što se tiče rafala , oni jesu briljantan tehnološki proizvod, ali su za nas gvožđurija, pošto sigurno nikad neće biti upotrebljeni. To jest, ne daj bože da se nađemo u situaciji da budu upotrebljeni. Oni ako polete, Srbija će nestati. Moj sagovornik se zgrozio, i zbog mog stava i zbog moje kafe, i razišli smo se.
Bili ste među prvim našim vojnim pilotima koji su rukovodili MiG-om 21, koji su prethodnih nedelja nadletali Beograd. Da li biste seli u njega za potrebe parade?
Danas ne bih ni mogao. Bio sam lovac-bombarder i leteo sam na avionima galeb (G-2), supergaleb (G-4), jastreb (J-21), orao (J-22)… U MiG-u 21 sam proveo deset godina. Evo male ilustracije, gde smo bili krajem osamdesetih i početkom devedesetih, a gde smo sad. Amerikanci su tada nakon nekoliko godina istraživanja zaključili da je naš supergaleb, koji sam ja u Titogradu uveo u naoružanje, najbolji avion na svetu. U Pentagonu smo pregovarali o tome da im za četiri i nešto milijarde tadašnjih dolara isporučimo 900 letelica kako bi mogli da zanove svoje modele za obuku. Za tu količinu aviona, Jugoslavija bi morala figurativno da radi ne u tri, nego u četiri smene. Potom je trebalo da u Turskoj, članici NATO-a, napravimo fabriku aviona, trebalo je da budu G-5, koja bi bila u stanju da proizvede 3.000 letelica za potrebe članica NATO. U planu je bilo i da u Irak izvozimo avione koje bi opremali opremom za potrebe arapskih država. U maju 1990. sam boravio tamo. Pregovarali smo i s Nigerijom koja je želela da kupi 120 jugoslovenskih aviona. O svemu tome je bivši direktor ekonomskog sektora u Jugoimport SDPR-u Nenad Gojković napisao i knjigu Poslednji uzlet. Naravno, svi poslovi su propali, a ja iz toga zaključujem da je u razbijanje Jugoslavije i geopolitika umešala prste. Bila je to poslednja prilika da se svrstamo, pošto smo veoma mnogo sarađivali s NATO-om.
Srbija je od avgusta prošle godine do avgusta ove godine potrošila više od pet milijardi evra na nabavku naoružanja, čime je dva i po puta premašila rekordno godišnje izdvajanje iz budžeta koje je za 2025. godinu iznosilo 2,2 milijarde. Kome služe te nabavke?
Građanima Srbije sigurno ne. Vlast njima kupuje ne samo podršku, nego i milost stranih centara moći, zarad političkog preživljavanja. I plaća veoma mnogo.
Vratile su se i najave obaveznog služenja vojnog roka, i za muškarce i za žene, u trajanju od 75 dana. Da li je ta inicijativa po vašem mišljenju odbrambeno opravdana?
Ne. Kao što sam rekao, vojno ugrožavanje Republike Srbije veoma je malo verovatno, a ako se kupljeno naoružanje i regruti zaista i nađu u dejstvima, Srbije biti neće. Da je sreće, ljudi bi se pozivali na obuku protiv posledica različitih oblika nevojnog ugrožavanja države. Prirodne i veštački izazvane katastrofe veće su opasnosti po Srbiju, a tada tenkom pucati jalova je rabota.
Kako vam deluju tenzije na relaciji vlast – studenti – opozicija – građani u Srbiji?
Čovek ako ima oči, mora da prizna da je vlast u Srbiji dosta toga i uradila. Pitanje je samo kolika je cena, u svakom smislu. I vojna parada u Beogradu je posledica nekog rada, nije to lako organizovati. Ali košta. S druge strane, Beograd ima oko 5.000 kilometara ulica i mnoge su u očajnom stanju. Da ne govorim o drugim gradovima u Srbiji kroz kroje prolazim. U svojoj 76. godini i dalje vozim od Podgorice do Beograda i natrag, i to noću, i auto-putevi postoje, tu su, ali jedan se, recimo, mogao žrtvovati zarad popravljanja saobraćajne infrastrukture u gradovima. Uz to, baš sam nedavno prolazio na relaciji Beograd – Požega, i vidim da se tunel Munjino brdo, onaj koji je otvoren uprkos upozorenjima, već rekonstruiše. Figurativne nadstrešnice postoje svuda gde se nešto izgradilo, a to je koliko dokaz da je vlast dosta toga napravila, toliko i pokazatelj da je otuđena od naroda. Još gore, gura društvo u smeru klerofašizacije. Istorija nam poručuje da takav trend generiše i antifašistički ustanak naroda. U Srbiji se on, na sreću, odvija mirnim putem. Građani i studenti su ga poveli i vode ga, ali moram da kažem da mi je protest za Vidovdan dao razloga da mislim da će se neke loše stvari nastaviti i kada se vlast u Srbiji promeni, što će se desiti, pre ili kasnije. Otrov i mržnja su davno posejani.
Bili ste među organizatorima poslednje vojne parade u SFRJ, održane 1985. godine. Zašto je tada organizovana i vidite li sličnosti s nedavnom?
Tako je, vodio sam „plavce“ iz tri Vazduhoplovne akademije. Nema sličnosti s ovom koja je održana. Drugo je vreme. Pre četrdeset godina, formirani su ešaloni iz redovne obuke i još je postojalo osećanje pripadanja zajedničkoj državi. Ta parada je bila narodna. Generalna proba održana je noću, početni položaj je bio na bulevaru ispred Crkve Svetog Marka, a kada je ešalon od 144 kadeta, koji su činili mornari, zapevao jednu pesmu iz NOB-a, ljudi su masovno izašli na prozore, terase i ulice i uplakani pevali s mornarima. Pitao sam njihovog komandanta, kapetana korvete Antu Ursića, gde je tu pesmu našao. Šetao sam, kaže, kroz park u Splitu i čuo sam stariji bračni par kako je pevuši za sebe. Zamolio sam ih da ih narednog dana odvedem u Dom JNA kako bi muzičari mogli da pohvataju note i tekst. Eto, to je svedočanstvo o zajedništvu koje je postojalo i kojeg više nema. Uz to, svuda se vrši revizija antifašističke borbe, a u Srbiji pogotovo, što je velika uvreda za sve koji su u njoj učestvovali. Recimo, tokom povlačenja nemačke grupe armije E iz Grčke i uoči oslobođenja Beograda, Josip Broz Tito je shvatio da će glavni grad biti sravnjen ako se ta okupaciona snaga ne razbije. U četiri operacije, topličkoj, niškoj, andrijevačkoj i durmitorskoj, učestvovalo je desetine divizija. U oslobađanju Beograda učestvovalo je njih 18, a samo devet je bilo iz Srbije, dok su ostale bile iz ostalih delova Jugoslavije. Rečju, Beograd ne bi bio oslobođen da u tome nisu učestvovali svi. Jesu li zvaničnici u Beogradu to ikada igde rekli ili pomenuli, pa i na paradi koju su priredili povodom posete Beogradu predsednika Ruske Federacije Vladimira Putina? Na nesreću, iz Srbije se proteruje sve ono što je jugoslovensko.