Procedure su komplikovane i mnogo je koraka, pre nego što konačno stignete do lečenja.
Prvo ste prešušteni lekaru opšte prakse u domu zdravlja. Ako se on bude dovoljno pozabavio vama, uputiće vas u to koje analize treba da odradite i obratiće pažnju na sve simtome na koje mu se požalite. Najčešće se dešava da nakon gomile uputa i specijalističkih pregleda, pacijenti stižu do Instituta za onkologiju. Rezultati pre zvanične dijagnoze, biopsije i patohistološki rezultati čekaju se nedeljama, a u nekim slučejevima i mesecima.
Ukoliko su rezultati pokazali malignitet, dalja procedura je takva da nakon odluke konzilijuma na tom institutu pacijenti često „završavaju“ na listama čekanja. Na operaciju ili neke od terapija na ovom Institutu čeka se od nekoliko dana do nekoliko meseci – zavisno od vrste i težine bolesti.
Zbog tolikih procedura i čekanja rak u Srbiji godišnje odnese više od 20.000 života.
“Na osnovu iskustava pacijenata, ljudi koji mi se svakodnevno obraćaju, danas je situacija s dijagnostikom još gora nego kada smo krenuli s kampanjom ‘Nema čekanja’ krajem 2021., čiji je cilj bio poboljšanje položaja kancerogenih bolesnika. Građani Srbije koji imaju novac ili bar ušteđevinu za ‘crne dane’, kad osete simptome i posumnjaju na ozbiljnu bolest odmah odlaze kod privatnog lekara, jer je u državnim ustanovama gotovo nemoguće dobiti dijagnozu ‘u roku od odmah’. Oni koji nemaju ni novac, ni vezu, pre će saznati kad će umreti nego od čega boluju. Liste čekanja za preglede, snimanja, laboratoriju u državnim klinikama su ogromne, a onom kod koga postoji sumnja na smrtonosno oboljenje svaki dan je zlata vredan”, objašnjava Slijepčević.
Dijagnostika je u Beogradu, u odnosu na svetske standarde prespora, a opet je 10 puta brža nego u bilo kom drugom mestu u našoj zemlji.
“Možete samo da zamislite kako je onda u unutrašnjosti. Zato svi idu u Beograd gde se stvaraju nenormalno velike gužve. U unutrašnjosti nema lekara specijalista, nema ni opreme za dijagnostiku, a ono što je u zadnje vreme postalo primetno je nedostatak elana koji je nekad krasio naše lekare. Rekao bih da su digli ruke. Razumem njihovu situaciju, jer oni ne mogu više da izdrže nelogičnosti i osujećenje koje im stiže direktno od poslodavca, a to je država, koja onemogućava normalan rad zdravstvenog sistema, koji je potpuno nelogičan i apsurdan. Lično sam preživeo infarkte, imam i šećer, a moji lekari su u Kliničkom centru Srbije, kardiolog i endokrinolog, i ja ne mogu da zakažem pregled, jer mi sistem ne dozvoljava. Kad sam jednom državnom sekretaru u Ministarstvu zdravlja to rekao, on mi je bez ustezanja odgovorio da lažem. Onda je sa svojim IT stručnjakom pokušao da zakaže, kako bi sam proverio, i uverio se da ne može. Samo je rekao: ‘Pa eto, ne može’, i ta tema više nije pominjana”, priča Slijepčević.
Dijagnostiku u srpskim bolnicama usporava često potpuno onemogućava papirologija, najzaostalija karika u lancu našeg zdravstevnog sistema.
“Kod nas postoji gomila ‘među uputa’, da onaj ko nikad nije bio bolestan ne bi poverovao. Pacijent kome je potrebna dijagnostika, umesto da dobije interni uput koji ga s jednog šaltera ili ambulante šalje u drugu u okviru iste ustanove, on mora svaki put da ide kod izabranog lekara u dom zdravlja, kako bi dobio novi uput za ambulantu koja se nalazi u istoj zgradi, u kojoj je već išao na preglede. Naravno, teško oboleli ljudi ne mogu svaki čas da idu u dom zdravlja i čekaju upute, pa to rade članovi porodice ili prijatelji, i svi su uzurpirani zbog nelogičnog i nenormalnog sistema. Kao da izabrani lekar može da proceni šta je to potrebno u tercijarnoj ustanovi. Izabrani lekar je opšta praksa i njegovo je da prepozna simptome i uputi čoveka na dalje lečenje, čime završava svoj deo posla. Ipak, mi se konstantno po 10 puta, ako treba, vraćamo po nove upute u dom zdravlja”, navodi naš sagovornik.
Adekvatna zdravstvena usluga znači – pravovremena.
“U Srbiji se u proseku na pravu dijagnozu čeka i više od 200 dana, odnosno sedam meseci, a ne bi smelo duže od mesec dana, posebno kod smrtonosnih bolesti. U našoj zemlji pet skener čeka i duže od pola godine do godinu dana, kao i ultrazvuk srca, i brojni drugi pregledi, što je apsurd”.
Informacije o lečenju i funkcionisanju zdravstvenog sistema niko pacijentu neće dati.
“Očekuje se da se sami snađete. Niko vam ništa ne govori, niti iko snosi odgovornost za dijagnozu koju je postavio, ako je ona pogrešna. To značajno oduzima vreme, bolest se širi i napreduje i ugrožava život, dok mi čekamo dijagnozu, a tek potom operaciju i lečenje. Što je više vremena izgubljeno veća je šansa da će bolest preuzeti kontrolu nad telom i da osoba umre. Najvažnije je da svako ko ima ozbiljnu dijagnozu što pre dospe do nekog kliničkog centra, do ustanove koja je dobro opremljena. Međutim, većina ih u unutrašnjosti nema aparaturu za pojedine zahvate, pa zato najviše obolelih završi u Beogradu”, kaže osnivač udruženja “Leuka”.
Čekanje na skener može da ubije.
“Teško da ijedna ozbiljna dijagnoza može da se postavi bez skenera, a ovaj snimak se u Srbiji čeka mesecima, što je za kancer predugo vremena. Svako ko ima finansijske mogućnosti, bolje je da plati skener, jer bez njega ne može ništa, a najvažnije je da se što pre postavi dijagnoza, da se spreči prevremena smrt”, upozorava Slijepčević.
Nisu neophodna nova ulaganja, samo korišćenje postojećih resursa.
“Bio sam prijatno iznenađen na sastanku s ministarkom Danom Grujičić, koliko je upoznata sa realnim stanjem, ali pitanje je šta će uraditi povodom problema dijagnostike i terapija. Zasad je sve samo na priči. Videćemo da li će se konkretni zahtevi pacijenata usvojiti i rešiti. Ne tražimo nikakav novac, već samo da se iskoriste resursi koji već postoje, ali na pravi način. Naš zdravstveni sistem održava mali deo ekstremno požrtvovanih lekara, koji krv pljuju svakoga dana da bi nešto učinili i pomogli pacijentima jer im sistem odmaže, umesto da je obrnuto. Ljudi koji primaju plate, kako bi radili na poboljšanju zdravstvenog sistema, ne rade svoj posao. Međutim, oni i njihove porodice se bez problema leče, dok mi ostali umiremo. Gotovo svako od nas će jednog dana, iz ovog ili onog razloga završiti u bolnici, pa treba da se zapitamo do kada ćemo dozvoljavati ovaj nemar i greške koje nas koštaju previše života”, zaključuje Slijepčević.
Dete mesec dana čekalo dijagnozu i umalo umrlo
“Nedavno smo imali slučaj deteta od 17 godina koje je dugo bolelo grlo. Izvađena mu je krv i utvrđeno je da ima povećan broj leukocita, što je signal za moguću leukemiju i neophodno je odmah proveriti. Međutim, vraćen je kući sa antibioticima. Posle mesec dana kod njega su se javili mnogo jači, stravični bolovi. Tek tad je upućen dalje na dijagnostiku, a već je bio u kritičnom stanju. Nakon svih analiza postavljena je dijagnoza akutne leukemije”, priča Slijepčević.
Nova.rs