Sinoć je Beogradom, Srbijom ali i svim zemljama nastalim na prostoru bivše Jugoslavije, one iste zemlje koju je Latinka Perović nazvala „našom prvom Evropom“ prošla vest o njenoj smrti. Upravo je brzina kojom se vest o odlasku Latinke Perović proširila medijima ali i društvenim mrežama na kojima su mnogi Latinkini prijatelji, saradnici, poznanici ali i ljudi koji je nisu poznavali imali potrebu da ostave poruke lične prirode, osvrte na njenu srdačnost, otvorenost, spremnost da razgovara i razmenjuje mišljenja sa svima koji su sedeli preko puta nje bez obzira na, ne retko, ogromne razlike u stavovima, pokrenula jedno važno pitanje – Šta je odlaskom Latinke Perović izgubila naša sredina?
Institut za noviju istoriju Srbije izgubio je vernu prijateljicu, saborkinju i saradnicu (Latinka Perović otišla je u penziju u zvanju naučne savetnice) koja je u najtežim godinama rada Instituta preuzela na sebe veliku odgovornost, pre svega kao urednica časopisa Tokovi istorije (1993-1998) zatim kao urednica edicije Srbija u modernizacijskim procesima 19. i 20. veka (1994, 1998, 2003, 2006) a onda i kao važan oslonac verovatno jednoj od najtalentovanijih generacija srpskih istoričara i istoričarki koji su već od kraja osamdesetih godina 20. veka počeli da dolaze u Intitut smenjujući prethodne generacije. Upravo je ovo pregalaštvo, spremnost da se u najizazovnijim godinama, ratnom okruženju, siromaštvu i oskudici svake vrste ne samo zadrži naučni kredibilitet već i pokrene edicija koja će kao odskočna daska za mnoge mlade istoričare i istoričarke otvoriti neslućene mogučnosti čak i onim generacijama istraživača i istraživačica koji će u Institut za noviju istoriju Srbije doći kada Latinka Perović već bude u penziji (od 1998), definisalo onaj segment naše prošlosti zbog koga se kao saradnici i saradnice Instituta za noviju istoriju Srbije osećamo posebno i zahvalno. Ipak, vratimo se na početak.
Latinka Perović se zaposlila u Institutu za istoriju radničkog pokreta Srbije (kako se institut zvao do 1992. godine) 1975. godine. U intervjuu koji je dala, nažalost takođe pokojnoj istoričarki Oliveri Milosavljević, za potrebe nastanka knjige Činjenice i tumačenja. Dva razgovora sa Latinkom Perović (Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2010) o svom dolasku u Institut „iz politike“ je rekla: „Kada sam došla rekla sam direktoru: „Od mene možete da očekujete korektan ljudski odnos, ja poštujem pravila, poštujem rad“. Kad se teško razboleo ja sam otišla da ga posetim, a on mi je rekao: „Ja nisam zaboravio ono što si rekla, ti si se toga do kraja držala“. Tada je Institut imao mentora, to je bio profesor Jovan Marjanović, koji je sa mnom vrlo prijateljski razgovarao, rekao mi je: Ja znam da si ti doktorirala na nacionalnim odnosima, uvek ćeš moći time da se baviš, ali predlažem ti da uzmeš nešto drugo, prosto zbog tvog statusa, zbog toga što ćeš biti opservirana, cenzurisana, znam šta ti misliš o tome, znam da ti to ne možeš preko noći da pomeniš. I ne treba. Ja sam rekla da nema nikakvih problema zato što sam radeći tezu želela da se bavim i istorijom društvenih ideja u Srbiji. Mene je to silno zanimalo, mislim da je to ključna stvar koja nas objašnjava“.
Latinkin „status“ u Institutu za istoriju radničkog pokreta Srbije 1975. godine odnosno u trenutku kada je počela njena karijera istoričarke često se i s pravom razume kao posledica smene sa mesta sekretara Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije na kom je bila od 1968. do 1972. godine. Pa ipak njen iznuđeni „beg“ u istoriografiju iz istorijskog možemo razumeti i kao samo jedan u nizu „priloga“ za bogatu biografiju one predstavnice generacije koja je na istorijsku scenu stupila tridesetih godina dvadesetog veka – u vreme kulminacije jedne od najvećih ekonomskih i političkih kriza koja je potresala ne samo Kraljevinu Jugoslaviju već čitavu Evropu i svet da bi odrastale u ratu, stasavale školujući se u toliko željenom miru, što je u uslovima posleratnog sveta mnoge, pre svega mlade žene dovelo do onih pozicija u politici i društvu koje su za generaciju njihovih majki mogle biti samo san. I možda je upravo ovaj deo puta, suprotno onome što obično mislimo o životu Latinke Perović predsvaljao najveći izazov za devojčicu koja se rodila davne 1933. godine u Beloševcu kod Kragujevca. Osam godina kasnije Kragujevac je poprište jednog od najvećih masovnih zločina okupacionih snaga i vojnika Vermahta u okupiranoj Evropi. U razgovoru sa Oliverom Milosavljević, Latinka Perović se sećala: „Pamtim ga kao grad žena u crnini u kome se vrlo tiho govorilo jer je, zapravo, iz svake kuće neko bio izveden i streljan. Iako sam bila devojčica, imala sam jasnu svest o tome da su izvođeni đaci. To se moje pamćenje održalo i na druge načine jer je poznati profesor Lazar Pantelić koji je streljan zajedno sa đacima, a nuđeno mu je u poslednjem trenutku da ih napusti, bio otac jedne od mojih najbližih drugarica Olje Pantelić. Ja sam, zapravo, u toj kući rasla, zajedno smo učili, to je bila brojna porodica, tri ćerke i dva sina, svi su učili ili studirali, i za mene je ostala tajna kako je njihova mama, gospođa Mira, uopšte preživela. Ja se samo sećam da je ona izdavala jednu sobu, da se živelo vrlo oskudno, potrebe su bile zaista minimalne, ali pamtim da je postojala neverovatna solidarnost, da smo mi jedni od drugih donosili, sve delili… Dakle, to mi je ostalo u vrlo živom sećanju i ta slika je nešto odvojeno od odlazaka u Šumarice, posebno odvojeno od kasnijih rituala. To je u meni bilo duboko i po tome ni ja nisam, u suštini, mnogo čeprkala“.
Sedam godina po okončanju Drugog svetskog rata (1952) Latinka Perović je upisala Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu, na kom je diplomirala 1954. godine. Dve godine kasnije (1956) odbranila je prvu magistarsku tezu pod nazivom „Dopunske i odredbene sintagme u jeziku Ive Andrića“. Drugi put je magistrirala 1965. godine na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu na temu „Kulturna politika u Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata“. Na istom fakultetu je doktorirala deset godina kasnije (1975) pred komisijom koju je Najdan Pašić, zbog „mera“ kojima je Latinka Perović već bila „podvrgnuta“, jedva sastavio i u kojoj su pored njega bili: Ilija Stanojčić i Janko Pleterski iz Ljubljane.
Latinkin dolazak u Beograd na studije bio je od presudne važnosti ne samo za njeno dalje obrazovanje već i za njen politički angažman. U već pomenutom intervjuu Oliveri Milosavljević između ostalog je govorila o veoma inspirativnoj atmosferi pedesetih godina 20. veka koja je bez obzira na siromašvo predstavljala važan motor generacije kojoj je pripadala i koja je kao i ona, bila željna svega: „Pedesetih godina Beograd je počeo da se otvara, dolazili su ljudi čija ste predavanja mogli da slušate na Kolarčevom univerzitetu, Žan Kasu, ljudi koji su podržavali Jugoslaviju, dolazile su kulturne grupe, dolazilo je englesko pozorište, kinesko pozorište i balet, dolazili su glumci, Žerar Filip, Simon Sinjore, dakle, to je postajala sredina koja je budila našu radoznalost i mi smo na sve to išli, jako se trudili da dođemo do karte“…U isto vreme počeo je njen poltički angažman u predsedništvu Centralnog komiteta omladine Srbije (1953/1954) a zatim i u Centralnom komitetu omladine Jugoslavije (1956). Od 1961. do 1964. godine, Latinka Perović je bila predsednica Konferencije za društvenu aktivnost žena Jugoslavije što je po njenom mišljenju bila jedna od najzahtevnijih pozicija na kojima se našla jer je suprotno uvreženom mušljenju da je „ratna generacija još u punoj snazi“ do prve smene funkcionera odnosno funkcionerki u Jugoslaviji došlo upravo u ženskoj organizaciji. Oliveri Milosavljević je ispričala: „Tu je bilo sjajnih žena iz cele bivše Jugoslavije: Vida Tomšič, Lidija Šentjurc… One su bile vrlo važni akteri u ratu, posle rata su došle na vodeće funkcije, bile su članovi vlada, članovi CK, i sad, prva reforma, prva smena generacija počinje baš u ženskom pokretu, to je stvarno bilo rizično. Tako da su one to nekako teško podnele, naravno da jednu takvu promenu uvek prati čitav niz raznih fabula jer sam bila mlada žena, međutim, ja sam mislila da stvar zavisi od mene, jako sam ih uvažavala, niko tu nije bio nigde pomeren… To je prosto bio otpor prema novim ljudima, kod nas je bio veliki otpor prema novim ljudima, to je bilo generacijski, ta generacija kao da je ponekad mislila da je besmrtna, izgledalo je kao da oni uopšte ne mogu da zamisle ni svoj biološki kraj. Oni su prošli robije i ja sam ih smatrala autentičnim. To Vam pričam zato što postoje pismeni tragovi, ja sam i tada govorila da se moraju uvoditi mladi ljudi koji nemaju to iskustvo robija, to što je rekao Đilas: „Nisam ja našao komunizam, komunizam je našao mene.“ Došao iz bestragije, iz bede i sirotinje, pobunio se i tu u zatvoru počeo da otkriva da postoje neke ideje, postoji neka revolucija. Ta generacija koja je prošla rat, došla na vlast, preživela 1948. – njima je more bilo do kolena“! Usledile su godine provedene u Centralnom komitetu Saveza komunista Srbije od kojih poslednje četiri, kao što je već rečeno, na mestu sekratara CK SKS.
Period između velike čistke srpskih, kako su nazivani, liberala 1972. i odbrane doktorske teze koju je, kako Latinka Perović navodi Janko Pleterski otpočeo rečima: „Otvaram javnu odbranu“ i ako na odbrani nije bilo prisutnih, a zatim i njenog dolaska u Institut za istoriju radničkog pokreta Srbije provedene su u skoro potpunoj izolaciji o kojoj je Latinka u razgovoru sa Oliverom Milosavljević rekla: „Ja sam taj period provela u sobi, završila sam doktorat, radila sam po ceo dan, vrlo malo sam izlazila, prvo zbog posla, a drugo, da budem sasvim iskrena, bila mi je potrebna distanca, izolacija, neko promišljanje. Ja sam tada napisala Zatvaranje kruga. E, sad, ja ne znam kakva je vrednost te knjige, vidim ljudi je citiraju… U svakom slučaju, ona je autentična i za mene je to bilo važno iskustvo jer sam preko knjige iz svega toga izašla”.
Rad u Institutu za istoriju radničkog pokreta Srbije dugo je predstavljao teško savladiv izazov za Latinku Perović jer je zahtevao pre svega „samokontrolu”. Trebalo je da prođe čak osam godina od dolaska Latinke Perović u Institut da bi joj 1983. bilo dozvoljeno da objavi svoj prvi rad: „A onda sam dobila poziv, bila je stogodišnjica Timočke bune, ja radim XIX vek, napisala sam referat Srpski socijalisti i Timočka buna i prijavila sam se. Skup se održavao u Zaječaru i pred sam početak skupa mene zove profesor Vasa Čubrilović i kaže: „Drugarice Perović, rekli su da Vi ne možete da učestvujete na skupu“. Neprijatno mu je, telefonom pričamo. Pitala sam ga ko je to rekao, a on kaže: „Drugovi odozgo“. Tada je predsednik Izvršnog veća bio Čkrebić, i on to citira u svojim uspomenama. Ja njemu napišem pismo: „Poštovani predsedniče…“, dala sam Tepavcu da pročita i on mi je izbrisao ono „poštovani“, kakvi poštovan! Kažem: „Poštovani predsedniče, ja sam odlukom državnih i partijskih organa Srbije došla u Institut, trudim se prema svojim znanjima i sposobnostima da radim, nije dozvoljeno da idem na skup, ja smatram da Institut ne može da ima saradnika, on se kao što znate budžetski finansira, čijim radom javno ne može da se koristi. I ako vi to ne raspravite, ja ću napustiti Institut.“ Znali su oni da sam ja spremna to da uradim, i on meni odgovori, da oni poštuju moj rad, da mi je dozvoljeno učešće na skupu. Ja, naravno, ne odem na skup nego pošaljem telegram da im želim uspešan rad…Kad je taj skandal izbio izašla mi je prva knjiga”.
Od tada pa do skoro poslednjeg dana svoga života Latinka Perović je bila ne samo neumorna istoričarka već i aktivna društvena radnica. Iza sebe je ostavila mnoštvo monografskih studija (od kojih se ovom prilikom izdvajaju samo neke poput: Pera Todorović, Beograd: Rad, 1983; Srpski socijalisti 19. veka. Prilog istoriji socijalističke misli, I-III, Beograd: Rad, Službeni list SRJ, 1985, 1985, 1995; Planirana revolucija. Ruski blankizam i jakobinizam, Beograd, Zagreb: BIGZ, Globus, 1988; Zatvaranje kruga. Ishod rascepa 1971-1972, Sarajevo: Svjetlost, 1991; Između anarhije i autokratije. Srpsko društvo na prelazima vekova (XIX-XXI), Beograd: Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, 2006…), priređenih rukopisa (poput rukopisa Pere Todorovića, Dimitrija Mite Cenića, Avrama Petrovića, Nikole Pašića…), priređenih istorijskih izvora, predgovora i pogovora, studija, rasprava, članaka.
Latinka Perović je bila udata za Slobodana Petrovića. Iza sebe je ostavila sinove Mirka i Ivana, snahe Ivanu i Gordanu, unuke Milicu i Hanu, unuka Nikolu i praunika Miru.
Institut za noviju istoriju Srbije se oprašta od svoje uvažene i voljene koleginice sa neizrecivom tugom i žalošću ali i uspomenom na sve teške i blistave godine u kojima se gradio dijalog, poštovanje ali i ljubav.
Draga naša Latinka, nikada te nećemo zaboraviti. ❤️