Ona zapravo nastaje iz pokreta Svetozara Markovića, nastaje iz fonda ideja koje je on iz Rusije doneo šezdesetih godina 19. veka, iz kontakata Srba, koji su se školovali u to vreme u Švajcarskoj, sa vrlo brojnom ruskom revolucionarnom emigracijom i sa njenom narodnjačkom ideologijom. Ona se, dakle, vrlo rano profiliše kao stranka razvijene ideologije, i to socijalne. To je taj egalitarizam, to je neraslojeno društvo. Zatim, to je ta politička totalnost, znači, nikakvo ni socijalno ni političko diferenciranje naroda, nego narod kao celina, kao jedinstven supstrat. Razume se, otuda dolazi ono što je ona smatrala svojom misijom – nacionalno jedinstvo, ideja oslobođenja i ujedinjenja celog srpskog naroda. To je stranka koja svoj program nacionalnog, političkog i socijalnog jedinstva zapravo nije menjala tokom svoje istorije. Menjala je svoj statut, i to tako što je učvršćivala organizaciju.
To je u suštini jedna vojnička organizacija, vrlo strogo organizovana, sa glavnim odborom kao nekom vrstom generalštaba, sa vrlo čvrstim sistemom organizacija u okruzima, srezovima i opštinama, sa veoma razvijenom propagandom. Od samog početka oni su stranka koja pristaje na rezulate nauke i tehnologije na Zapadu, čak u jednom trenutku pristaju na zapadnjačke forme političkog upravljanja, na parlamentarizam. Ali, u suštini, oni odbacuju individualističku civilizaciju, odbacuju građansko društvo, odbacuju politički pluralizam i nikako drugačije ne vide nacionalno jedinstvo nego kao organsko jedinstvo svih srpskih zemalja. Činjenicu da se ta stranka ne uzima kao nešto autentično i dubinsko smatram političkom neobaveštenošću. Da nije tako, ne bismo mogli objasniti zašto se posle promene režima na kraju 20. veka Srbija vraća na Radikalnu stranku, zašto Radikalna stranka ima toliki broj birača, zašto ona bez obzira na kritičku poziciju koju deo srpskog društva ima prema njoj, ipak sebe održava na sceni i predstavlja činioca koji takoreći svaki izborni ishod čini neizvesnim. Bez toga se ne može razumeti ni srpski nacionalizam, i za mene je ono što se danas zbiva u Srpskoj radikalnoj stranci vrlo važno pre svega sa stanovišta bilansa jednog programa i sa stanovišta prognoze daljeg razvoja, jer ne možemo izgubiti iz vida da je Srpska radikalna stranka stranka velikodržavnog projekta. Ona je stranka koja ima misiju da ostvari nacionalnu državu, koja za tu nacionalnu državu vodi ratove.
Ja sam vrlo često govorila o prosecima, u 114 godina vi praktično na 14 godina imate jedan rat. Iz takve perspektive razvoj realne srpske države, koju je Srbija dobila posle sticanja nezavisnosti, postaje potpuno irelevantan. I sam Pašić je uvek govorio da je njemu sloboda srpskog naroda kao celine mnogo važnija od građanske slobode u samoj Srbiji. I, Srpska radikalna stranka je stranka velikodržavnog projekta, ona se do danas toga projekta nije odrekla. Slušali smo njene prvake u nedavnoj izbornoj kampanji i videli smo opet da je to njihovo „vjeruju”, koje se naravno prilagođava izmenjenim okolnostima, ali se od njega ne odustaje. Još se ne kaže na koje načine je moguće da se stranka vrati na taj program posle njegovog faktičkog poraza, ali, u svakom slučaju, stranka od toga ne odustaje.
To su ideologije koje veoma dugo traju i koje se ne menjaju kao odeća. Dakle, ne vidim da u podelama do kojih je došlo u sadašnjoj Srpskoj radikalnoj stranci postoje neke programske razlike. Za mene je veoma iznenađujuća interpretacija sukoba unutar Radikalne stranke kao ličnog, odnosno kao sukoba boljeg i lošijeg javnog ponašanja. Ipak je bitna činjenica da je Srpska radikalna stranka ostala verna izvornim načelima srpskog radikalizma koji je neodvojiv od srpskog nacionalizma. Dakle, ona je ostala verna narodnjačkoj ideologiji, ostala je verna pravoslavnoj veri i ostala je verna osloncu na Rusiju.
Mislim da je došlo do jedne neverovatne konfuzije koja može biti posledica neznanja, a može biti i smišljena konfuzija, kakvih ovde vrlo često ima. Jedna od frakcija je sada sebe nazvala Srpskom naprednom strankom. Naravno, ne treba govoriti o analogijama, ali ako je nešto u istoriji srpskih političkih stranaka bilo suprotno Srpskoj radikalnoj stranci, doslovno na drugoj strani, to je upravo Srpska napredna stranka. Ona je stvorena vrlo brzo posle Radikalne stranke, jer radikali su izazvali stvaranje i drugih dveju stranaka, Napredne i Liberalne. To je bila vrlo uska stranka, čiji sami članovi su je nazivali strankom evropejisanja Srbije, i ja vrlo teško mogu da zamislim da će današnja Srpska napredna stranka postati liberalna stranka, što su u prošlosti bili srpski naprednjaci. Mislim da se oko toga stvara konfuzija, to su dve tendencije. Srpska napredna stranka je u prošlosti izrazito evropska stranka, ona teži modernoj državi, sporazumu sa susedima, ima balkansku orijentaciju i naročito ima u vidu kulturno jedinstvo podeljenog srpskog naroda. Stojan Novaković je govorio da je najgori sporazum bolji od najboljeg rata. Dakle, to su dve vrlo različite tendencije u srpskom društvu i ja ih prosto pominjem zbog te konfuzije koja bi mogla sada da nastane.
Kako će evoluirati Srpska radikalna stranka? Treba računati sa tom frustracijom koja postoji u celom nacionalnom korpusu i vrlo je lako moguće da će u suštini na raspadanju stranke koja je imala veliku ulogu devesetih godina nastati takođe jedna renovirana ali vrlo tvrda velikodržavna stranka, koja će imati iste ciljeve, kako je rekao dosadašnji zamenik Radikalne, a sada novi predsednik ove Napredne stranke.
To će biti san, ali velika država je uvek bila san koji se ne ostvaruje, i ipak se za nju svakih 14 godina ratuje. Svako ko razmišlja o evoluciji Radikalne stranke morao bi to imati u vidu. Takva jedna renovirana i podmlađena stranka bila bi velika opasnost za druge stranke i ona bi izazvala nekakvo prečišćavanje i u njima, jasniju opredeljenost, ne samo retoričku i ne samo u odnosu ka Evropi, nego jednu mnogo rezolutniju politiku što se same Srbije tiče. Mislim da se ipak mora imati u vidu jedna činjenica: rat je počeo sa ciljem da se preoblikuje ceo balkanski prostor. Preoblikovanje je faktički izvršeno i to je realnost o kojoj mi govorimo. Mislim da se sada javljaju intencije koje računaju sa tim da se realnost može poništiti i da se mi ponovo možemo vratiti na jedan projekat ujedinjenja svih srpskih zemalja.
Veoma je važno što je do crnogorskog i makedonskog priznanja Kosova došlo posle izglasavanja rezolucije u Generalnoj skupštini UN da se zatraži mišljenje Međunarodnog suda u Hagu o legitimnosti odluke o nezavisnosti Kosova. Proceduralno te stvari niko nije osporavao, svaka zemlja zaista ima pravo da zatraži mišljenje o tome, ali mislim da ceo ambijent koji prati tu inicijativu, a naročito reakcije na priznanje nezavisnosti, govore o tome da taj velikodržavni projekt nije apsolviran, mi se sa tim nismo pomirili. To nije realnost koju prihvatamo, jer, pre svega, svi su naši susedi upozoravani da ne priznaju Kosovo, upozoravana je i Hrvatska, a upozoravana je, razume se, i Makedonija. A na najdirektniji i možda najneverovatniji način upozoravana je Crna Gora. Meni se čini da je zabrinjavajuće sve što je tim povodom izgovoreno, jer to se ne tiče samo pukog opisa stanja duhova kod nas, nego utiče i na naše susede kojima je upućeno. Činjenica je da su to izgovarali zvaničnici, činjenica je da su to ljudi koji sede u parlamentu, ljudi koji se deklarišu za perspektivu evropske Srbije. O tome mora da se razmišlja sa sanovišta profilisanja te tendencije koja će nastati iz ovih previranja u Srpskoj radikalnoj stranci. Jer, pre svega, to su nezavisne države koje su donele svoje odluke, da li pogrešne ili ispravne, one su procenile šta treba da rade i snosiće konsekvence pred svojim biračima. Ali sve što je rečeno odavde kao reakcija imalo je preteći ton, ratno-huškački i, ako hoćete, antievropski ton.
Evropa se ujedinjuje, pokušava na neki način da apsorbuje nas i ceo balkanski prostor, pokušava više nego ikad u svojoj istoriji da nas stavi u svoje okvire, da se povinujemo određenim civilizacijskim pravilima i normama. A to kako smo mi reagovali na priznanje Kosova – oprostite, možda sam ja suviše gruba u svojim analogijama, ali mene je kao nekog ko se bavi prošlošću to podsetilo na kampanju 1926. godine i na ubistvo u parlamentu. Podsetilo me, ako hoćete, na antibeogradsku revoluciju, jer mi smo imali posla sa svim tim „narodima”, podsetilo me na kampanju pred ubistvo Zorana Đinđića. Mislim da je došlo do erodiranja nacionalizma za koji se možda pretpostavljalo da je nakon svega ipak u opadanju i da je sveo neki račun sam sa sobom, video do kakve katastrofe je doveo zemlju. Crnogorcima se preti i na nebu i na zemlji. Pa se onda kaže kako su oni su to uradili zahvljujući činjenici da imaju šiptarsku manjinu unutar svojih zemalja, to će im se jednog dana osvetiti. Pa, kako mi uopšte zamišljamo perspektivu na Balkanu bez sporazuma, recimo, u krajnjoj liniji, sa tim Albancima koji su u tolikom broju, koji ekspandiraju? To su neke stvari koje srpsko društvo prosto mora da rešava bez strasti, bez pretnji ubistvom, prebijanjem, zabranama, pogromom onih koji drugačije misle i pozivaju na razum. Ali, društvo u kojem mi živimo je takvo. Drugi će se od takvog društva braniti, a mi ovde treba da imamo neku sigurnost. To su, dakle, okolnosti koje po mome mišljenju utiču na to da će se možda unutar Radikalne stranke, na završetku jedne faze, profilisati jedna mnogo tvrđa nacionalistička stranka, koja će uticati kako na druge stranke, tako i na poziciju Srbije u regionu i na njenu perspektivu.
Vrlo često ćete naići na pojam novi patriotizam. Šta znači novi patriotizam, jer zemlja je jedna ista i narod je jedan isti? To je jedan novi termin, i označava regeneraciju nacionalizma, revanš za poraz te ideje. Pogledajte samo činjenicu da Srbija u ovakvom stanju u kakvom je danas, i ekonomskom i socijalnom i političkom, i, kako bi rekao Svetislav Basara, u tom besmislu istorijskom u kojem se našla, ima pretenziju još da bude vodeća sila na Balkanu i da zato još pojača svoju vojsku! Mi još mislimo da je današnji odnos snaga, politička konfiguracija Balkana, jedna improvizacija koja će vrlo brzo proći, i da se treba pripremiti za revanš, za povratak na staro stanje. Mislim da je to vrlo opasno i da produžava našu političku komu, ne dopušta nam da dođemo sebi i da se koncentrišemo na sebe, što je jedini način da opstanemo.
Vi vrlo dobro znate da spadam u one koji jako malo putuju po Srbiji, a i to je odraz društvenog sloma, jer ipak moramo da razmišljamo kako izgledaju naši putevi, kako izgledaju naše škole, kako izgledaju naše kuće, bolnice i tako dalje. A naročito je važno šta sve možete da čujete na tribinama, šta vas sve ljudi pitaju, koga sve oni vide kao krivca. Poražavajuće je da mi ipak ne pokazujemo zrelost u tom smislu da neka pitanja postavimo i sebi. Da kažemo: čekajte, da li smo mi negde pogrešili? Pa, dajmo, pogledajmo kakvi su nam rezultati. Mi smo ipak stvorili jedan institucionalni mehanizam, ne može se reći, postoji više partija, postoji parlament, postoji zvanično podela vlasti, ali, znate kako, dovoljno je samo svako jutro čuti koliko je saobraćajnih nesreća u gradu i u Srbiji. Spasonosno rešenje je doći do zakona, a kakav je zakon potreban da bi se neko sprečio da srlja u smrt ili da nekog drugog gura u smrt? Hoću da vam kažem, ne možete u jednom degradirajućem, animalizirajućem siromaštvu da govorite o demokratskim vrednostima, iako ih možete formalno imati na papiru. A drugo, znate šta, vrlo je teško objasniti da ste u sukobu ne samo sa svim svojim susedima, nego da ste u neprestanom rvanju sa svetskim alama i vranama. Nemaju one veliki dominantan uticaj samo po osnovi činjenice da su vojne sile, da imaju nuklearni potencijal, njihov je doprinos ljudskoj civilizaciji veći. To im daje snagu i da arbitriraju, a mali se, naravno, tu prilagođavaju, traže neku meru za sebe i gledaju da prođu sa što manje štete.
Ja sam često sa pokojnim gospodinom Tošićem išla po tribinama u Srbiji, oboje smo išli da čujemo ljude i uvek smo vraćajući se sa tih tribina razgovarali upravo o tome koliko naš svet se udaljio od svakog racionalnog mišljenja. Ne možemo mi sada lišiti života Crnogorce i na nebu i na zemlji zato što se njihova Vlada usudila da prizna Kosovo. Ne možemo mi reći da je to uradila jedna grupa građana, takoreći nekih samozvanaca, a znamo kako je Crna Gora došla do referenduma i znamo da to nije bio jednostavan proces. Sad kad smo bili na Kosovu, došao je jedan čovek koga sam ja poznavala iz nekih davnih vremena, Albanac, akademik i ekonomista, i pitao me: da li vi možete da mi objasnite kako je bilo moguće da Srbija, koja je imala državotvornu tradiciju, dospe u tu situaciju. Pa, ja stvarno ne mogu da mu kažem „zato što su se svi zaverili”. Rekla sam mu da mislim da se to događa narodima kada dođu u sukob sa vremenom. I Zoran Đinđić je to govorio, integracije su duh vremena, može se to nama ne dopadati, može to propasti, ali biće na na gubitku svako ko izgubi ritam da u tome učestvuje. Pa i prvi reformator u Srbiji posle sticanja nezavisnosti, Milan Piroćanac, je znao da je najopasnije za jedan narod da se sukobi sa duhom vremena. To onda pokazuje da se arhaizirate, da vaš organizam okoštava, da gubite ritam, da ne hvatate korak sa vremenom, i to je po mom mišljenju, kako da vam kažem, intelektualni slom pre svega. Mi smo za to odgovorni, jer kako možete da objasnite činjenicu da ste vodili dobru politiku, a da su efekti te politike, recimo, da mi trideset kalendarskih godina kasnimo za nekim novim tehnologijama, da imamo skoro 50% nepismenog stanovništva, 25% potpuno, 25% funkcionalno. Da 10% stanovništva u Srbiji nema nijedan zub u glavi. Kada je Zoran Đinđić došao za gradonačelnika, rekao je „ja sam zapanjen, dete prvi put ide u bioskop u svojoj petnaestoj godini, a živi u Beogradu”. A ja sam bila impresionirana što moj gradonačelnik misli o takvom podatku, a ne samo dokle sežu naše granice. Pa to je politika.
Knez Mihailo je postavio program modernizacije Srbije u vrlo jednostavnoj formi, u tri tačke. On je rekao: u Srbiji je zakon najviša volja, politički protivnik u Srbiji nije neprijatelj, u Srbiji će se napredovati u zvanjima ne prema zaslugama nego prema znanjima. Ne znam šta još treba Srbiji? To je taj program koji ne možete da realizujete, a ne možete da ga realizujete, jer njemu, koji je ostvariv, pretpostavljate jedan neostvariv san o jedinstvu srpskog naroda, san koji je devetnaestovekovna ideja i sam Pašić je 1914. godine govorio: „vreme nacionalne ideje prolazi, zadnje je vreme da mi to uradimo”. Znate šta, te su se stvari promenile duboko, ne možemo mi danas da stvaramo jednu čisto etničku državu. U 19. veku se još moglo verovati da seljak ako napravi železnicu, dobije poštu ili napravi telegraf izdaje neki nacionalni interes. Kao što je govorio prota Milan Đurić, „ne trebaju nama strani lekari i apotekari, mi smo zdrav narod, ja živim na Zlatiboru”. To je mogao čovek da razume u 19. veku, ali danas se to pretvara u opasnu demagogiju i u opasno parazitiranje na zaostalosti naroda.
Srbija je imala intelektualnu elitu, koja nije bila brojna, to su bili pesimistični ljudi zato što su bili odgovorni. Stojan Novaković, Vladan Đorđević, Milan Piroćanac, Milovan Milovanović, to su ljudi od čijeg dela živi Srbija. U 19. veku je ova zemlja zaista seljačka, ona šalje svoje mlade ljude da se obrazuju, ti ljudi onda moraju da budu i profesori velike škole i pisci zakona i prevodioci knjiga i ministri i predsednici vlada. Danas više nije tako. Danas pre imate, rekla bih, političku generaciju koja možda mnogo jednostavnije od mene vidi i prošlost i sadašnjost, koja misli da politika nije toliko vezana sa odgovornošću i koja nema možda najpotrebnije uvide u ono što se danas događa ne samo u svetu, nego i tu oko nas, u našem najbližem okruženju. Naročito nepotizam i karijerizam odbijaju mlade darovite ljude. Oni spadaju u onih 75% koji kažu da ne vide perspektivu u ovoj zemlji, pored ostalog i zbog toga. To je slika društva i ja mislim da je ona možda, posle poginulih i unesrećenih u ratovima, najužasnija posledica, jer za jednu malu zemlju koja je tek bila stvorila kritičnu masu za promene, koja je imala dobar univerzitet, dobre prevodioce, u kojoj su ljudi učili strane jezike i putovali, izgubiti taj potencijal je stvarno ravno katastrofi. To se jako teško nadoknađuje. Sećam se kako je Vladimir Goati predstavljao jednu knjigu i govorio o tome da je posle 1972. godine u Srbiji očišćeno 12.000 ljudi iz privrede, politike, kulture, novinarstva. On je rekao da bi to bilo mnogo i za Ameriku, što i ja mislim. A to imate stalno.
Govorilo se da je postojala negativna selekcija. Pa, čekajte, sada postoji sloboda za pozitivnu selekciju, zašto mi do nje nikako ne dolazimo? Znači, to su pitanja iz političke kulture i pitanja odgovornosti. Možete da govorite recimo o jednom Zoranu Đinđiću, ja ga pominjem jer sam ga iščitala, on je imao razvoj, evoluciju bez koje ne može da se zamisli intelektualac. Ali, znate šta, kad je preuzeo odgovornost tu više nema šale i tu nema eksperimentisanja, nego morate da vodite u okviru vaših datih mogućnosti i da pokušate da učinite ono što je maksimalno moguće. Prosto mislim da nama svima nedostaje ta etika odgovornosti.
Treba praviti neke razlike između koalicija i pomirenja. Verujem da je većina demokratski orijentisanih ljudi uz sve primedbe bila racionalna i prihvatila tu postizbornu koaliciju, jedva čekajući da se formira demokratska Vlada koja bi na kraju dovela do konsenzusa u parlamentu oko evropske orijentacije Srbije, i mislim da je to u redu. Sigurno stranke evoluiraju, verovatno evoluiraju i socijalisti, i kod njih ima generacijskih promena i dolaze ljudi koji nisu odgovorni ni za antibirokratsku revoluciju, ni za VIII sednicu, ni za ratove koji su vođeni. Pomirenje je, međutim, nešto drugo. Ne mogu nacionalno pomirenje da naprave dve stranke, jer pomirenje po mom mišljenju podrazumeva da definišete od koje politike vi hoćete da se udaljite. Koliko su dve konkretne stranke stvarno, programski, bile udaljene u toku rata, je li ih delila samo vlast koja ih je sada povezala ili ih je delio i neki dublji programski razlog? Tu je, naravno, bitna osnova pomirenja, ono podrazumeva bilans poslednjih 20 godina, morate reći na koji način vi mislite da napravite zaokret. Svako će reći „pa, to je evropska perspektiva”, ali ako mi ne kažemo šta tačno znači evropska perspektiva onda se to pretvara u običnu mantru i pretvara se, ako hoćete, u jednu veliku laž, ne samo u laganje naših građana, nego i Evrope. Mi stvaramo jednu predstavu o nekakvim radikalnim promenama, promenama u svesti, navodno smo svesni onogo što se desilo i izvlačimo konsekvence, a u stvari ne možemo ni pobrojati šta sve od toga se uopšte ne vidi.
Drugo, znate, nije reč samo o pomirenju unutar Srbije i koliko tih pomirenja uopšte treba da napravimo. Govorilo se o neophodnom pomirenju onih koji su bili sukobljeni u Drugom svetskom ratu, sad o pomirenju onih koji su dvadeset godina bili na vlasti i u opoziciji. Međutim, reč je o stabilnosti, o orijentaciji zemlje koja omogućuje pomirenje sa našim susedima i koja omogućuje naše pomirenje sa nekim vrednostima koje postoje pre svega u toj Evropi, a onda i u svetu. Ako to pomirenje treba da se napravi, a to je jedan dug proces za koji je vrlo važno složiti se da je nužan, onda mora da se stavi na papir par rečenica. Bojim se da bi takva jedna suštastvena potreba i našeg naroda, a i naših suseda i Evrope, prosto opet bila izigrana. Kada je Vili Brant kleknuo – Vili Brant, pre svega, nije imao ništa sa nemačkim nacizmom, naprotiv, a drugo, on je kleknuo onda kad je ponudio ne samo jednu privredno, politički i moralno oporavljenu Nemačku, nego i novu istočnu politiku – on je onda mogao da kaže: ja tražim kao Nemac oproštaj. Zato je to neponovljivo. I zato je smešno izgledao prvi susret nekih delegacija u Hrvatskoj i Srbiji u toku rata. Tada sam rekla: pa, znate šta, čekajući srpskog i hrvatskog Vilija Branta probajmo da nešto sami sada uradimo. No, bojim se da su to neki važni moralni imperativi i za narode i za njihove državnike i političare koji mogu brzo da se profanišu. Jednostavno, oprezna sam prema tako velikim zahtevima. I, znate šta, vrlo često čujemo tvrdnju da u Hrvatskoj ništa nije urađeno u obračunu sa ustašama. To ne odgovara istini, to su ti politički cinizmi, to su te hipokrizije. S jedne strane, vi se izvinjavate, lepo ste vaspitani, činite to na piramidama mrtvih, a u isto vreme dopuštate da drugi budu obeleženi u svesti onih kojima rukovodite, vi ih sve identifikujete sa krajnjom, ekstremnom tendencijom u njihovom društvu, a to svako pomirenje sa njima kao takvima čini zapravo nemogućim. Tako je Nikola Stojanović govorio za Srbe, „do istrage naše ili vaše”.
Osamdesetih godina imali ste pravu provalu arogancije, uverenje da ćete da uzmete Jugoslaviju, da ćete kao kroz vodu da prođete od Triglava do Đevđelije. Onda je došao bes, jer su došle sankcije, pa bombardovanje, i na kraju nada, 2000. godine, da je ipak kraj agoniji. Posle Zorana Đinđića imate gubljenje te nade i rezignaciju, a onda najedanput nastupi očaj. Nedavno sam bila na Kosovu, posmatrala masu mladog stanovništva koje se gusto kreće ulicama, još bez posla, ali sa energijom da se prilagođava i da uči. A ovde gledamo to naše ostarelo stanovništvo koje je nezadovoljno svim nepravdama, koje stalno traži pravdu umesto da mobiliše svoje preostale energije. Gospodin Desimir Tošić je u poslednjem intervjuu na novinarsko pitanje „kako vidite budućnost Srbije” odgovorio „plašim se da odgovorim, ima naroda koji brzo napreduju, ima naroda koji sporije napreduju, ima naroda koji nestaju”. I to je zaista tako, istorija je puna groblja propalih naroda, ne samo zato što ih je porazila neka velika, moćna, osvajačka sila, nego zato što su atrofirali i njihovi unutrašnji potencijali. Mislim da smo mi svi nekako i ljuti, da to osećanje dominira, ali umesto ljutnje možda je malo bolje da se zamislimo, da pitamo zašto je to tako i da prihvatimo da rešenje nije samo da ubijemo nekoga na nebu ili na zemlji, nego da radimo po nekoj svojoj meri, umesto što se pačamo svi u sve. Ovde ćete vrlo teško naći čoveka koji će vam reći da nešto ne zna da radi, jer mi svi sve znamo. Zaista bi trebalo dati nekakvo dostojanstvo znanju, kompetentnosti, ne izlagati ljude poruzi zbog toga što drugačije misle, ne sumnjati u njihove namere. Naravno, ima institucija čija je uloga u tom pogledu nezamenljiva, u tom smislu bi najviše morala da uradi crkva. Ali ona je danas možda zaposlena na nekim drugim stvarima i možda je bolje da o njoj danas ništa ne govorim.