Više sam puta primio, ne samo prijeteće poruke, već i udarce zbog svojih stavova i novinarskog rada. Nisam o tome često govorio. Nisam se nikada ni uplašio. Nekako sam to, što je neprihvatljivo, shvatao kao breme svog poziva. Doduše, u tim situacijama nema mjesta strahu, sve se dešava u sekundi, prvo te puca adrenalin, pa osjećaj nevjerice, pa se pitaš je l’ sanjaš i, dok te stigne realnost, ne razmišljaš o strahu nego o dekadenciji vrijednosti jednog društva. Primitivzmu koji izjeda i ono malo civilizovanosti balkanskog čovjeka. Sinoć sam prvi put unaprijed osjetio strah, ali toliko zanemariv u odnosu na količinu žara s kojim želim glasno reći – No pasaran.
Na putu do Beograda, dok sam odmarao na pauzi za kafu na benzinskoj pumpi u Vlasenici, sreo sam drugarice aktivistkinje iz Banjaluke. Prave lokalne heroine. One se trenutno bore da lijeni, apatični bh. stanovnik izađe na izbore da bi imao pravo da se žali. Vraćaju se iz Srebrenice, idu za Sarajevo, a ja iz Sarajeva za Beograd. Kakva koincidencija da se sretnemo na pumpi u opštini najpoznatijoj po donedavnom natpisu na bilbordu – „Teško Bogu s nama kakvi smo.“
„Čuvaj se“, rekle su, dodavši: „Ozbiljno se čuvaj.“ Nisu to toliko teške riječi, koliko je teško to što ih one govore. Snažne. Hrabre. Hapšene, proganjane, tučene i vrijeđane. Kad one kažu da se čuvaš, onda je to neki alarm. Nadam se lažni. Moja saputnica iz Novosadske škole novinarstva rekla mi je da ne bi trebalo da se brinem.
I nisam. Idem. To je to. Ovo je borba za razum. Borba za osnovno ljudsko pravo. Odustajanje od šetnje značilo bi pomračenje razuma.
U Beogradu sam, srećući poznanike na ulici, dobijao komentare tipa “sve će biti u redu“ ili „nije lako“.
Dopisujem se sa drugaricom. Lezbejka. Iako ne znam je li ovo uopšte bitno, ali konteksta radi. Redovno ide na povorke u Sarajevu. Na ovaj u Beogradu nije smjela, a htjela je. Nije jedina. Mnogi su odustali.
Ne brine se niko da će policija tući učesnike/ce na izmijenjenoj marš ruti. Ne brine se niko ni da će vlast poslati nasilnike sa kojima usko sarađuje da bije naše „majke, očeve, braću…“, kako predsjednik Srbije Aleksandar Vučić naziva LGBTIQ osobe.
Svi se brinu jer ne znaju da li je buducnostsrbijeav – tako se zove instragram nalog predsjednika Srbije na kojem se često obraća javnosti – izgubio kontrolu nad desničarskim grupama, huliganima, litijašima i slično. Jesu li se oteli iz šapa zakona i policijskog nadzora?
Teško je na to odgovoriti. Pitanje je to od milion dolara. Najgore bi bilo po Vučića kada bi udica na kojoj ih je držao pukla, jer to bi značilo da su učenici nadrasli učitelja. Onog koji ih je svojim narativima godinama amnestirao, podržavao i njegovao njihovu mržnju.
Neću za ovaj tekst konsultovati stručnjake za bezbjednost da mi daju svoje komentare, ovaj sam put odlučio prošetati ulicama Beograda i sam vidjeti šta misli javnost.
Prvo sam posjetio Dom omladine, on je trenutno pretvoren u Pride infohouse. Mjesto na kojem možete dobiti sve informacije, registrovati se, podići press akreditacije, kupiti suvenire koje je dizajnirao aktivista Uroš Tanacković specijalno za Europride 2022. Ljudi nisu pretjerano ni sretni, ne osjeti se prevelika euforija, ali ne osjeti se ni strah. Možda jer je ispred 10 policajaca, a oko Doma ih ima minimalno još toliko.
Valjda da ne bi oni koji se bore za porodične vrijednosti i tradiciju nastavili najnjegovaniju tradiciju srpskog društva – nasilje nad slabijima: djecom, ženama…
Nisam se predugo zadržavao u Infohouse, pa sam se zaputio do jedne beogradske redakcije koja mi je ustupila prostor da se javim u jednu TV emisiju. Usput sam zaustavljao ljude i pitao ih kakvo je njihovo raspoloženje i stav prema Pride-u. Nije bilo neutralnih i neodlučnih.
Imao sam sreće da je prva osobu koju sam sreo bila 73-godišnja Milica liberalnih stavova.
„Nemam ništa specijalno da Vam kažem. Ja sam apsolutno za to da se održi. Podržavam“, rekla je Milica.
Ponašanje vlasti i Ministarstva unutrašnjih poslova osuđuje. Zanemarivanje građana i njihovih prava jedan je od razloga zbog kojih je protiv aktuelne vlasti. Nervira je i odnos crkve iako nije njen član.
„Mi smo jedno užasno patrijarhalno društvo. Nisam uopšte iznenađena stavom vlasti. Ja sam za slobodu. Ja sam ateistkinja“, govori Milica jedina sagovornica, slučajna prolaznica koja je dopustila da je fotografišem.
Foto: Milica
Mladić koji je od nje mlađi ravno 50 godina nije htio ni reći svoje ime, ni dopustiti da ga fotografišem. Htio je jedino biti kratak i jasan u osudi Pride-a.
„Ništa dobro“, njegov je odgovor na pitanje šta misli o šetnji. Pitam ga da mi kaže nešto više. „Ne podržavam te stvari“ – odgovara mi dok hodam za njim, jer nije htio ni da se zaustavi. Nije htio navesti niti jedan konkretan razlog zašto je protiv šetnje.
Protiv šetnje je i stariji gospodin koji nije htio da se predstavi. Kaže da nije protiv LGBTIQ zajednice, ali jeste protiv provokacije, što za njega predstavlja šetnja u okviru EuroPride-a. Imali smo zanimljiv i čudan dijalog:
Jeste za ili protiv Pride-a?
– Protiv. Nikad ih niko nije ni za šta dirao. Baš me briga šta su, a što moraju da se pokazuju. Gdje je tu ponos? Bog je stvorio muško i žensko. Nešto najlepše što je stvorio je žensko.
Bore se za prava koja nemaju.
– Šta to nemaju. Šta nemaju, šta bi hteli?
Nemaju sigurnost, pravo na brak…
– Zato što izazivaju. Šetaju, izazivaju. Kakav je to ponos.
Zašto mislite da je šetnja izazivanje?
– Veliko izazivanje. Nešto što nije prirodno ne može da bude normalno.
Osjećate li se isprovocirano?
– Jezivo. Ne bih im dao da šetaju.
Hoćete mi reći ime?
– Ne.
Odbivši da mi se predstavi, vratio se i upozorio me da ga ne fotografišem.
„Ne radim to bez dozvole nikada“, odgovorih mu.
„Objaviš li moju sliku, naći ću te“, reče uz neki čudan smijeh.
Okrenuo sam se i nastavio uz Takovsku u nadi da ću naći još neka mišljenja.
„Fuj“, rekao je jedan stariji gospodin kojem takvo poimanje zahtjeva za ostvarivanje ljudskih prava zaista ne stoji.
„U p* materinu“, rekao mi je još jedan stariji čovjek. Prešao sam ulicu i zaustavio jednu gospođu. Nakon što sam se predstavio, upoznao sa temom i postavio pitanje, okrenula je leđa uz izraze gađenje. “Odvratno”, rekla je.
Na vrhu Takovske uočio sam djevojku koja jede pecivo. Iako sam mislio da će reći da je zauzeta i da ne želi komentarisati, krivo sam procijenio. Podržava Pride i ne vidi zašto se to uopšte problematizira.
„ Mislim da nema nijednog argumenta da me ugrožavjau, ako hoće da šetaju, neka šetaju. Prosto, oko toga se pravi bespotrebna galama“, rekla je Milica Pavlović (31).
Nakon što sam joj se zahvalio na odgovorima, pojavio se opet stariji gospodin koji je „isprovociran“. Kaže da ima pitanje i da se kladio. Pitam ga zašto me pratim i kažem – recite.
„Jesi li gej“, upitao je. Odgovorio sam da je to nekulturno pitanje i da ne treba to da ga zanima.
„Seksate li se“, htio sam ga pitati i biti podjednako nekulturan, ali odustao sam od te ideje. Ponovio mi je da će me naći ako objavim njegovu fotografiju koju nisam ni napravio. Pričali smo nekih 10 minuta, a onda sam odlučio da besmisleni razgovor okončam.
Otišao sam do kolega u Takovskoj, gdje sam i sada dok pišem ovaj tekst.
Srbija su ljudi. Ovi ljudi koje sam sreo. I neki puno bolji i neki puno gori, koje nisam sreo. Srbija će sutra pokazati da li su u njoj glasniji i hrabriji oni koji mrze, koji bi da tuku, progone i da se „brane, jer su ugroženi” jednom šetnjom, običnom šetnjom ili će pobijediti ljudi kojima tuđa prava ne smetaju. Ljudi poput Milice koja ima 73 godine.
Naravno, veliki dio Srbije će se ponašati kako im vlast kaže. A vlast je na dvomeđi. Jer teško Evropi mogu objasniti šta rade, ali ta ista Evropa možda progleda kroz prste Srbiji, jer je ona priznala dokumenta Kosova*. Pričom o zabrani (promjeni marš rute) uspjeli su pitanje priznavanja kosovskih dokumenata skrajnuti i izbaciti iz javnog diskursa. Zato je Vučić majstor. Spin majstor.