Kada je, u noći demonstracija, iz američke ambasade policija izvukla telo, spaljeno do neprepoznavanja, nemiri u Srbiji su odneli možda tek svoju prvu žrtvu. Uplašeni roditelji, čija su deca iskoristila poziv Vlade Srbije da se, u danu mitinga, besplatno prevoze vozovima i autobusima za Beograd, u panici su zvali bolnice i policijske stanice, svaki mladić koji se te noći nije vratio svojoj kući, mogao je biti žrtva. Telo je tako i identifikovano, momka od dvadesetak godina, spaljenog do te mere više nije imao čak ni kosti nogu i ruku, otac je prepoznao po zlatnom lancu sa pravoslavnim krstom oko vrata, a dnk analiza je samo potrvrdila njegove strepnje. Dvadesetogodišnji Zoran Vujović, izbeglica sa Kosova, od rata 1999. godine nastanjen sa roditeljima u Novom Sadu, pao je i kao simbolična žrtva jedne strašne politike koja u Srbiji traje decenijama i koja dovela do gubitka Kosova ali i do gubitka mnogih mladih života koji su u ovim ratovima uvek prvi stradali. Kada je Zoran rodjen, na Kosovu Polju je, nedaleko od njegovog sela, Milošević mitingom koji je u mnogo čemu podsećao na ovaj beogradski, najavio ratove, propadanje zemlje i smrt mnogih mladića baš kao on.
Ovaj dečak je sa porodicom živeo na Kosovu godinama okružen samo nasiljem, i srpske policije nad albanskim porodicama i albanske para-vojske nad Srbima. Medjunarodna zajednica nikada nije nudila odgovarajuće rešenje za krizu, isto kao ni dve sukobljene strane. Dok se rat još možda mogao sprečiti, najrazvijenije zemlje sveta, članice OEBS-a, predvodjene Amerikom, na Kosovo su poslale “mirovnu verifikacionu misiju”, sa idejom da ratni sukob spreče, zadatkom, na žalost samo zadatkom, dok je pravi posao šefa misije, američkog diplomate Walkera postao očigledan samo nekoliko meseci kasnije. Naravno da je najveća krivica na srpskim snagama koje su masovno činile zločine, ali američko dodatno podgrevanje sukoba, provokacija, jednostrana pomoć albanskim para-vojnicima i izazivanje okolnosti i uslova u kojima je bombardovanje i ulazak NATO-a u rat, postalo neizbežno. U tim napetim mesecima, dok su se pacifisti i jedne i druge strane nadali da će medjunarodne snage na terenu uspeti da zaustave rat, nasilje je eksaliralo svakoga dana i prve žrtve su uvek i uglavnom bile deca, momci kao ovaj Zoran, mobilisani, hipnotisani idejom, ubedjeni u potrebu da se žrtvuju, a pre svega da ubiju onog sa druge strane, vrlo često samo još jednog mladog čoveka, gotovo identičnog svom ubici.
Kada su medjunarodne vojne snage zamenile “mirovnu misiju” ( čiji je šef, amerikanac Walker bio počasni gost na inauguraciji nezavisne države Kosovo, samo još jednom potvrdjujući sta je bio osnovni motiv američkog učešća u sukobu), Srbima uglavnom na Kosovu života više nije bilo. Mnogi su se, kao ovaj mladić, masovno iselili sa porodicama, Zoran je stigao u Novi Sad kao jedanaestogodišnji dečak, istraumiran ratom i obrazovan mržnjom, jednom dubokom frustracijom koju svaki gubitnik u svakom ratu oseća.
Albanci su se, dolaskom KFOR-a, u svoje kuće mahom vratili, naravno, oni koji su imali sreće da prežive srpsku “intervenciju”, krhki mir je uspostavljen, garantovan prisustvom naoružanih vojnika iz mnogih zemlja sveta, Srbi su, ipak, i dalje nestajali, ubijani, kidnapovani, ranjavani i mučeni, oko hiljadu porodica i dan danas ne zna gde su tela njihovih najbližih, ljudi otetih i pobijenih onda dok su medjunarodne vojne snage trebale da im garantuju ono najosnovnije – jednostavno pravo na život. Sitaucija u kojoj nasilje eskalira, a oni koji su obučeni i plaćeni da to spreče – mirno stoje sa strane i posmatraju ga – uopšte nije nova i nije patent srpske policije. To što su policajci na ulicama Beograda u noći kada su ambasade paljene radili, to isto su radile i medjunarodne snage KFOR-a na Kosovu, samo neku godinu ranije i u trenucima kada su bili obavezni da garantuju mir i bezbednost, to isto su radile i holadnske mirovne snage u Srebrenici, u danima kada su Srbi sprovodili najgori i najgnusniji zločin u istoriji ove zemlje. Žrtve koje su padale, uvek i po pravilu bili su mladi ljudi, baš kao ovaj Zoran, političku manipulaciju vojskom i policijom, po pravilu uvek plati neki Zoran, neki dvadesetogodišnji momak, koji svet i pravi mir nikada nije ni stigao da upozna.
Izmedju mene i ovog mladića, tačno je jedna generacija razlike. U vreme kada je rodjen, ja sam bila gimnazijalka, u predvečerje ratova i u vreme organizovanih Miloševićevih mitinga, na koje su profesori organizovano vodili djake. Mene moji roditelji na te skupove nisu puštali, delom zbog toga što su u Miloševiću od početka videli opasnog čoveka željnog vlasti, ipak više zato što su smatrali da na političkim mitinzima deci nije mesto i da su mladi oni koji prvi stradaju, čim dodje do rata i nasilja. Moja generacija je ona koja je zapamtila drugačiji svet, bivšu Jugoslaviju, neutralni položaj u hladnom ratu, bezbrižno vreme putovanja i prilično običnog života, obične srednje klase u jednoj sasvim običnoj, a lepoj zemlji.
Onda se preko noći promenilo sve i nama, tada vrlo mladim ljudima, nikako nije bilo jasno kako to da demokratski svet, medjunarodna zajednica, u godinama nakon pada komunizma i rušenja berlinskog zida, pristaje, dozvoljava i pomaže nacionalistički secesionizam bivše Jugoslavije, koji je, to je i nama bilo sasvim jasno, sigurno vodio u rat? Onaj svet kojem smo se se okretali, oni na koje se moja generacija ugledala, sada nam je okretao ledja. Nije nam bilo mesta nigde, osim u vojsci i na ratištima, u permanentnoj decenijskoj izolaciji, istrebljenju, navodjenju na zločin, guranju u nesigurnost i uvek neki novi rat. 1991. godine, kada je ovaj poginuli Zoran imao tri godine, ja sam bila punoletna i svojom voljom, svesno i sa jasnim političkim ciljem, a ipak krišom od svojih roditelja, baš kao i on pre neki dan, izašla na svoje prve demonstracije. Izašla sam, uz dvesta hiljada uglavnom vrlo mladih ljudi, da demonstriram protiv rata, Miloševićeve diktature, medijske manipulacije i ambisa pred kojim se moja zemlja nalazila. Policija je tada bila surova, tukla nas je i ubijala, u danu mojih prvih demonstracija, prva žrtva koja je pala bio je moj dve godine mladji drug Brana. Na njegovoj sahrani nije bilo mnogo sveta. Naši drugovi su se već skrivali od obavezne mobilizacije, bojeći se da ih vojna policija i na groblju ne potraži. Mnogi medju nama su u danu Braninog ukopa odlučili da po svaku cenu napuste zemlju i da se u nju više nikada ne vrate, porodici – sestri i majci ubijenog dečaka obraćala se jedino crkva, nametnula neku svoju utehu, oko vrata simbolično stavila onaj zlatni lanac sa pravoslavnim krstom.
Tih dana, tih godina, mladima Srbije su se obraćali uvek i isključivo samo crkva i vojska, samo mafija i organizovane bande navijača, to je ono na šta su deca bila osudjena, u državi u izolaciji, u zemlju u kojoj strane amasade ne izdaju vize studentima i u kojoj čitav svet želi da nas drži zatvorene, izolovane, negde po strani. Od onda, od tog dana i te sahrane, mene više nikada ničega nije bilo strah. Osećaj da je život jedna velika slučajnost, nesporazum čak i da ovo što sam danas, već sutra iznenada može da nestane, a da se zapravo nikad niko uopšte ne začudi, nikada me više nije napustio. U Srbiji se živi slučajno, smrt, uglavnom nasilna, preti iza svakog ćoška, mir i stabilnost su privremeno stanje, a glava se može izgubiti veoma, veoma lako. I ja, isto kao i nove generacije dece, koji od rodjenja naglo počinju da stare, živim uvek isto, od danas do sutra, bez ozbiljnog plana i bez očekivanja da “sutra” uopšte i dodje.
Jer, i čitavu generaciju posle moje, mladi ljudi u Beogradu, ponovo ginu na demonstracijama. Ovaj mladić ništa u svom kratkom životu drugo nije ni video, osim nepravde, nasilja i ubistava. U Srbiji ponovo vojska i policija, mafija i navijači, jedini su imali nešto da mu kažu. Evropa i zapadni svet, nisu mu nudili nikakav odgovor. Danas razbijene ambasade, vize za studente u velikom broju slučajeva ionako nisu izdavale, ponovo se stvarala čitava jedna generacija mladih ljudi potpuno ignorisanih od “velikog sveta”. Deca, koja su 1999. godine izbegla sa Kosova, nisu više imala gde da se vrate, “mir” koji je nastupio, za njih je ukinuo pravo povratka, pravo izbora da žive tamo odakle su pobegli i donela jednu permanentnu frustraciju, koja je kad tad morala da eksplodira u nasilje.
U godinama početka ratova devedesetih, organizovane horde navijača, regrutovanih mladih ljudi, tukle su se po stadionima bivše Jugoslavije, ovi iz Beograda skandirali su ovima iz Zagreba “Hamburger, čizburger, kečap i pomfrit, mi imamo Mek Donalds, nema Zagreb, Split”.
Odvratni simbol novog kolinijalizma, restoran brze hrane, prvi na Balkanu ikada , otvoren je baš u Beogradu i tada im je bio na ponos. Mek Donalds restoran, njima je govorio da je Beograd u centru svetskog interesa, da strane investicije dolaze najpre kod nas, smešno je i groteskno, ali taj isti Mekdonalds koji ljuti demonstranti ovih dana ruše u Beogradu, nekada je bio simbol nacionalnog ponosa i u svakom slučaju je najavio ono što je sledilo. Za mlade ljude u Srbiji, nakon vojske i mafije, interesovale su se samo multinacionalne kompanije, koje nove, male, ekonomski slabe i ratovima iscrpljene drzave, mogu lako da drže u neo-kolonijalnom položaju, lokalnu radnu snagu plaćaju malo, a zahtevaju mnogo, stvarajući ponovo i ponovo, novi izvor opasnih frustracija.
Gubitak Kosova, poraz koji još uvek može dobiti nesagledive posledice, nije prvi, verovatno ni poslednji, ali je najopasniji, najbolniji i najteži da se prihvati. Kako da nekom od manipulisanih mladih ljudi objasnite da Srbi na Kosovu nisu poželjni, da medjunarodna zajednica ne gleda ravnopravno na obe strane, da permanentna kriza možda ovako nikada neće moći biti razrešena? Za to ima više krivaca i najveći je svakako srpska država i njena gotovo svaka vlast, koja nikada nije našla načina da svojim gradjanima ponudi vizionarsku politiku kao rešenje kosovske krize. Srpska vlast nikako da izadje pred svoje gradjane i kaže im istinu, preuzme odgovornost za tragično pogrešnu politiku koju je decenijama ova država vodila u svojoj južnoj pokrajni, do te mere, da ju je na kraju i izgubila. Jedini koji je za to imao snage i vizije, premijer Zoran Djindjić, ubijen je dok je pokušavao da, pod pritiscima zapada i protiv zavera istoka, Srbiji ponudi rešenje.
Jer, odgovornost je istovremeno i na drugoj strani. Evropska Unija, nikako da pruži ruku mojoj zemlji. Nikada do sada nam se Evropa nije obratila svojom autonomnom politikom prema nama, uvek je i do krajnje mere rešenje balkanskog pitanja diktirala najmoćnija zemlja sveta, čiji je jedan od ciljeva i oslabljenje snage Evropske Unije. Kada je 1999. godine, ona već spominjana verifikaciona misija OEBS-a spremala svoj “mirovni” dolazak na Kosovo, sve zemlje članice Evropske Unije, suprotstavile su se postavljanju američkog kontroverznog diplomate Walkera na čelo delikatne misije. Sve, osim jedne – Holandija je podržala stav svog tradicionalnog saveznika Amerike i nedostatak obaveznog konsenzusa u Evropskoj Uniji doveo je da prevlada volja Amerike, izaslanik američke administracije je svojim akcijama samo ubrzao dolazak rata. Kada je, pre samo neku nedelju, u vreme predsedničkih izbora u Srbiji i danima duboke nestabilnosti najavljenjem otcepljenjem Kosova koje je usledilo, Evropa ponovo odbila da nam pruži ruku, pomogne proevropsku većinu u Srbiji i dozvoli potpisivanje sporazuma o asocijaciji i pridruživanju, ponovo je američki savznik Holandija kontinentu nametnula političku volju SAD, time što je onemogućila konsenzus i protivno ostalim zemljama članicama, insistirala da Srbija sporazum ne potpiše. Možda je razlog što je Holandija nikako da se izbori sa svojim delom krivice i odgovornosti za masakr u Srebrenici, ali to je za mlade i frustrirane ljude na ulicama Beograda jedna isuviše komplikovana i čisto politička stvar.
Za ovog momka, Zorana, koji je možda samo hteo da iskoristi besplatnu vožnju do Beograda, a tamo da se, manipulisan Vladom Srbije, pokaže patriotom novog doba, pa gledajući snimke paljenja američkih ambasada širom sveta i on bude kao i svi. To je, na žalost, platio glavom. Ali je najtragičnije što ta žrtva nije nikakav nauk, što ni mi Srbi, niti čitava Evropa iz tragičnih dogadjaja nikako da jednom nešto naučimo, nikako da zaustavimo taj začarani krug nasilja i izolacije. U Srbiji danas žive mladi ljudi koji nemaju mnogo čemu da se nadaju i za koje rat nije ništa novo, život ne vredi mnogo, a osećaj poniženosti i neprihvaćenosti od strane svih zemalja kontinenta, nešto sto ostavlja neizbrisive posledice. Mladim ljudima Srbije, deci koja se u sve manjem broju radjaju, potrebno je da im se jednom neko obrati jezikom razumevanja, poverenja, poziva da se pridruže, da budu i oni isti kao i svi. Dokle god toga ne bude bilo, rat i nasilje će biti uvek jedino izvesno rešenje i uvek i uvek neki novi Zoran glavom će platiti političku nesposobnost svoje zemlje, ali i čitavog kontinenta. Mislim da je vreme da svi sada, i mi i vi, kažemo dosta. Meni je dosta. A vama?
La Repubblica, 24. februar 2008