Dobra vest je to što publika obožava masovnu lobotomiju, pa je budućnost rijaliti programa u Srbiji svetla i perspektivna
Zahvaljujući opštem obrazovanju, ukrštenim rečima ili pukoj sreći, mnoge države u nama izazivaju munjevite asocijacije. Finska je zemlja sa hiljadama jezera, poznata banja u Belgiji (tri slova, sedamnaest vodoravno) je, to i vrapci na grani znaju – Spa, dočim je za prvi (navodni, nije dokazano!) hod čoveka po Mesecu odgovorna grdosija koja se odaziva na ime Sjedinjene Američke Države. Rusija je postojbina samovara, matrojški i tuceta genijalnih pisaca, u Kini jedu pse, a po proizvodnji malina nadaleko su poznate nekolike južnoameričke države i, naravno, Srbija. Pošto biznis sa malinama ne može da bude dovoljan za, kako se to jezikom japi eksperata kaže – brendiranje jedne države, naša je domovina u neprestanoj potrazi za nečim originalnim, drugačijim, pri čijem bi pomenu ceo svet samo klimnuo glavom i rekao – aha, pa to je iz Srbije.
Devedestih je bilo lako – pošto se malo ubijalo, palilo i etnički čistilo, svi su znali za nas. No, ne stignu lopurde ni da izvuku sve ragastove i humano presele nameštaj i belu tehniku, a rat se već završi. Nastane nezgodno vreme, kada čoveka ne smeš javno mrzeti zbog drugačijeg imena, čak ni na državnoj televiziji više ne emituju snimke raznih poziva za deportaciju inovernih. Početkom dvadeset i prvog stoleća uspeli smo malo da premestimo težište na neke drugačije stvari, pa je, svedenim jezikom stereotipa, u prvih desetak godina trećeg milenijuma Srbija percipirana kao zemlja Exita i Guče (kako god to tumačili). Na početku nove decenije, potrebna su nam nova rešenja. Pojavila su se, možda i neočekivano, u oblasti masovnih komunikacija.
Ako se za Švajcarsku može reći da je zemlja sa četiri službena jezika, za Rusiju da se prostire na dva kontinenta, za Grčku da izlazi na tri velika mora, onda se i naša otadžbina ima čime pohvaliti – Srbija će u 2011. godini biti država sa čak šest rijalitija! Za sada ih je najavljeno toliko, a kako je krenulo nije isključeno da ćemo gledati i sedmi, u kojem će nas televizijski novinari iz minuta u minut izveštavati o aktivnostima jednog bogatog srpskog biznismena i popularne hrvatske pevačice. Te koliko je blještav njen prsten, kako je na vest o zarukama reagovao pašenog njegovog komšije i da li je astrolog zadužen za zvezde golupčića imao besanu noć ili je sa osmehom na licu mljackao na jastuku. Moram da priznam da taj eventualni rijaliti vidim kao veliku priliku za pet minuta slave raznih anonimusa (a bogami i sebe). Naime, đuvegiju ponekad viđaju na čenejskom aerodromu, gde navodno voli da leti svojim malim privatnim avionom. Ako kamera postavljena na jeroplan malo sklizne ka dole, možda uhvati i kakvu barabu, duboko zavučenu u kukuruze, kako obavlja radnju koja pomalo asocira na ime fudbalskog kluba “Bešiktaš”. Na aerodromu je, naime, mali bife sa sjajnim cenama piva, pa se na povratku kući, preko atara, mnogi veselnik uhvati kukuruza da bi tamo, misleći da je nevidljiv, doživeo trenutke blaženog olakšanja. Zato bi, za svaki slučaj, svako nadletanje aviona trebalo srdačno pozdravljati, jer desetak sekundi na televiziji, pod bilo kakvim uslovima, čini čuda!
Poznato je da u želji da se pojave na ekranu koji život zrači prednjače mlade osobe. Veliki broj rijalitija doprineće, indirektno, ponovnom povećanju borbene gotovosti zemlje i uspostavljanju sistema nalik izraelskom, gde vas od uniforme ne spasava čak ni činjenica da imate zamamne dojke i liniju 95-52-95. Da bi ušli među privilegovane i neprestano snimane, mnogi momci i devojke su spremni da potpišu ugovore prema kojem je služenje vojske bezazlena pošalica. Bez reči će šarnuti papir na kojem piše da pristaju na psihičko maltretiranje, javno blamiranje, širenje zenica, demontažu crevne flore, blokadu rada jetre, indukovani išijas, veštačke aritmije, hladnoću i slične formalnosti. Posle stotinak dana neprestanog drila pred kamerama, kući se vraćaju osobe solidno obučene čak i za poslove vojne prirode, što je od izuzetnog značaja u delikatnom trenutku prestanka važenja zakonske obaveze oblačenja maskirne (nekoć sivomaslinaste) uniforme.
U teška vremena, kada su naše televizije emitovale tek dva ili tri rijalitija godišnje, dešavale su se, kažu, i blamaže na granici ozbiljnih incidenata. Postoje osnovane indicije da iz nekoliko vojvođanskih sela i više desetina mesta u centralnoj Srbiji nije poslat nijedan sms tokom raznih glasanja! Tamošnji meštani su izgleda preozbiljno shvatili priče o ekonomskoj krizi, nepodnošljivim uslovima života i zabrinjavajućem siromaštvu pa su, krajnje bahato, čak i javno iznosili mišljenje da im je preče da novac upotrebe da bi kupili deci hleb, nego da glasaju za tamo neke džabalebaroše koji povazdan izvrndopečeni životare. Veći broj rijalitija će ovu nepravdu ispraviti, pa ćemo vrlo brzo s ponosom moći da tvrdimo da nema mesta koje nije doprinelo rešavanju dilema od kojih drhti cela Srbija – da li da napolje bude izbačena neka preispoljna pijandura ili razmaženi folirant, ili, pak, koje će od dvoje klinaca, nesumnjivo spremnih da prodaju dušu đavolu, na kraju dobiti više glasova u nastojanju da žiri očaraju svojim vokalno-igračkim sposobnostima na nivou pokojnog Majkla. Mobilni operateri će zadovoljno trljati ruke, a milioni potrošeni za rešavanje egzistencijalnih nedoumica pučanstva mogu se usmeriti u neki novi investicioni ciklus – njih ionako nikada neće ponestati, a sa približavanjem izbornih godina broj im se munjevito povećava.
Rijaliti šou je beskrajno koristan i za televizije. Program je popunjen, gledan, donosi sjajne prihode, a nema previše ulaganja. Što je još važnije – traje toliko dugo da istiskuje sve druge sadržaje. Što bi neki klinac na TV-u slušao dosadne priče o tome kako su stari Rimljani proturali akvadukte tamo gde su i orlovi izbegavali da zalaze, kad može 24/7 da gleda svog estradnog heroja kako češe muda, podriguje ili na pasja kola ogovara nekog drugog čoveka? Ili da sluša veselo meketanje priučene pevaljke dok, posle dužeg vremena – i to samo zato jer zna da su kamere uključene – obavlja naporne kućne poslove? Memljiva prašina knjiga starostavnih ili blještavilo (i mnogo češće beznađe) estradnog bitisanja? Prema rejtinzima i raznim piplmetrima (uređaji koji, valjda, mere količinu ljudi) odgovor je jasan. Dobra vest je to što publika obožava masovnu lobotomiju, pa je budućnost rijaliti programa u Srbiji svetla i perspektivna. Uz veoma izvesnu mogućnost povećanja njihovog broja. Ukucajte crta, ostvarite razmak i glasajte za svog omiljenog kandidata! Cena sms-a je simbolična – stotinak dinara, bez PDV-a i pripadajućih poreza. A da bi onaj koga toliko volite pobedio zlikovca koji vam urniše plemenita jetra, nije dovoljno glasati samo jednom!
Tekst preuzet sa prijateljskog portala www.e-novine.com