Vladimir Simović je sociolog i koordinator programa za radna prava u Centru za politike emancipacije.
“Mi sada možemo reći da su ljudi koji stoje po strani kukavice, konformisti, da im nije dogorelo dovoljno, da su korumpirani… Ali, ako želimo promenu, ta vrsta moralne ucene nije dobar pravac” – kaže Simović u razgovoru za BUKA magazin.
Kako vidite trenutnu situaciju u Srbiji?
Kompleksno je. Studentski pokret je u velikoj meri iznenadio sve, celo društvo – i režim i one koji se režimu protive, pa i one koji bi za sebe rekli da su neutralni.
Režim već dugo traži način kako da izađe na kraj sa problemom pred kojim se našao, i u tome, barem za sada, nema uspeha. Pokušano je sa različitim ustupcima, prividnim hapšenjima odgovornih, davanjem povoljnih kredita za mlade, dogovorom sa sindikatima u prosveti… Kada to nije dalo željene rezultate, krenulo se u otvoreni sukob i represiju, koja je prošarana kontradiktornim porukama poziva na dijalog i konačnog obračuna sa svima koji se suprotstave vladajućoj strukturi.
Protivnici režima, sa druge strane, dobili su novi nalet optimizma, preko potreban nakon poraza koji je partijski organizovana opozicija doživela na izborima u zimu 2023. godine i u proleće 2024. Baš u trenutku kada je delovalo da režim može da preživi sve udare, pojavio se novi akter koji je pokazao istrajnost, dobru organizovanost i ozbiljan mobilizacijski potencijal.
Neutralni, pak, pritisnuti višemesečnim dešavanjima, sada moraju da počnu da se svrstavaju na ovu ili onu stranu. Društvo je gotovo potpuno rascepljeno. To je i dobro i loše. Dobro je jer već dugo tapkamo u mestu. Sa jedne strane režim koji je uzurpirao praktično sve poluge moći, a sa druge konstantni protesti i reakcije na brojne nepravde koje taj režim čini i proizvodi. Ipak, protesti, do sada, nisu bili dovoljni i dovoljno jaki da mogu da smene režim, mada su bili dovoljni da unose konstantnu dozu nestabilnosti u poredak. Ali rupture u poretku su samo prilika, ne i garant promene. Sa druge strane, oštra podela je loša jer može voditi daljoj eskalaciji nasilja. Režim će tu eskalaciju podsticati, jer čini sve da zadrži poluge moći, i u tome ne preza ni od čega.
Uostalom, tome upravo i svedočimo. Nalazimo se u kipućem ekspres loncu i pitanje je trenutka kada će on eksplodirati. Jedini izlaz, u ovom trenutku su izbori, iako ne postoji nikakav garant da će na njima doći do promene. Izborni uslovi su katastrofalni. Ali i u takvim uslovima režim može biti pobeđen. Onda ostaje pitanje da li će on svoj poraz prihvatiti. Imajući u vidu šta bi taj poraz značio za kriminalnu strukturu na vlasti, sumnjam. Ipak, raspisivanje izbora može, makar na kratko, smiriti situaciju, jer bi to ponudilo nekakvu trasu i izlaz iz pat pozicije u kojoj se danas nalazimo, a samim tim i malo smanjilo pritisak u ovom našem loncu.
Vjerujete li da bi studenti, zborovi i građani mogli naći način za bolju političku formulaciju rješenja krizne situacije?
Studentski pokret, a onda i širi društveni pokret, i zborovi koji su iz njega proistekli, jesu politička artikulacija rešenja krizne situacije, ili makar pokušaj iznalaženja jednog takvog rešenja.
Srbija već duže vreme tavori u svojevrsnom političkom limbu. Režim je dominantan i uzurpira pozicije moći. Ipak, on nije uspeo u potpunosti da sebi potčini sve segmente društva. Veliki broj ljudi se opire i traži političku artikulaciju svog nezadovoljstva. Partijski organizovana opozicija nije uspela to da kapitalizuje. Najbliže je bila u decembru 2023. godine kada se ujedinila u koaliciju Srbija protiv nasilja, ali se tu videla jedna značajna boljka političkih aktera – nemaju aktivističku bazu. Samim tim je i mobilizacijski potencijal vrlo ograničen, a on je neophodan, ako ništa drugo barem da bi se pružio otpor izbornim malverzacijama i odbranili izborni rezultati.
Drugo, partijski organizovana opozicija se, nakon konsolidacije u vidu velike koalicije, brzo pocepala. Izbori juna 2024. godine mogli su da pomognu u razvlašćivanju režima, makar u nekim gradovima i opštinama, ali se to nije desilo jer partije nisu mogle da postignu dogovor o daljem zajedničkom delovanju. Akteri koji su tada ušli u bojkot su se samodiskvalifikovali iz političkog života Srbije.
Posle svega, ne treba mnogo da čudi da je studentski pokret postao najjači politički akter u zemlji. To nije došlo ni iz čega. Studenti su na tome radili dosta predano. Pokazali su spremnost na žrtvu, ali i još nešto. Studenti su fizički prisutni u narodu, prepešačili su zemlji i zašli u krajeve u koje nijedan političar nije zašao možda i decenijama. To fizičko prisustvo je neprocenjivo i omogućava da kroz direktan kontakt gradite poverenje sa ljudima, a time čak i nadomestite nedostatak koherentnog političkog programa. Ono pomaže i da se lakše izborite sa medijskom spin mašinerijom režima koja dominira televizijskim kanalima. Narod vas fizički vidi i čuje, bez posredovanja.
Povezivanje sa drugim delovima društva – prosvetnim radnicima, poljoprivrednicima, advokatima, radnicima u kulturi, sindikatima – studentima je omogućilo da postanu nosilac šireg društvenog pokreta. Zborovi su tu došli kao vrhunac jednog procesa. Ovi okviri za samoorganizovanje ljudi na lokalnom nivou imaju mnogo mana, ne funkcionušu svuda, a i onda kada profunkiconišu susreću se sa dosta izazova na svakodnevnom nivou. To je sve proces, ali zborovi su nesumnjivo postali važna čvorišta, mesta povezivanja, koordinacije i komunikacije građana. Imamo mi istoriju samoupravljanja, ali je ona decenijama potiskivana i brisana. Taj zaborav nas je doveo u situaciju da je direktna demokratija društvena novina, a nemoguće je očekivati da drušvena novina odmah radi u punom kapacitetu i bez greške.
Da li formulaciju rješenja traže i takozvani neutralni i od koga oni očekuju da rješenje predstavi?
Neutralni traže odgovore sa koje god strane – i od režima, i od protivnika režima.
Ako posmatramo onaj segment društva koji ne podržava režim, čini mi se da, grubo, možemo razdvojiti dva nivoa narativa. Prvi bi bio narativ koji režimu pristupa isključivo kritički – mnoge stvari u državi nisu dobre i delovanje režima sa sobom nosi značajne negativne posledice po društvo i ljude. Recimo da je to narativ o problemu. Drugi nivo je narativ o rešenju problema. Da, delovanje režima sa sobom nosi mnoge negativne posledice, ali šta je alternativa?
Za jedan deo ljudi, prvi nivo je dovoljan da se pokrenu. Za druge je potrebno nešto više, potrebno je predočiti strukturna rešenja koja uverljivo pokazuju da promena neće značiti još istog. A toga ponajviše nedostaje. Mi sada možemo reći da su ljudi koji stoje po strani kukavice, konformisti, da im nije dogorelo dovoljno, da su korumpirani… Ali, ako želimo promenu, ta vrsta moralne ucene nije dobar pravac.
Ovde čak i ne govorim o onima koji su stvarno integrisani u sistem, iz njega izvlače direktne benefite i spremni su da ga iz tih razloga do kraja brane. Govorim o sloju ljudi kojem status quo nije nešto nepremostivo, iz različitih razloga. Jedan razlog može biti dovoljna finansijska sigurnost. Druga može biti razočarenje prethodnim promenama koje nisu donosile obećane rezultate. Treća može biti zahtev za stabilnošću kao takvom, jer promena nosi sa sobom i neizvesnost.
Sigurno ima još mogućih razloga zašto ljudi ostaju neutralni, a režim vrlo precizno gađa baš te tačke. Setimo se slogana “Mir, stabilnost, Vučić”. Narativ o “blokaderima” koji ometaju svakodnevni život ljudi, takođe dolazi iz tog repertoara. Na to se nadovezuju mere ograničenja marži, najave rasta zarada i penzija, povoljni krediti… “Vidite kako država misli o narodu, nećete valjda to da rušite?!” Naravno, ovih mera ne bi ni bilo da nije bilo protesta i širokog društvenog pritiska. Režim ništa ne daje ako ne mora. Ali onda kada mora da da, pokušaće to i da naplati.
Javni prostor je zagušen ogromnom bukom koju prave dve suprotstvaljene perspektive. Jedna govori o tome šta sve nevalja u društvu, a druga nas uverava da nas samo aktuelni režim može sačuvati od nekontrolisanog haosa.
Nedostaje nam narativ o onome što dolazi sutra. Tome najviše naginje ideja o “pravnoj državi”, ali mi se ona čini nedovoljno ubedljivom da bi se neutralni privoleli na stranu koja je za društvenu promenu.
Pretpostavljate li koje je rješenje režim spreman da ponudi?
Ako malo pojednostavimo, mislim da vladanje režima možemo podeliti u dve faze.
Prva je disciplinovanje. U pitanju je proces postepenog podređivanja različitih delova društva interesima vladajuće grupe. Disciplinovanje ne podrazumeva nužno fizičko nasilje. Štaviše, češće podrazumeva druge vidove prinude, simboličke pritiske i mehanizam nagrada, ukoliko radite ono što se od vas očekuje, i kazni, ukoliko se odlučite na nepošlusnost. Dobićete posao ili ćete napredovati u hijerarhiji, ako pokažete lojalnost i sledite uputstva i očekivane obrasce ponašanja. I obrnuto, bićete izopšteni, život će vam biti zakomplikovan, ukoliko odbijete da pratite data uputstva.
Faza kontrole sledi onda kada se režim stabilizovao, kada je uspešno podredio delove društva i u sebe uvukao ili uništio veći deo glasova koji mu se suprotstavljaju. Kontrola podrazumeva nadzor i upravljanje, odnosno, dalje usmeravanje ponašanja pojedinaca i grupa u skladu sa interesima režima. Mediji i sudstvo postaju važni aparati kontrole. Pokušaj da režim uspostavi identifikaciju sa samom državom, jedan je od načina uspostavljanja kontrole, jer, ukoliko je ovo poistovećivanje uspešno, svako suprotstvaljanje režimu ispostavlja se kao izazivanje nestabilnosti, rušenje samog poretka, ali i opšteg društvenog, kolektivnog interesa. Izborni proces opstaje samo kao simulacija koja služi legitimizaciji moći režima. U ovoj fazi, razlika između legalnosti i legitimnosti biva zamagljena – ono što režim proglasi zakonitim, postaje jedino politički prihvatljivo.
Naravno, ovo je samo teorijsko razdvajanje, ali možda korisno za analizu, jer mi deluje da se mi već duže vreme nalazimo negde između disciplinovanja i kontrole. Režim jeste uspeo da podredi mnoge segmente društva, ali ne sve. Zato mu ne polazi za rukom da uđe u fazu u kojoj može mirnije da upravlja društvom, već se konstantno suočava sa erupcijama nezadovoljstva i otpora. Delovi društva mu konstantno izmiču, iako nudi povoljne uslove integracije, što se da videti na brojnim primerima – poslušni biznisi cvetaju, nekadašnji politički protivnici postaju ministri, lojalni radnici u kulturi lakše realizuju svoje projekte, itd.
Ipak, veliki broj ljudi odbija takvu integraciju. O razlozima bi se moglo uraditi posebno istraživanje. Možda sistem nema dovoljno kapaciteta da sve integriše i namiri, pa mu segmenti društva konstantno klize iz zagrljaja. Možda je to posledica društvene tradicije u kojoj je otpor podređivanju viđen kao posebna vrednost. Možemo dalje promišljati, ali činjenica da otpor režimu ne jenjava, već se celu jednu deceniju pojačava, govori nam da mnoge taktike kojima vladajuća struktura pribegava ne daje rezultate, ili daje samo ograničene rezultate.
U takvim okolnostima, i u situaciji kada otpor ne posustaje, čini mi se da je jedino rešenje kojem će režim pribegavati u narednom periodu – nasilje. Njihova krilatica je poznata, “predaja nije opcija”. Ako je tako, plašim se da drugog puta, osim produbljenog drušvenog sukoba, nema.
Da li režim u ovim trenucima licitira vanrednim stanjem? Šta bi ono značilo u pogledu političkog i društvenog djelovanja?
U ovom trenutku ne vidim da će režim ići u pravcu uvođenja vanrednog stanja. Način na koji Aleksandar Vučić komunicira aktuelnu situaciju u svojim odgovorima Gardijanu i Fajnenšal Tajmsu je indikativan. Režimu je stalo da se evropskoj javnosti predstavi kao tolerantan i demokratski, kao borac protiv nasilja i branitelj institucija, na kraju krajeva kao neko ko ne odstupa od proklamovanih “evropskih vrednosti”.
Da se odmah razumemo – onom delu Evrope koji de facto upravlja Evropskom unijom, a predvođen je konzervativcima, autoritarni Vučić nimalo ne smeta, sve dok osigurava stabilnost i ispunjava zadatke koji se pred njega stave. Ipak, EU, za razliku od drugih glavnih geopolitičkih aktera, ima određenu dozu pluralnosti u svojim redovima, ne misle svi isto što i Evropska komisija ili Evropska narodna partija i one radikalnije desničarske grupacije. Sa druge strane, ako režim ne obezbeđuje stabilnost, a pogotovo ako ne omogući rudarenje litijuma u dolini Jadra, izgubiće podršku i svojih trenutnih pokrovitelja. Imajući sve to u vidu, režim u Srbiji mora kontinuirano ka spolja da odašilje predstavu da je ovde sve pod kontrolom i u okvirima normalnog funkcionisanja.
Režim još uvek nije sateran u ćošak do te mere da bi posegnuo za tako radikalnim potezom kakvo je vanredno stanje. Trenutno bi mu to donelo više štete nego koristi, a ima sasvim dovoljno drugih alata za obračun sa protivnicima. Talas otkaza prosvetnim radnicima koji su učestvovali u protestima je jedan od njih.
Sa druge strane, ono što deluje sasvim izvesno je da bismo, u slučaju novih izbora i pobede vladajuće koalicije, ušli u novu, zaoštreniju fazu autokratije. Ukoliko režim preživi ovu, najveću krizu sa kojom se suočio do sada, odmazda će biti masovna i učiniće sve što može da mu se sličan izazov više nikada ne ponovi.
Koje su alternative tome? U kom konkretnom ideološkom, političkom i društvenom konceptu može doći do konsolidacije?
Artikulisati alternativu je uvek najteže. Zato opozicionom javnošću mahom dominira narativ o problemu, a mnogo manje se javlja narativ o rešenju. To nije slučajno – neoliberalizam nas je učio da alternativa ne postoji, već samo prilagođavanje postojećoj, hiperkapitalističkoj realnosti. Što je naravno netačno, jer postojeće već u sebi sadrži mogućnosti nečega drugačijeg.
U promišljanju alternativa čini mi se da je nužno krenuti od razvoja kapaciteta ljudi i zajednica da odlučuju o pitanjima koja ih direktno pogađaju. Potrebno je razvijati strukturu koja će omogućiti ljudima političku i ekonomsku nezavisnost. To bi značilo dalji razvoj institucija za direktnu političku participaciju, poput zborova. Takođe, to bi značilo jačanje struktura sindikalnog organizovanja i davanja većih prava radnicima i radnicima, kako bi imali i veći manevarski prostor u odnosu na svoje radno mesto, a onda i političke pritiske.
Potrebno je vratiti i ideju društva, koje je potpuno rastočeno u korist individualizacije i tržišta. Siromaštvo više ne sme biti percipirano kao lični neuspeh, već kao rezultat strukturnih nejednakosti koje dominiraju društvom. Moramo ponovo graditi kolektivne institucije i ideju javnog dobra. Decenijama su nas učili da je javno neefikasno, da je kolektivno izvor problema, a da je rešenje u tržištu i individualnom snalaženju. Aktuelni talas protesta je pokazao da je rešenje, u stvari, mnogo drugačije i da ga treba tražiti u solidarnosti, i u tom smislu nalazimo se na dobrom tragu. Sada to treba pretočiti u konkretne političke predloge – svima dostupno zdravstvo i školstvo, progresivno oporezivanje i redistribucija bogatstva, razvijen sistem socijalne zaštite, adekvatan sistem javnog informisanja, podrška u stvaranju zadruga, itd.
Imajmo na umu da će nakon promene, ako do nje dođe, naše društvo biti izloženo nizu problema. Iza ovog režima će ostati ruševine na kojima treba graditi svet koji se nalazi u nadi mnogih. Nesumnjivo, mnogi će biti razočarani, jer će prvoj novoj vladi manevarski prosotor biti veoma ograničen, pre svega u pogledu ekonomije. Evropska privreda je u krizi, a režim je našu privredu, kroz sistem direktnih stranih investicija, mahom vezao za evropsku industriju. Mimo toga imamo još rudarstvo, koje je vezano za kineske kompanije, i građevinarstvo u vidu Beograda na vodi i Expo projekta. Ukratko, ono što se naziva “privredom” u Srbiji je zapravo skup koji se nalazi u zavisnom odnosu spram stranog kapitala – izvozne platforme za automobilsku i tekstilnu industriju, eksploatacija rudnog potencijala i megalomanski građevinski projekti. To stanje je neodrživo. Potreban nam je zaokret i nova ekonomska politika koja će pomoći domaćoj privredi da razvije nove potencijale.
Režim je duboko prodro u strukture društva, a pored toga je obezbedio i ogromna novčana sredstva. U takvoj situaciji, on će čekati svoju priliku i nije nemoguće očekivati da se nakon poraza već u narednom izbornom ciklusu opet vrati na mala vrata, makar i u vidu nekog avatara. Zato je važno da promena zaista bude korenita, kao i razvlašćivanje.
Studenti su najavili da pišu “revolucionarni program” za čije sprovođenje će tražiti ceo mandat. Radujem se da vidim koliko duboko će taj program ići.