Škeljzen Malići (Shkëlzen
Maliqi), rođen je u Rahovecu, 1947. godine (Prizren, Kosovo). Diplomirani
filozof, autor studije o vizantijjskoj esthetici (srp. 1980, alb. 1999),
knjige: “Kosovski čvor” (alb. 1990), Kosovo i raspad
Jugoslavije (alb. 2011, prevod 2014). Bio je
jedan od osnivača Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (1989),
osnivač i prvi predsjednik Socijaldemokratske partije Kosova (1990–1993),
osnivač i član Helsinškog odbora Kosova (1990–1997), jedan od osnivača i šef
Kancelarije Fonda za otvoreno društvo na Kosovu (1999–2001).
Koliko
je vlada Aljbina Kurtija posvećena razvojnim politikama? Da li ima adekvatne
politike agrarne i drugih urbanističkih reformi Kosova? Kakvi su programi
vlasti za investicije i subvencije, od pojedinaca do malih i srednjih preduzeća?
Kakvi su programi za socijalne kategorije, porodice i pojedince koji su
pretrpili gubitak u ratu?
Premijer
Aljbin Kurti za godinu i po dana, koliko je na vlasti u drugom mandatu (prvi je
trajao tri meseca!), nije skoro ništa učinio za razvoj kosovske ekonomije. Njega
na vlast i nije dovela artikulisana ekonomska politika već populistička
demagogija o obračunu sa starom vlašću, obećanje da će hapsiti i suditi političke
i ekonomske oligarhe koji su se obogatili pljačkom javnih dobra u manipulisanom
procesu privatizacije, o iskorenjavanju korupcije u administraciji i pravnom
sistemu… Svakako, organizovati vlast sa novim naraštajem političara kojima su
ministarske i javne funkcije bile prvi ozbiljan posao u životu, i to u vreme
pandemije, nije bilo lako a ni moguće sa stanovišta dogmatskog, levičarskog
populizma u kojoj je ideološkoj matrici bio oformljen kao političar. Stoga je
Kurti imao i problem sporog ili, tačnije, nikakvog prilagođavanja realnosti u već
pre njega instaliranoj neoliberalnoj ekonomiji Kosova, u kojoj je vitalnu
razvojnu ulogu igrao privatni sektor, dok je on ideološki maštao o jačanju
društvenih i javnih firmi putem obrtanja procesa privatizacije. U pandemiji se,
npr. jasno videlo da je on bio nesklon pomaganju privatnih firmi, pomagao je
uglavnom samo zaposlene u javnom sektoru. S tim što i kada bi eventualno imao
jasnije ideje i pragmatičniji ekonomski plan, budžet sa kojim je raspolagala njegova
vlada nije omogućavao pružanje ozbiljne pomoći kosovskoj ekonomiji. Posle
pandemije i početka energetske krize i visoke inflacije, Kurti se pokazao u
veoma arogantnom svetlu i prema štrajku prosvetnih radnika koji su tražili
povećanje plata. Iako se sada predstavlja kao socijaldemokrata, nije hteo ni da
razgovara sa predstavnicima sindikata.
Neefikasnost
i nesposobnost Kurtijeve vlade videla se ove godine u realizaciji projekata za
koje su odvojena sredstva u budžetu. U tri kvartala ove godine ekonomski
analitičari su konstatovali da je potrošeno samo 10% sredstava iz budžeta za kapitalne
investicije. Ista je situacija i sa drugim investicijama. Kurtijeva vlada nema
niti jedan važan urbani project sa kojim bi mogla da se ponosi.
Ima
li aktivizacije Ciljeva održivog razvoja koje su proglasile Ujedinjene nacije?
Nisam
upoznat sa proglasom o ciljevima održivog razvoja Ujedinjenih nacija.
Pretpostavljam da vlada i nije nešto bila angažovana oko tog cilja, jer nije ni
pominjan u javnim izveštajima. Verovatno je Kosovska kancelarija UNDP
sarađivala oko tog cilja sa kosovskom vladom, ali ne znam da li ima nnekih
rezultata i kojeg su karaktera.
Ima
li civilno društvo, u većini, dobre orijentire i s kakvim izazovima se
suočava?
Kosovo
je od kraja 80-tih a naročito 90-tih godina prošlog veka razvilo početne oblike
civilnog društva, koje je 90-tih bilo jakom masovizirano budući da je zapravo
celo albansko društvo na Kosovo, delovalo kao veliki NGO, u okviru paralelnog sistema,
kao opštedruštveni odgovor na represivnu politiku Miloševićevog režima, koji je
za Albance uveo sistem aparthejda. Posle 1999. godine kada je NATO
intervenisao, nevladinine i civilne organizacije imalu se veliku potporu od
stranih fondova, osnovane su mnoge organizacije koje su, uporedo se stvaranjewm
novog pravnog i ekonomskog sistema, angažovane na opštoj emancipaciji društva,
izgradnji demokratskih institucija, zaštiti manjina, polnoj jednakosti, razvoju
nezavisne kulture itd. Pored veoma uspešnih organizacija civilnog društva,
osnivano je tada i više stotina ili čak hiljada organnizacija i projekata koje su
imale određene rezultate, ali su bile aktivne kada je bilo novaca, a ne
organski zainteresovane da razviju civilno društvo, tako da su prestajale sa
radom kada su inostrani NGO-i novci prestali da stižu na Kosovo. Sada su na
Kosovu od organizacija civilnog društva najuticajnije one koje su organski
vezane i motivisane da rešavanje društvenih problema, neke od njih finansiraju
se i od kosovskih vladinih fondova, a nelojalnu konkurenciju imaju u “nevladinim”
organizacijama koje formiraju političke partije i vlast, za dodatni, koruptivni
način za prelivanje javnih fondova u partijske fondove a i privatne
džepove. Mislim da je to opšti fenomen u
društvima u tranziciji.
Kakav
odnos prema umjetnosti i kulturi ima aktuelna vlada, a kakav civilno društvo?
Aktuelna
vlada je za Ministra kulture, omladine i sporta izabrao jednog od posleratnih
šampiona civilnog društva, teoretičara neposredne demokratije, Hajrulaha Čekua,
koji je veoma angažovan na sređivanju pravnog statusa i načina finansiranja kulture,
sporta i omladinskih aktivnosti. Pripremljeni su novi zakoni i propisi.
Kosovsko civilno društvo je mislim najviše uspeha imalo u kulturi i sportu, u
smislu samoorganizovanosti i snalaženju. Najuspešnije nezavisne kulturne institucije
i festivali, kao što su npr. Centar Multimedija iz Prištine, Dokufest (filmski
festival koji se vće 21 godina organizuje u
Prizrenu), zatim Festival Anibar iz Peći, da spomenem samo navažnije,
nosioci su kreativne kulture na Kosovu koja je veoma uspešna i cenjena i na
internacionalnom planu. U bitnim aspektima, i kvalitetom i kvantitetom daleko
premašuju institucionalnu kulturu koju se redovno i daleko izdašnije finansira
od vladinih, javnih fondova. Novi talas kosovskog filma, naročito plejada
mladih rediteljki, kao i glumice i glumci koje/i osvajaju nagrade na velikim
festivalima, rezultat su simbioze uspešnih kreativnih i mendžerskih karijera u
nezavisnim kulturnim organizacijama preko kojih su ostvarivali odlične kontakte
sa svetskim producentima i festivalima, stpendijama koje su dobijali za
scenarije i dorade filmova, a ne zaslugom ministarsva.
Isto je
i sa sportskim uspesima, recimo sa sjajnim kosovskim đžudom. I regulacija
sporta bila je zasluga uspeha nezavisnih inicijativa i klubova, koji su tek
posle osvajanja olimijskih zlatnih medalja i svetskih šampionata, naterali
ministarstvo da im prizna društveni status i regularno finansiranje aktivnosti.
Jesu
li u medijima prisutni govor i eufemizmi mržnje prema ranjivoj populaciji LGBTTIQ,
ljudi u migracijama? Jesu li prisutni(ji) eufemizmi nacionalnih netrpeljivosti?
Kosovski
mediji su u principu disciplinovaniji i obzirniji od medija u drugim zemljama u
tranziciji, ne samo po pitanju tretiranja LGBTTIQ, već i u odnosu na druga
osetljiva i zapaljiva društvena i politička pitanja. To ne znači da nema
predrasuda i govora mržnje, ali se ispoljavaju na druge načine, preko
društvenih mreža gde su dopušteni anonimni komentari ili lažni identiteti. Što
se tiče političkih i etničkih tenzija, koje se stalno obnavljaju, u kosovskim
medijama se ne mogu naći senzacionalistički i ekstremno uvredljivi naslovi i
članci kakvih ima gotovo svakodnevno u srpskim provladinim i ekstremno nacionalističkim
medijima.
Kosovo
je interesantno po tome što je ovde gotovo potpuno nestala štampa, izdaju se u simboličkim
tiražima samo nekoliko novina, uglavnom zbog oglasa, ali više nemaju nekadašnji
uticaj, odnosno širu relevantnost osiguravaju samo ako se plasiraju preko
elektronskih portala sa miksovanim sadržajima. Jezik predrasuda, netrpeljivosti
i mržnje preselio se na mnogobrojne internet portale, ili specijalne kanale i
blogove na kojima postoji interakcija i dopušteni su komentari uglavnom
anonimnih pratioca.
U
kom je odnosu Kosovo danas sa SAD, a u kom sa Evropskom unijom? Jesu li odnosi
Kosova sa nacionalnim državama u Evropi bolji nego sa Evropskom unijom?
Odnos
Kosova i SAD, kao i EU, kod albanske javnosti na Kosovu bio je dugo godina većinski
i nesporno pozitivan, ankete su pokazivale dominantno prozapadnu orijentaciju,
ali se poslednjih godina raspoloženje menja zbog razočararanja i odbijanja EU
da odobri liberalizaciju viznog režima iako je Kosovo već šest godina ispunilo
najdužu listu uslova koje je Brisel nametao, i tek se ovih dana najavljuje da
bi liberalizacija mogla biti odobrena, ali ne odmah već nakon godinu dana.
Kosovari su nalazili druge načine odlaska u zemlje EU, naročito u Nemačku koja
je olakšavala vizni režim za radnike određenih profila za zoje je nemačka
ekonomija imala potrebe. Ekonomsko emigriranje nije zaustavljeno, svake godine
Kosovo napušta oko 30 hiljada ljudi, uglavnom mladih, zato što i kosovska
ekonomija stagnira i nema značajnijih investicija zbog i dalje nesigurnog
statusa države i etničkih napetosti koje se svakom malo obnavljaju.
Kakva
je saradnja s Kinom, Rusijom i Turskom u ekonomskom i političkom smislu?
Sa
Turskom saradnja je prilično razvijena, politička, ekonomska i kulturna, Turska
investira u važne segmente kosovske ekonomije, naročito energetski i bankarski
sistem i avio-saobraćaj. Povećani uticaj Turske na kosovku ekonomiju i politiku
nije sasvim neupitan u kosovskoj politici, kod uticajnih krugova koji se
tradicionalno suprotstavljanju turskim neootomanskim pretenzijama i
paternalizmu Erdoganovog režima.
Kina i
Rusija nisu direktno prisutni na Kosovu, postoje određeni, manji nivoi uglavnom
posredne trovine, dok su politički odnosi sa Rusijom izrazito loši, jer je
Moskva glavni faktor zastoja u afirmaciji kosovske državnosti pošto Rusija u
Savetu bezbednosti UN koristi pravo veta po pitanju pune suverenosti Kosova,
držeći stranu suverenosti Srbije. Doduše, od osvajanja Krima, ruski predsednik
Putin često pominje kosovski presedan kao opravdanje za aneksiju Krima, a sada
i oblasti istočne Ukrajine koje je uspela osvojiti u aktualnom brutalnom ratu. Rusija
je na Kosovu stalno prisutna i preko mreže širenja lažnih vesti u propagandnom
ratu čiji je cilj destabilizacija balkanskog regiona.
Kakvo
mišljenje imate o “Otvorenom Balkanu”? U kakvu poziciju dovodi
Kosovo?
Otvoreni
Balkan nije mnogo popularan na Kosovu zato što i aktualna vlast i dobar deo
opozicije smatra da se radi o novoj rusko-srpskoj ujdurmi da se na mala vrata uvede
varijanta srpske dominacije Zapadnim Balkanom, pošto ga vide kao projekat koji
omogućava ujedinjene “srpskog sveta” kao svojevrsnog supstituta Velike Srbije
koju Beograd nije uspeo da ostvari ratovima iz 90-tih godina. Ako se svede na
tu interpretraciju, onda to i nije realistički proces. Zapravo, Otvoreni Balkan
pobuđuje dodatne strahove, naročito u Crnoj Gori i Makedoniji, zato što se
sumnja da pored srpske dominacije, otvara mogućnost i za stvaranje “albanskog
sveta”, jer bi u Otvorenom Balkanu skoro svi Albanci iz regiona takođe ujedinjeni
i dominantni u njegovom Jugo-zapadnom delu. Albanski premijer Edi Rama sumnjiči
se da preko Otvorenog Balkana želi ujediniti albanski narod.
S
obzirom na ove strahove, ja mislim da je Otvoreni Balkan pokrenut prerano i bez
neophodnih priprema… Za sada ga čine 3 države a zamišljen je kao savez 6
država, iz strukture izostaju Kosovo, Crna Gora i Bosna i Hercegovina.
Obnova
Berlinskog procesa možda će projekt Otvorenog Balkana učiniti suvišnim, zbog
preklapanja ciljeva. Ali, mogli bi biti i komplementarni procesi ako se
principi saradnje i operacionalizacije jasnije definišu i ugrade mehanizmi za sprečavanje
otvorenih i prikrivenih favorizovanja ekonomskih, političkih ili etničkih
hegemonija u šestočlanoj strukturi Zapadnog Balkana.
Mislin
da se Otvoreni Balkan može racionalizovati i biti uspešan ako se posmatra drugačije,
kao varijanta regionalne saradnje tipa Beneluksa. Ona se može zamisliti i
ostvariti kao regionalna inicijativa koja nadomešćuje kašnjenje integracije zemalja
Zapadnog Balkana u Evropsku Uniju, na principima na kojima je stvorena Evropska
Unija, što nije loše kao priprema za kasniju integraciju ako je cilj svih šest
zemalja učalanjenje u EU.
Kako
vidite budućnost primjene bezviznog režima Kosova i Bosne i Hercegovine? Kako
taj savez može djelovati u političkom smislu?
Vizni
režim između BH i Kosova bio je besmislen i štetan. Dobro je što će se ukinuti.
Kako
vidite trenutna zbivanja na sjeveru? Koju realpolitičku i socioekonomsku poruku
šalju?
Za
krizu na Severu Kosova podjednako su krivi Aljbin Kurti, koji je tvrdoglavo
odbio sugestije SAD i EU da odloži za deset meseci zamenu srpskih za kosovske auto-tablice,
kako bi diplomatija imala dovoljno vremena za zaključivanje sveobuhvatnog
sporazuma, sa ciljem da se izbalansiranije reši ne samo u principu nesporno
pitanje zamene tablica, već i mnoga druga pitanja Kojima se zadovoljavaju
garancije za kosovske Srba, pre svega ranije preuzeta obaveza formiranja
zajednice srpskih opština. Kurti je, prenebregavajući upozorenja – tvrdi se i da
je izaslanicima SAD i EU bio obećao odlaganje – preduzeo mere koje su isprovocirale
ekstremnu reakciju Srba, što je Vučiću omogućilo da minira Briselski dijalog, vraćajući
“dijalog” na nultu tačku. Vučić je ujedno odbio nemačko-francuski plan za
sporazumno rešenje kosovskog pitanja! Hoće li sadašnja ozbiljna i eksploziva
napetost voditi ka trajnijoj nestabilnosti pa i oružanom konfliktu – to je
teško predvideti, ali ona odgovora strategiji Beograda da na Kosovu do
daljnjega održava situacija zaleđenog sukoba. Sada se pokazalo da je Kurti,
braneći navodno kosovski ustav i svoje suvereno pravo na samostalno
odlučivanje, ušao u isto kolo ignorisanja geostrateških interesa Zapada.
Paradoks je da se Kurti poziva na suverenost Kosova u suštini garantovanu od
SAD i NATO snaga, budući da efektivno na terenu održavaju sigurnost i mir na
Severu Kosova. Kurtijeva politika frustrira Zapad, ali čini se da Bajdenova administracija
ne želi da ulazi u avanture prethodne administracije, kada je Trampov emisar
Grenel “izmešetario” Kurtijevo smenjivanje sa vlasti, a to je za posledicu
imalo povećanje popularnosti Kurtija. Ostaje ipak činjenica da je Amerika izrazito
razočarana Kurtijevim stalnim odbijanjima američkih politilčkih i ekonomskih inicijativa,
a zasada nemaju ključ kao da se nose sa njegovim autistički koncipiranim
populističkim “strategijama”.
Neki
glasovi pak tvrde da je, kao i ranije, sadašnja kriza privremena. Računaju da
je i ovo sada probni balon, koji je brzo naduvan, ali će se i brzo izduvati. Ovoga
puta stvar izgleda ozbiljnija, jer ruši proces dijaloga i Briselski sporazum iz
2013 godine. Treba sačekati reakcije zapadne diplomacije u narednim danima i
nedeljama, da se vidi da li su posledice dalekosežne.
Ima
glasova, i u samoj Srbiji, da je ova situacija veštački dramatizovana a da
postoji prećutni soporazum Vučića i Kurtija, da dignu prašinu pre nego što budu
“naterani” da potpišu već pripremljeni istorijski sporazum o Kosovu. Sumnjam u
to, ali nije nemoguće, pošto je potvrđeno da su tajni pregovori Kurtija i
Vučića održavani od proleća ove godine, što znači da postoje faktori koji su
pametno vodili igru, pa možda mogu i da je privedu do sporazuma.