Ručamo rolovanu piletinu, punjene pljeskavice velike kao kamionski točak i paprike u ulju, zaštitni znak ljutog juga, u kafani „Koloseum”. Kuću je izgradio Srbin, prodao je Albancu, a potom je Albanac izdao jedan od lokala Srbinu. Sednica skupštine opštine Bujanovac je upravo završena i nekoliko albanskih odbornika naručuju ista jela, u kafani u kojoj tiho svira srpski folk.
Ispijamo produženi espreso u novom kafiću „Number one”. I u njemu se ruši stereotip o etnički podeljenom Bujanovcu. Vlasnik lokala Albanac izdao je lokal Srbinu, a jedan od stalnih gostiju je Nedžat Beljulji, vlasnik RTV „Spektri” koja emituje program isključivo na albanskom jeziku. Nedžat je vlasnik i jedine kablovske televizije u Bujanovcu i Preševu, a predstavnik je i nekoliko kompanija iz Srbije koje plasiraju svoje proizvode na Kosovo.
– A znaš li kako roba ide na Kosovo? Tako što Albanci s juga završavaju te poslove. A šta mi činimo da iskoristimo tu poziciju? Ništa, brate. Zato što su Srbi i Albanci isti. Umesto da to zajedno iskoristimo i živimo ko carevi, 30 odsto Albanaca i Srba je posle „belog šengena” napustilo opštinu – zastaje Nedžat, oštri kritičar albanskih i srpskih političkih partija na lokalu. Brat ga zove mobilnim. Upravo je doleteo iz Ciriha na prištinski aerodrom i poziva ga da dođe po njega.
Za alfu i omegu multietničkog pragmatizma nije nikakav problem špartati na relaciji Beograd–Bujanovac–Priština. Nedžat je gledao sve utakmice Partizana u Ligi šampiona („Šta ćeš, svaki Albanac je partizanovac u duši”, smeje se on). Sedeo je i u beogradskoj „Areni”, gledajući finale Dejvis kupa.
Konobar, Srbin, koji nam donosi novu turu, potvrđuje ono što se vidi na svakom koraku: Bujanovac je zaboravio na oružane sukobe u kopnenoj zoni bezbednosti pre deset godina i kasnije međuetničke napetosti. Ali obične ljude brinu svakodnevne muke s preživljavanjem i da nije saobraćajnih tabli ispisanih na srpskom i albanskom, da nije osobenosti svojstvenih samo krajnjem jugu, kada crni džip „nisan patrol” bez tablica prolazi centrom grada, a vozač se zaustavi i ispriča se sa saobraćajcem, pomislio bih da sam u bilo kom drugom gradu u Srbiji.
Ono što su građani shvatili mnogo ranije, ono što je za Nedžata i konobara formula normalnosti, lokalne albanske i srpske političke partije su realizovale nedavno, sklapanjem multietničke koalicije. Iako su imale apsolutnu većinu, albanske stranke su ponudile srpskim kolegama učešće u vlasti, ali je taj proces sklapanja partnerstva trajao pune dve godine, pod stalnim pokroviteljstvom međunarodne zajednice i vlade Srbije.
– Jasno nam je poručeno da ako ne formiramo multietničku vlast nećemo dobiti ni evra od pretpristupnih fondova EU – kaže dr Stojanča Arsić, šef istoimene grupe građana, koji je na poziv Šaipa Kamberija, predsednika opštine i jednog od najbližih saradnika Rize Halimija, lidera Partije za demokratsko delovanje (PDD), uz sadejstvo odbornika iz Koalicije za evropsku Srbiju (DS i G17), ušao u opštinsku vlast.
Političke dizgine u Bujanovcu držale su sve albanske stranke: Partija za demokratsko delovanje (PDD) Rize Halimija, Pokret za demokratski progres (PDP) Jonuza Muslijua i Demokratska unija Albanaca (DUA) dr Mejdija Zećirija, sa 23 od ukupno 41 odbornika.
Šaip Kamberi jasno ističe ideju ove multietničke pogodbe. Albanske partije ispoštovale su etnički sastav Bujanovca, ulazeći u priču sa srpskim partijama koje se zalažu za evropske integracije, tražeći, sa druge strane, da se Albanci integrišu u državne institucije.
– Broj Albanaca koji radi u državnim institucijama Srbije je katastrofalno mali. Ili ih ima simbolično, ili ih uopšte nema. U MUP-u ih ima 96, a trebalo bi da ih bude 126, po sporazumu i stvaranju multietničke policije još iz 2001. godine – napominje Kamberi.
Ni on, kao ni Arsić, nema dilemu da je politička kriza na jugu Srbije rešena. Ali, ekonomija je ono što zabrinjava. Oko 6.000 građana je nezaposleno, a na vidiku nema strane investicije. Kamberi zato očekuje da vlada Srbije ohrabri strane investitore da ulažu u Bujanovac.
Kamberi pominje slučaj turskog biznismena, rodom iz Bujanovca, koji je želeo da investira između dva i tri miliona evra u privatizaciju Bujanovačke banje, ali su onda, kaže on, „krenule priče koje je podgrevala i beogradska štampa” – da je to zapravo dolazak Turaka na granice Srbije od 1912. godine.
Ovakve zapaljive izjave nisu samo ekskluzivitet srpskih nacionalista. Nedžat Beljulji se seća kako je on bio pred sporazumom sa nemačkim investitorom koji je nameravao da otvori pogone za proizvodnju telekomunikacione opreme i zaposli više od sto radnika, ali je, usred dogovora, lider Pokreta za demokratski progres Jonuz Musliu u Albaniji izjavio da je Bujanovac prirodni deo „velike Albanije”.
– Kapital je plašljivija zverka od zeca, pa je Nemac pet dana posle te izjave Muslijua odustao. Ne mogu naše (albanske) partije jedno da govore u Beogradu, drugo u Prištini, treće u Tirani…. Problem je i što su lideri srpskih partija nikad slabiji, pa nisu u stanju da u Beogradu izlobiraju za Bujanovac – priča Nedžat Beljulji.
On pamti kako je građena vojna baza „Jug”, kada je propuštena još jedna šansa za dobar posao.
– Albanci su protestovali, kao da su mogli da spreče gradnju baze. I šta su dobili? Ništa. Samo su izbili sebi pare iz ruku. Gledam svako jutro kako prolazi kamion iz Leskovca pun hleba koji snabdeva vojnike, umesto da to čine albanske pekare. Zašto albanske privatne firme ne bi snabdevale hranom vojnu bazu – pita Nedžat.
On je učinio nešto slično na sportskom planu. Osnovao je fudbalski klub „As” i registrovao ga u Fudbalskom savezu Srbije. Ostali albanski klubovi s juga Srbije takmičili su se u kosovskoj ligi.
– Igrali su kao domaćini u Gnjilanu, a fudbal se igra za publiku. Posle su se prebacili u Fudbalski savez Srbije. A kad sam prvi to uradio, bio sam proglašen za izdajnika.
Ali, dok Nedžat vešto balansira s medijima, biznisom i fudbalom na polju osetljivih srpsko-albanskih odnosa, partije su mnogo opreznije. Šaip Kamberi je prinuđen da toleriše Muslijua, koji je pre formiranja svoje stranke, bio vođa političkog krila bivše Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca (OVPMB), kako ne bi dobio etiketu koju je stekao Nedžat, pošto se učlanio u fudbalsku organizaciju Srbije.
Stojanča Arsić, koji je potpredsednik skupštine opštine Bujanovac (predsednik je Musliu), iskusni je politički igrač „na lokalu”. Bio je član SK, pa SPS-a, zatim JUL-a (od 1997. do 2002. bio predsednik opštine), pa Čovićeve DA, a sada je, kao lider grupe građana, privlačan za gotovo sve partijske centrale iz Beograda. On tvrdi da će Bujanovac živeti normalno kada koaliciju formiraju albanske i srpske partije. Ali po programskom opredeljenju.
Do tada će život u Bujanovcu izgledati ovako: za 12 novih radnih mesta na carini, konkuriše oko 600 ljudi. Što bi rekao Nedžat, imaju više šansi da izvuku sedmicu na Lotou.
Tablice i diplome
Predsednik opštine Bujanovac Šaip Kamberi napominje da više od 100 mladih Albanaca imaju diplome sa kosovskih univerziteta koje su stekli posle proglašenja nezavisnosti i da je problem što se tim mladim ljudima u Srbiji ne priznaju diplome.
„Oni bi voleli da rade u institucijama Srbije i mislim da tu treba da se pronađe razumno rešenje. Problem je i što u Srbiju ne mogu da uđu Albanci s Kosova u vozilima s kosovskim tablicama. Mislim da i taj problem treba rešiti jer je reč o rodbini i prijateljima Albanaca iz Bujanovca”, kaže Kamberi.