Autonomni ženski centar iz Beograda nedavno je objavio Analizu obrazovanja o seksualnom i reproduktivnom zdravlju i pravima djece i mladih u nastavnim programima u osnovnim i srednjim školama u Srbiji. Analiza je pokazala da obrazovanje o reproduktivnom i seksualnom zdravlju i pravima nije sistemski riješeno.
Analizom je uočen nedostatak sadržaja koji se tiču funkcionalnih emotivnih odnosa i partnerstva izvan konteksta planiranja porodice, prevencije rodno zasnovanog nasilja, kao i reproduktivnih prava i sloboda.
U novom BUKA podcastu o ovoj analizi, pravima žena i drugim temama razgovarali smo sa Sanjom Pavlović iz Autonomnog ženskog centra.
Ona za BUKU kaže kako je analiza pokazala da zapravo obrazovanje o seksualnim i reproduktivnim pravima i zdravlju ne postoji. Da li u zemlji u kojoj mladi prednjače u odnosu na vršnjake iz Evrope, kada su u pitanju spolno prenosive bolesti i namjerni prekid trudnoće, seksualno i reproduktivno zdravlje uopšte zanima politiku?
„Nažalost čini se da ne. Ne dovoljno. Pre nekoliko godina u Srbiji je postojala inicijativa Incest trauma centra koje je u saradnji sa Ministarstvom prosvete, tadašnjim, uradio jedan program koji se bavio prevencijom seksualnog nasilja. Ciljano se išlo na to kako razgovarati sa decom kako prevenirati seksualno nasilje. Inicijativa je imala podršku, čak je bilo pušteno školama da počnu sa primenom. Međutim desilo se da je ovaj desni konzervativniji deo društva oštro reagovao protiv toga smatrajući da će se time uvoditi neke zapadne ideologije, kako oni to zovu homoseksualizam, i pod pritiskom konzervativne struje društva Ministarstvo prosvete je povuklo ove pakete. Što nam pokazuje koliko je sama država nedovoljno motivisana. I s druge strane, mogu slobodno reći, čak nesposobna da se odupre pritisku onih kojih imaju nazadujuće stavove”, kaže Pavlović.
Centar je prije nekoliko sedmica zatražio od Republičkog javnog tužilaštva da preispita da li ima odgovornosti pojedinih medija koji promovišu prostitucija što je u Srbiji zakonom zabranjena aktivnost. Upozorava i na činjenicu da je prostitucija prekršajna radnja za koju se kažnjavaju i pružaoci i uživaoci seksualnih usluga. No društveni pristup je takav da se u javnosti iznose samo imena žena koje su u prostituciji, dok korisnici usluga prostitucije ostaju anonimni.
“Konstantno se spekuliše pogotovo kada je reč o elitnoj prostituciji o muškarcima koji su na pozicijama moći, političari, biznismeni, neka velika i važna imena. Ali nikada za ta imena ne saznamo što je pokazatelj kako se odnosimo prema ženama čiji su identiteti na izvolite. S obzirom na to da je kod nas prostitucija prekršaj za koji su odgovorne obe strane. Prekršajno su odgovorni i oni koji se odaju prostituciji i oni koji koriste usluge prostitucije, ali i sudska praksa, a vidimo i kroz medije, veći teret stavljaju na žene, na one osobe koje se odaju prostituciji, to su pre svega žene. I one se češće i kažnjavaju”, uočava Pavlović koja priprema i analizu medijskog izvještavanja o prostituciji.
O pravima žena i nasilju nad ženama uglavnom se govori nakon što u javnost izađe slučaj zločina nad ženom, ali ne treba nam povod da bismo razgovarali o tome kakav je položaj žene i kakvom je nasilju izložena. Digitalno doba je digitalizovalo i nasilje, ponajviše seksualno i psihičko.
“Kao i svaki vid fenomena i digitalno nasilje ima svoju rodnu dimenziju. To znači da postoje specifični oblici digitalnog nasilja koje pogađaju isključivo devojčice, devojke i žene. Dečaci i muškarci jesu izloženi digitalnom nasilju međutim u drugim oblicima”, dodaje naša sagovornica.
Istraživanje Ženskog autonomnog centra od prije dvije godine pokazalo je da je svaka druga srednjoškolka bila izložena seksualnom nasilju u online prostoru. S druge strane svaki drugi srednjoškolac je bio izložen nekoj vrsti prijetnje u digitlanom prostoru.
“Međutim kada se malo dalje zađe u podatke koje smo dobili tim istraživanjem vidimo da su devojke na to digitlano nasilje češće reagovale osećanjima straha i bespomoćnosti. S druge strane momci su to nasilje doživljavali kao nešto što nije bitno i nešto što ih ne ugrožava, ne ugrožava njihovu bezbednost. Iako su izloženi pretnjama oni to ne doživljavaju ozbiljno. Po tome možemo videti da su posledice digitalnog nasilja teže po devojke, da će se one možda u nekom trenutku povući s interneta, osećati se mnogo izloženije. Dok momci nemaju tu vrstu posledica, oni nastavljaju sa korištenjem društvenih mreža”, upozorava Pavlović.
Djevojke su više od muškaraca izložene i digitalnom nasilju od svojih partnera.
“Činjenica je kada je reč o seksualnom nasilju ono i u digitalnom obliku više pogađa devojke i to: seksualno uznemiravanje, osvetnička pornografija, odnosno objavljivanje privatnih videa i fotografija na internet.”
Prevencije nema. O nasilju nad ženama govorimo samo kada se ono desi, kada imamo opipljive posljedice i kada je kasno.
“Nažalost da. To je utisak. Imamo brojne institucije koje se bave zločinom kada se već desi i onda nešto rade, reaguju, sankcionišu ili nesankcionišu. Ono što nam nedostaje je da govorimo o nasilju iz tog preventivnog ugla. Uzroci nasilja leže u nejednakim odnosima moći između muškaraca i žena, u rigidnim rodnim ulogama i kada neko iskače iz uloge nastaje problem”; zaključuje Pavlović.
*kompletan razgovor poslušajte u našem BUKA podcastu
