Porodica Sandić danas je ušla u 15. dan putovanja koje će ih zauvek promeniti i koje će godinama prepričavati. Biljana i Dragan su sa ćerkama Iskrom (4), Sofijom (8) i Teodorom (10) krenuli na put od 1.500 kilometara, iz Kovačice do Švajcarske i to biciklima. I iako bi neko rekao da je putovanje sa decom previše izazovno, a pogotovo ovog tipa, Sandići pomeraju granice i sigurni su da će ovo putovanje biti velika životna škola, prilika da provedu mnogo više vremena zajedno nego inače, a da pritom dosta nauče o sebi samima i prirodi koja nas okružuje. Biljana Sandić je za naš portal otkrila kako je uopšte došlo do ideje da se upuste u ovakvu avanturu, kakav je njen dosadašnji utisak sa putovanja, ali i šta je do sada naučila o sebi i svojoj porodici, piše B92
Neko će možda pomisliti da je put biciklima iz Srbije u Švajcarsku i to sa troje dece u najmanju ruku “luda ideja”.
Međutim, iako je Sandićima ovo prvo porodično duže putovanje biciklama, to svakako nije nešto što im je strano i na šta su se tek tako odlučili. Naprotiv, to je njihov način života. Svaki slobodan trenutak koriste da uživaju u prirodi, a otkad su se rodile, tome uče i svoje ćerkice.
“Suprug i ja smo izviđači i okrenuti smo prirodi. Tako su i naše devojčice uz nas zavolele prirodu i uče da je poštuju”, započinje Biljana priču za B92.net otkrivajući da Iskra, Sofija i Teodora već sada imaju mnogo prospavanih noći u šatoru, pa čak i koju pod vedrim nebom.
Kako je došlo do ideje da put iz Kovačice do Švajcarske pređu biciklama?
Koliko vole da provode vreme u prirodi pokazuju i na svojim društvenim mrežama te stalno dobijaju pozive od ljudi da im se pridruže na putovanju ili da razmene utiske, a jedan takav predlog im je uputila srpsko-švajcarska porodica koja ih je pozvala da dođu kod njih u Švajcarsku još pre pandemije koronavirusa.
Kako je kovid 19 ceo svet stavio “na čekanje” u jednom trenutku, to je pauziralo i planove porodice Sandić.
Međutim, kad je pandemija počela da jenjava, poziv je ponovo usledio, a ovog puta su Biljana i Dragan bili maltene sigurni da će ga prihvatiti.
“Naravno, to nam je na prvu loptu delovalo ludo, pa smo ostavili da ta odluka ipak prenoći. Ujutru je bilo mnogo jasnije i iskristalisali su se razlozi za i protiv. Oboje smo se složili da je ovo ubedljivo najbolja škola za život, što se na našem dosadašnjem putu i pokazalo tako. A da ne pišem o tome da će stalno biti u prirodi (deca, prim. aut), da ćemo biti još više zajedno, da će deca imati određenu fizičku aktivnost svaki dan, kuvaće obroke, prati svoju garderobu, naučiti da prate kartu i da se orijentišu u prostoru, slušaće strane jezike što će ih motivisati da ih još bolje nauče, štedeće još više vodu i tako dalje… a najlepše od svega upoznaće predivne ljude i shvatiti da svet nije tako strašno mesto kako se to već plasira”, rekla nam je Biljana.
Mesec dana fizičkih i psihičkih priprema
Svaki odlazak na put zahteva neki vid priprema, ali prelazak 1.500 kilometara biciklama iziskuje dobrane i fizičke i psihičke pripreme, koje su u ovom slučaju trajale oko mesec dana.
“Pripreme su krenule u različitim pavcima. Od servisiranja bicikala, preko razgovora sa nekim ljudima koje suprug dobro poznaje, a koji imaju slična iskustva, pripreme opreme za kuvanje, poručivanje solarne ploče kako bismo i u tom pogledu bili nezavisni kada je napajanje tehnike u pitanju, kupovina bisaga i kvalitetnijih kaciga, jutarnje vožnje po okolnim mestima do nekih 15-ak kilometara, nabavka dodatne biciklističke opreme za vožnju, u smislu majica i šorceva, i naravno stalni zajednički razgovori. Mada smo i mi imali određeni deo opreme koju smo pribavljali vremenom. Kada se sve sagleda, i fizičke i mentalne i sve ostale pripreme su tekle brzo i trajale su oko mesec dana”, navela je sagovornica portal B92.net.
Izlazak iz zone komfora u zonu izazova
Pre polaska su detaljno isplanirali rutu kojom će se kretati, kako bi izbegli visinsku razliku. Ipak, to ne znači da ponekad ne skrenu sa puta kako bi posetili određene atrakcije.
“Uglavnom se krećemo biciklističkom stazom Eurovelo 6 koja spaja Atlantik sa Crnim morem. U Hrvatskoj smo na putu koji spaja Vukovar-Osijek-Varaždin. Radujemo se da vidimo reku Dravu. Sigurno je da ćemo i skretati sa puta da posetimo neke muzeje, kao što smo u Vukovaru posetili Muzej Vučedolske kulture. Ali i sve drugo što nam bogati srce, dušu i um. Inače, smo fleksibilni”, navela je ona.
Kada su krenuli na put imali su okvirni plan da prelaze 50 kilometara dnevno, jer između ostalog, treba da se vrate u Srbiju pre početka školske godine, ali i sama Biljana je za B92.net potvrdila da je kao što kaže Bora Čorba “sve drugačije (nekad malo više) u praksi”.
“Odmah po izlasku Kovačice točak na prikolici se javi, verovatno usled opterećenja, pa na izlazu iz Kaća se pokvario menjač na bicikli srednje ćerke. Prosto ne znate ni šta će vam se desiti ni šta vam je potrebno od toga što ste poneli, niti možete planirati da ćete sresti predivne ljude na putu koji će vas ugostiti u svoj dom kao da vas znaju sto godina, a ne da vas prvi put vide. Tako smo izlaskom iz zone komfora ušli u zonu izazova i zonu učenja. I dolazili do rešenja, nekad vrlo brzo, a nekad nam je trebalo da putujemo do nekog udaljenijeg grada da bismo uspeli da nađemo servis ili osobu koja može da nam pomogne. Plan jeste bio 50 kilometara, ali smo mi zadovoljni i sa 40, jer sve što više vreme bude prolazilo mi ćemo biti uhodaniji i brži”, priča Biljana.
Kako izgleda jedan njihov prosečan dan na putu?
Pedalanje do Švajcarske zahteva ipak jedan vid discipline, a iako je svaki dan na putu priča za sebe, okvirno, Sandići se bude u 6 ujutru, doručkuju, potom se pakuju i kreću dvotočkašima oko 8, 9 ujutru. Kako kažu, ne staju do 12 sati osim da kupe nešto od hrane ukoliko je potrebno.
Naredna tri, četiri sata se odmaraju kako bi izbegli vožnju po najtoplijem delu dana i onda ponovo voze do 18, 19 časova, osmatraju teren i mesto gde će prespavati.
“Kada nađemo mesto, sledi dizanje šatora, kuvanje večere, odlazak do najbliže kuće da bismo nasuli vodu u tuš za tuširanje i balon za piće i kuvanje. Tuš, okačimo o neko drvo i svi se hladnjikavom vodom istuširamo”, navela je ona.
A onda spavanje i punjenje baterija za novi dan.
“Nas četiri spavamo u šatoru dok suprug voli da spava pod vedrim nebom i da nas čuva. Devojke zaspe oko 21-22h, dok suprug i ja ležemo malo kasnije”, priča nam Biljana.
Najvažnija je hidratacija
Ona priznaje da sve mnogo zanima kako se hrane u toku putovanja.
“Nekad nam od doručka ostane viška pa to spakujemo i ručamo. Nekad kupimo neka peciva, nekad mažemo slatko ili slano, nekad svratimo na roštilj, voćkice ili kupimo ili usput uberemo, a navečemo volimo supe, nudle, nekad i neko kuvano jelo. Jedan dan smo samo doručkovali i večerali, jer nismo uopšte osećali glad u toku vožnje. Najvažnije je da smo svi dobro hidrirani”, priča ona i dodaje da su deca pokrivena probioticima još pre polaska, a da svi piju vitamine.
Uz veliku izloženost suncu, Biljana napominje da im je obavezni deo rutine mazanje zaštitnim kremama ujutru i popodne.
Pomeranje ličnih granica; “Ti ideš prva”
Svi uglavnom živimo dobro poznatu svakodnevicu: ustajemo u isto vreme, idemo na posao, vraćamo se kući opet u približno isto vreme svaki dan, a onda sutra sve ispočetka. Sve je ustaljeno, nema nekog iskakanja iz koloseka.
“I to je dobro, dok ne shvatite da ste ušuškani. Ovaj trenutni nomadski život nam nudi pored izazova i neizvesnosti i učenje. Učenje o sebi, o odnosima koje međusobno negujemo, o drugim ljudima, o prirodi, o tome kako rešiti situaciju naročito kada nisi na poznatom terenu. Suprug se često šali pa kaže da će po povratku otvoriti servis za bicikle, jer smo već par puta iznenada imali neki izazov sa biciklima i uspeo je da popravi ili bar sanira do majstora. Kod mene je učenje trenutno više usmereno na introspekciji. Mada sam saznala da mogu da izdržim kupanje hladnom vodom”, rekla nam je Biljana.
I dok mi brinemo o našoj deci da li nešto (ne) mogu da podnesu, zaboravljamo da su ona u stvari mnogo fleksibilnija od nas.
“Ono što me je iznenadilo jeste da sam ipak malo bila zabrinuta za devojke da li će moći to fizički da izdrže, ne razmišljajući o sebi, dok se već par dana zaredom dešava situacija da njih dve starije odu ispred nas po par stotina metara i onda nas sačekaju negde u hladovini, sa pozdravom: Gde ste, matorci!?”, priznaje ona i priseća se još jedne anegdote sa dosadašnjeg putovanja:
“Sedmog dana mi nije bilo baš najbolje, imala sam neku glavobolju, koja me je dosta usporavala, i rekla sam im da sam im danas najslabija karika i da ći biti zadnja. Sofija, srednja ćerka, je odmah odgovorila: ‘Baš zbog toga, ti ideš prva!’ “.
“Svet je predivno mesto”
Avanture porodice Sandić možete da pratite na društvenim mrežama,a sudeći prema njihovim objavama, maltene svakod dana upoznaju nove i dobre ljude. I to je ono na šta nam je i Snežana Radojičić nedavno skrenula pažnju – ljudi su pretežno dobri i svet je divno mesto uprkos onome što nam se plasira u medijima.
“U nekom momentu u svom životu shvatite da vam je zapravo planeta dom. Gde god da se nalazite, vi ste u domu”, kaže Biljana.
Iz Švajcarske autobusom: “Bilo bi previše”
Kada budu dostigli svoj cilj i dospeli u Švajcarsku biciklama, nakon izvesnog vremena će se vratiti autobusom u Srbiju.
“Par prevoznika iz Švajcarske kada je čulo za našu avanturu ponudili su nam da se besplatno vratimo nazad, čak će nam i opremu vratiti. Bilo im je drago da podrže naše putovanje, jer su kako i sami kažu ljudi koji cene porodične vrednosti. Bilo bi i previše da se vratimo biciklima, a i devojčicama počinje škola. I to će biti zanimljivo putovanje za sve nas, jer nismo do sada putovali autobusom van zemlje porodično”, završava priču za naš portal Biljana.
Budite iskreni prema sebi: Šta vas sprečava da putujete?
Svoje sagovornike uvek volim da pitam za savet onima (i ja sam među njima) koji vole da putuju, ali uvek pronađu neki razlog zašto to nije u moguće u datom trenutku?
Biljana Sandić kaže da svi ti ljudi treba prvo da dođu do iskrenog odgovora šta ih sprečava da krenu na putovanja, a onda da čitaju blogove velikih putnika ili da se učlane u neko planinarsko udruženje i da pronađu odgovarajuće saputnike.
“Načina ima dosta. Neverovatno je kako divljina i prostranstva smiruju ono divlje u nama. Priroda je lek za sve, po meni. Ne mora to u startu biti put do Švajcarske i biciklima. Može kako god, do obližnjeg izletišta, pored najbliže reke, na prvo brdo na koje naiđete, samo da je fizičko izmeštanje iz poznate sredine i da je porodično”.nastavlja Sandić ističući važnost boravka u prirodi kod dece.
“Putovanja ne moraju da budu skupa. Mi veoma često napravimo hranu kući i uložimo samo za gorivo, i odemo negde na dan-dva. Skupo plaćeno putovanje vas ne čini boljim putnikom od onog koji uloži manje u isto. Stvar je u putovanju, uživanju sa svojom porodicom, u istraživanju i sebe i predela u kom se nađete”.