Rudarstvo na Zapadnom Balkanu: Uspon opasnog transakcionalizma

Evropska komisija prvi put je usvojila 47 strateških projekata za jačanje domaćih kapaciteta strateških kritičnih sirovina.

Na spisku usvojenih projekata nema nijednog projekta iz Zapadnog Balkana. Po najavama, projekti iz trećih zemalja biće objavljeni „narednih nedelja“.

U kontekstu veoma dinamičnih i sve intenzivnijih debata o kritičnim sirovinama i rudarstvu na Zapadnom Balkanu, postoji potreba za više činjenica, brojki, uvida i analiza ovog pitanja.

Iz tog razloga, najnovija BiEPAG analiza mapira značajne aspekte i dileme rudarskih projekata na Zapadnom Balkanu, nudi uvide u trenutnu dinamiku i pruža kontekst rudarstvu na Zapadnom Balkanu danas, fokusirajući se na glavne protivrječnosti debata o kritičnim sirovinama i rudarstvu.

Analiza Rudarstvo na Zapadnom Balkanu – Uspon opasnog transakcionalizma, koju je pripremio član BiEPAG-a Vedran Džihić, nudi nekoliko preliminarnih zaključaka i ideja za dalje studije i kritičko angažovanje oko teme rudarstva u regionu.

Cijeli dokument je dostupan na ovom linku.

Glavni zaključci

Prema neizvjesnoj budućnosti

1. Nema garancija da će rudarstvo, pod trenutnim okolnostima, biti održiv ekonomski i razvojni model za budući prosperitet država Zapadnog Balkana. Institucije i ekonomije u zemljama Zapadnog Balkana su uglavnom zarobljene, sa značajnim nedostacima kada je reč o vladavini prava i transparentnim procedurama. Stoga, čak i ako se razumno mogu očekivati značajne finansijske koristi, svi dokazi pokazuju da bi ovaj novac podržao mehanizme zarobljavanja države, uključujući mogućnost da bude poslat u ofšor zone.
2. Ekološka i zdravstvena pitanja trebalo bi da budu razmatrana u svim rudarskim projektima na Zapadnom Balkanu, kako onima koji se sprovode, tako i onima koji se planiraju. Iako kompanije i lokalne vlade – od nedavno i EU – tvrde da će se primeniti najviši ekološki standardi i implementirati najnapredniji ekološki procesi, dokazi iz tekućih projekata ili sličnih na globalnom nivou sugerišu rizik od masovne degradacije životne sredine i zanemarivanja zdravstvenih problema lokalnog stanovništva. Poslednjih godina, izrazito loši bilansi Srbije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore u pogledu zaštite životne sredine predstavljaju sve osim garancije za adekvatnu implementaciju ekoloških mera i standarda.
3. Međunarodne kompanije i države članice EU imaju jasan finansijski interes u eksploataciji sirovina na Zapadnom Balkanu i čini se da su spremne da zažmure na problematične događaje u upravljanju zemljama radi iniciranja i implementacije planiranih rudarskih projekata. Intenzivna potraga za sirovinama i očigledni „pragmatični” stav EU lišen vrednosti u tom pogledu čini Uniju zavisnom od lokalnih elita i struktura. Ove druge će, s druge strane, nastaviti da koriste nova partnerstva za svoje svrhe – smanjujući kritike spolja, jačajući moć, upuštajući se u klijentelističke i koruptivne prakse, itd. Primarni negativni ishod bi paradoksalno mogao doneti više ekonomskog rasta, ali i više lošeg i autoritarnog upravljanja, sa skoro zanemarljivim pozitivnim efektima za lokalno stanovništvo, i negativnim efektom na ukupne dugoročne perspektive regiona.
4. Mobilizacija građana u vezi sa temom rudarstva značajno je porasla. Angažovani građani i aktivisti mogu vršiti određeni pritisak na vlade i kompanije, stvarajući tako bar rudimentarni mehanizam uzajamne kontrole na tekućim i planiranim rudarskim projektima. Međutim, pritisak vlada raste, sa oštrim merama i čak represijom korišćenom u Srbiji, kao i raznim oblicima pritiska i pretnji protiv aktivista u Bosni i Hercegovini. Takođe postoji povećan rizik od „ekstremno desnog ekologizma“ unutar protestnih pokreta (naročito u Srbiji u slučaju Rio Tinta), što bi moglo ugroziti ciljeve i svrhu pokreta.
5. Politika proširenja EU na Zapadnom Balkanu je godinama u krizi, bez značajnog napretka. Zeleni dogovor EU i Akt o kritičnim sirovinama iznova definišu region. Dok u političkom okviru zemalja kandidata demokratizacija i ekonomska i socijalna konvergencija i dalje dominiraju narativom, čini se da planirani rudarski projekti menjaju dinamiku između EU i zemalja kandidata na Zapadnom Balkanu: sudeći po trenutnom stanju debate od potpisivanja Memoranduma o razumevanju između Srbije i EU, i s obzirom na snažan interes Nemačke za litijum, čini se da su jedra podešena na novi vetar pragmatičnije i transakcione politike EU u regionu. Doima se da se Vučićeva sve autokratskija kontrola države i društva nagrađuje ekonomskim transakcionalizmom. Preliminarni uvidi iz Srbije pokazuju da bi „litijumski dogovor“ između Srbije i EU mogao doprineti daljoj eroziji kredibiliteta EU kao promotera i branitelja demokratije, vladavine prava i ljudskih prava.

Pod ovim okolnostima, možemo očekivati da će aspekt proširenja zasnovan na vrijednostima i normama, koji je sve više slabio posljednjih godina, dalje erodirati sa značajnim negativnim efektima na demokratiju i potencijalno stabilnost i bezbjednost regiona. Pored toga, razumno je zaključiti da je proširenje uglavnom na čekanju, ako nije mrtvo, jer bi EU koja bi bila voljna da razmotri prijem takvih država u Uniju signalizirala kraj pojma Unije kao entiteta zasnovanog na vrednostima.