Već neko vreme živite u Bakuu, glavnom gradu Azerbejdžana. Malo toga znamo i o tom gradu i o toj zemlji. Kakav je vaš utisak? Da li su se vaše predrasude prema Azerbejdžanu, ukoliko ste ih imali, izmenile ili potvrdile dužim boravkom u toj zemlji?
Biljana Srbljanović : Mislim da svi ljudi, sva društva funkcionišu prema nekim predrasudama. Predrasude su pitanje lične kulture, stupnja obrazovanja, sredine u kojoj odrastaš ili se krećeš. Iako veoma ograničavaju ljudski duh, ipak ne mogu da se složim s politički korektnim mišljenjem da su negativne, netačne, da stvaraju zabludu, da dovode do pogrešnih zaključaka. Zavisi kako svoje predrasude formirate i prema kojim merilima. Dosta sam u životu putovala, videla svašta u svakojakim sredinama, a to od mene nije napravilo nikakvog građanina sveta, već ženu koja, upravo zbog svojih iskustava, ima gomilu predrasuda. Na primer, imam predrasudu prema svim ruskim preduzećima, privatnim ili državnim. Svaki put kad nisam poslušala svoj osećaj da im se ne predajem u ruke i da ne dopustim da ikad išta moje zavisi od njih, pa makar to bio samo kofer, to sam na neki način platila. Sklona sam da kažem da mi religija brani da učim ruski, a mama da uđem u “Aeroflot”, i to nije uopšte daleko od istine, a kad ne poslušam svoju ksenofobičnu predrasudu, svaki put to ozbiljno platim.
Predrasude treba slušati
Sad, predrasudu prema samom Azerbejdžanu nisam imala, jer ništa o toj zemlji nisam znala, osim da je bivša sovjetska republika, bogata naftom i krvavim istorijskim sukobima. Da sam birala, verovatno bi to moje anti-SSSR ubeđenje preovladalo i nikad ne bih došla tu da živim. Pošto je moj muž ovde poslom, i ja sam tu već dve godine. U međuvremenu sam se navikla, živim u ovom gradu neprestanih promena, veoma neobičnom, koji je sav u kontrastima. Ljudi o Kavkazu znaju malo, osim nešto generalne geopolitike, i zamišljaju Baku ili kao rusku kasabu ili kao idiličan grad iz persijske bajke. Nemaju pojma da je ovo zemlja ekonomskog buma, s prošlogodišnjim pozitivnim bilansom od sedam milijardi dolara, što na osam miliona stanovnika nije loše. Kad bi to do svih tih osam miliona i došlo. Ovo je grad sa zvaničnim predstavništvom kompanije “Bentley Motors” koja je, otkako je otvorena pre godinu dana, već prodala pedeset i sedam automobila, od čega osam samo u gradu Guba koji, realno, nema ni jednu do kraja asfaltiranu ulicu. U ulici u kojoj živim, sedam dana u nedelji mogu se kupiti dijamanti ili nove kolekcije najluksuznije evropske visoke mode, nedavno je otvoren azijski restoran u kojem je angažovan super-star kuvar iz londonskog “Nobua”, na Facebooku bi pali na stražnjicu kad bi malo pogledali fotke s lokalnih zabava, celebrity DJ sessione i neviđenu količinu neviđeno doteranih mladih devojaka. Istovremeno, ovde blogere hapse i osuđuju na višegodišnje zatvorske kazne, ljude gaze automobili po ulicama a da niko za to ne odgovara, Radio Free Europe i slični mediji su zabranjeni, a demokratija vrlo specifično zamišljena. Hoću reći, bogato društvo, potpuno okrenuto manjinskom konzumerizmu, nazovite ga elitnom, ja bih rekla i malo kulovskom, a mirna zemlja, bez sukoba i bez zveckanja oružjem, u kojoj većina živi daleko od te elite i to u svakom smislu.
Možete li da uporedite Baku i Beograd? Ili Azerbejdžan i Srbiju?
Količina lokalnih biznismena koje sam upoznala, a koji su nekad radili neki biznis u Srbiji, sa cigarama, na primer, prosto je neverovatna! Za njih je Beograd nekad uglavnom bio prvo inostranstvo, onda davno, kad im je London bio zabranjen, i sada, kad su ipak to siromašno detinjstvo pregrmeli, ipak ga nisu zaboravili, pa im proradi neka emocija kad govore kako su super radili kao distributeri američkih cigara, na primer, u vreme kad se time mlatio prvi milion. Onaj za koji te niko nikad neće pitati kako si ga stekao. Inače je Azerbejdžan veličine Srbije, sa sličnim brojem stanovnika, s tim nekim sumanutim pitanjem otcepljene teritorije, oko koje vlada sukob sa susednom Armenijom. Baš kao i kod nas Kosovo, srce i kolevka Azerbejdžana je jedino pitanje kojim se zanimaju građani, zbog toga i o tome glasaju, ostalo ih se apsolutno ne tiče. Ovo je zemlja u kojoj je Vuk Jeremić rado viđen gost, prosto obožavan kod političke nomenklature. Vole ga i voli ih, sve se razumeju na temu “otetih” teritorija i neretko dolazim u situaciju da se smeškam kad mi lokalni zvaničnici kažu: ”Mi ocin ljubimo Vuka”, ili tako nekako. Odgovaram: “Yeah, Vuk rules”, i to je to od političke diskusije koja mi je dodeljena u ovoj ulozi. Ja sam ovde žena svoga muža koja samo gleda i pamti, osećam se kao da studiram karaktere, kao slikari koji ispunjavaju blokove crtežima laktova, kolena, zglobova, ramena… I za sada nemam nikakav zaključak, osim da predrasude treba slušati i kad nije pristojno u intelektualnom društvu.
Pre Bakua, godinama ste živeli u Parizu. Koliko često dolazite u Beograd? Da li vam nedostaje i šta tačno? Da li kritička oštrica tupi pod pritiskom nostalgije?
U Beograd dolazim stalno, čak i više nego što mi prija i nego što je potrebno. Tako da nikako da se dovedem u to stanje divne debilne nostalgije, te nirvane prema svemu “mojem”, pa da ne primećujem u šta se naše društvo pretvorilo. Ipak, ta kritička oštrica kod mene jeste potpuno otupela, ali ne iz melanholije nego iz tog stupnja rezigniranosti, tako da sam došla u fazu da me malo nešto baš briga. Pratim i dalje naše medije na netu, redovno slušam najpopularnije radio i TV emisije, skidam “Utisak nedelje” na Ipod, pa idem u džim da trčim, što više emisija odmiče, to ja brže trčim, udaram nogama po onoj jadnoj mehaničkoj traci, kao da bežim od svega što čujem i što sam mislila da sam ostavila iza sebe. Taj treadmill je baš prava metafora za moj odnos sa Beogradom, trčim kao luda, pretrčah hiljade kilometara, bežim koliko me noge nose, a opet nikud ne stižem, uvek i uvek samo u tom jednom mestu. I nikako da pobegnem od organskog odnosa prema svom gradu. Neke ozlojeđenosti i očaja, pomešanih s retardiranom nadom da svaka ideja traje kratko, a glupe najkraće, pa će valjda i ova, o Srbiji kao jedinoj zemlji Evrope kojoj će poći za rukom da spoji nespojivo, jednom da prođe. Posebno sam razočarana visokim stupnjem nezainteresovanosti naših ljudi za ono u čemu žive i zbog čega tako žive. To što nema nikakve javne debate ni o čemu, što, osim “Peščanika”, nema mesta na kojem se čuju disonantni tonovi, što su ljudi postali kukavice i kalkulanti, što se sve rasprodalo i otišlo u slivnik. S kim više i o čemu da se tu razgovara, ako glavne novine danima pune slike i tekstovi o tome kako je neki momak ubio neku devojku pucnjem u čelo, pa se onda ubio sâm. Čak ni tu da se ljudi priberu i kažu, aman bre, dosta više priče o ubici kao o Šekspirovom junaku, to je bahato nasilje prema ženama, koje se viđa i u “najfinijim” porodicama i postaje tako nekako društveno prihvatljivo, taj neki neokonzervativizam, u kojem žena ćuti i ide kod šanera u šoping, a muškarac vodi biznis ili zemlju ili najčešće oboje, dok se raja zabavlja polupornografijom, ali onom tužnom, to je seks sa plakanjem, time se ovde truju ljudi. I umesto da pitaju stvari od vitalnog značaja – koliki je kurs dinara, hoćemo li u NATO i ko Rusima u bescenje daje sve – ljudi prate reportaže o “zločinima iz strasti”, izveštaj sa sahrane kao da je sa fashion weeka, i to im je dosta, jedino im to suze na oči poteruje. Eto, tako ja vidim Beograd, kao mesto u kom su ljudi opijeni najjeftinijim emocijama.
Posthumno pismo tati
Nedavno ste održali govor u bečkom Burgtheateru. Kojim povodom i šta ste govorili?
To je jedna lepa serija Burgtheatera, kao mitske pozorišne kuće čitave srednje Evrope. Iako bismo danas mogli da diskutujemo i o umetničkom nivou i o jednom staromodnom izrazu u repertoaru, ipak je to, za mene, odrasloj na Krleži a ne na Bori Stankoviću, veoma važno mesto. E taj Burgtheater je napravio seriju koja nosi ime “Kakanija – nova pesnička republika”, aludirajući na termin koji je Muzil koristio za austrougarsko društvo na njegovom zalasku. Dramaturzi Burga su zaključili da su gotovo sve zemlje bivše Austrougarske sada ponovo zajedno u novoj porodici država, Evropskoj uniji, pa su svakog meseca pozivali po jednog pisca iz po jedne zemlje bivše Kakanije, da progovori o tome kako vidi tu ideju pesničkog suživota u centralnoj Evropi. Dubravka Ugrešić, ovog puta, kao, iz Hrvatske, i ja, kao, iz Srbije jedine smo čije te, kao, zemlje nisu još u novoj Kakaniji, ali se nešto trude da budu. Valjda je tim ljudima u Burgu bilo žao da nas ne zovu, pa su nas zato i zvali. Ne znam za Dubravku, ali ja sam tamo bila u januaru, došla sam na 24 sata da održim govor i žurila u zaleđeni Beograd da dam tati parastos od četrdeset dana. Pa sam o tome, o njegovoj smrti, o mojoj slici Srbije, bivše Jugoslavije i istorije jedne nekad zajedničke države, čiji je moj otac bio pravi tipični everymen, i govorila. Napisala sam posthumno pismo tati i čitavom sistemu vrednosti koji je on predstavljao – nikad nije bio ubeđeni komunista, nikad nije bio ubeđeni nacionalista, bio je čovek po sredini, često grub, prek i patrijarhalan, ali i emotivan i cmizdrav, koga sam se bojala, ali sam mu sve u životu dužna, sve što sam postala, postala sam iz bunta prema njemu i tom nekom njegovom svetu. Svetu u kojem se o politici ne priča, u kojem se autoriteti ne dovode u pitanje, ideologija nema, a porodica je važnija od svega. Svet u kojem uvek postoji nada i ona te nadživi, u kojem se nikad ne spremiš, ne isplaniraš, ne analiziraš, ne razmišljaš, ne gradiš za neko sutra, nego ima samo danas i ono što te juče zveknulo, a da na tome ništa naučio nisi. Moj dobri tata umro je zabijen u ćošak bolničke sobe, a da mu do smrti nisu našli dijagnozu. Jer sa skoro osamdeset godina u Srbiji te jednostavno puste da umreš. Poslednje što je otac rekao mojoj mami bilo je: “Sve me boli.” A onda je dodao: “Da li si mi uplatila loto?” To je za mene bio kraj svetonazora one bivše zemlje, smrt ga je zagrlila, puše mu kroz nozdrve, puni mu pluća ledenim zadahom, a moj lepi tata se ipak nada sreći na lutriji. Umro je, a tiket mu nikad nije bio izvučen. Fala bogu da nakon ovog života nema ništa, samo crni mrak, pa da ne zna da se džabe svemu nadao. Eto, o tome sam govorila.
Kad god ste u javnosti, oko vas se diže ogromna prašina. Imate izgleda istančan talenat za uznemiravanje duhova. Da li kontrolišete tu stvar ili se to događa samo od sebe?
Dok sam pisala blogove na B92, tamo je gotovo padao softver od haosa koji bi nastajao, od broja i žustrine reakcija, pozitivnih, ali mnogo više negativnih. Kad mi se dogodilo da čak i na to šta ja mislim o krpama što su glumice nosile na dodeli Oskara zaradim reakciju na nacionalnom servisu, onda sam se malo priupitala – šta je, bre, sve ovo i šta ću ja tu? Iako sam se dosta izmakla iz svake vrste “javnog” ili medijskog života, moram da priznam da se to dosta kosi s mojim uverenjima da se izmicanje uglavnom odnosi na brigu o sopstvenoj guzici. Grozno me grize savest kad vidim kako neko drugi, hrabriji i izdržljiviji, vodi bitke koje bi trebalo da su i moje. To je moja večna šizofrenija, ne volim da me gledaju, a ipak stajem ispred. Ne volim da iko ikad čita to što pišem, a crkla bih kad stvarno ne bi.
Pre nekoliko godina kandidovali ste se ispred LDP-a za gradonačelnicu Beograda i izgubili od Dragana Đilasa. Koji su bili vaši motivi za to? Da li je to bila samo vrsta pokazne vežbe ili ste zaista očekivali pobedu? Jeste li još uvek u LDP-u?
Mislim da nisam u stranci, jer nemam nikakav kontakt s njima, čak ni onaj kakav imaju “obični” članovi – za te neke stranačke skupštine i to, tu su me nekako skinuli s mailing liste, ja mislim da je to zato što nikad nisam platila članarinu. Inače ne znam zašto bi bilo. Bila sam kandidat, to je deo moje lične sklonosti ka vratolomijama, ja sam prilično autodestruktivna osoba, a i dosta se inatim, pa onda kad mi svi kažu nemoj, e ja baš onda hoću. Tako je bilo i to. Mislila sam da je važno pokazati Srbiji da se demokratija pravi i manjinskim mišljenjem i da je pre svega pitanje moralnog integriteta i intelekta, a onda sam prosto ispala glupa u društvu. Što je OK. Shvatila sam da to u Srbiji ne postoji, da je sve pitanje nekog tala s nekim, da je ono što i najprogresivnije snage zovu realpolitikom ustvari obična korupcija i da sam budala što sam mislila da to ne mora tako. U međuvremenu je Beograd izabrao čoveka što tera Rome iz grada, po cenu da mu se zbog toga sruši nerenovirani most, što seče divno drveće da bi zasadio lepše i starije, što ne voli homoseksualce i nije ga sramota da to i kaže, i što Beograd ne vodi apsolutno nikuda. To je takođe demokratija, živeti s posledicama svog izbora, a vidim i da to nikom ništa ne smeta.
Tekst preuzet sa www.novossti.com