Kostić je nedavno uručio dva hektara zemlje jednom studentu da proizvodi lubenice, a i prepakuje opremu šećerane u Baču u kojoj je ostalo desetak zaposlenih.
Heroj srpske tranzicije, domaćin takozvanog srpskog Davosa na Kopaoniku i vlasnik „MK-grupe” Miodrag Kostić poručio je da Srbi ne rade dovoljno, dodajući da treba mnogo više rada a manje priče o platama.
“Ovde se misli da plate treba da rastu sa što manje rada, a u stvari je obrnuto. Mnogo, mnogo više treba da se radi u Srbiji… Mi imamo perspektivu jer smo visokoobrazovan narod, ali moramo da budemo mnogo vredniji”, rekao je Kostić, dodajući da je njegova firma izašla iz krize zbog velikog rada a ne pravljenjem planova.
Za malu platu radi se i previše
Odakle bilo kome pravo, ukazuje profesor Marinković, da priča o srpskim radnicima kao neradnicima kada država, a ni biznismeni, nisu već godinama učinili ništa niti na povećanju plata niti na otvaranju radnih mesta. “Sama činjenica da imamo najniže plate u regionu ne znači da ne radimo dovoljno već je ona upravo posledica toga što su naši radnici malo plaćeni pa malo i rade. Ali, ni to nije u potpunosti tačno jer medalja ima i drugu stranu. Naime, ako tvrdimo da se malo radi, znači li to da su radnici krivi za krizu jer neće da rade a država i biznismeni su im sve obezbedili? Znači li to da su im stvoreni svi uslovi: ima posla, otvaraju se radna mesta, investicije stižu sa svih strana, porezi su prihvatljivi… sve funkcioniše. ali radnici neće da rade? Ma šta oni pričaju! Poslodavci ovde, uz pomoć vlasti, sebično gledaju samo sebe i svoje interese i njih radnici ne zanimaju”, kaže on.
Stručnjak za industrijske odnose profesor Darko Marinković odbacuje Kostićevu ocenu o Srbima kao neradnicima, ističući da visokoobrazovane kadrove isti taj biznismen ovde plaća nekoliko puta manje od njihovih kolega u inostranstvu a očekuje da njihov učinak za malo para bude čak i veći nego tamo.
“Naše gazde bi da uzmu i dušu radnicima i uvek će tvrditi da malo rade i da mogu i više. Pogotovo ako samo rade i ćute, odnosno ne pitaju za platu. To nema nigde! Jasno je da su u Srbiji u celini poremećeni odnosi i da je ovde kriza bila i bez svetske, koja je samo dodatno pritisnula, i to samo radnike, dok je državni mezimci i biznismeni nisu ni osetili”, ocenjuje profesor Marinković.
On dodaje da su “naše plate najniže u regionu, a ne vidim da se bilo ko od političara ili biznismena ičega odrekao zato što je kriza i što je narod doveden do dna. Oni žive i danas kao i pre 2009. godine i okupljaju se i ‘mlate praznu slamu’ na istom mestu na kojem su to činili i kada su neke nade u bolja vremena postojale”.
Kostić podseća na to da je srpska tranzicija posebna priča i da bismo mogli „nakriviti kapu” da imamo probleme koje ima jedna Nemačka, Francuska ili Italija jer je njih globalna kriza samo protresla, ali i zatekla na visokom standardu pa su samim tim, mada i oni imaju svoje muke, lakše stali na noge.
“Mi bismo na ove grane pali i da nije ekonomske krize i zato nju sada naši biznismeni koriste da bi još više ocrnili radnike da bi ih još manje plaćali. Naime, sve uspešne zemlje tranzicije, kao što su Češka, Slovačka, Poljska, Slovenija, uspele su zahvaljujući tome što su na samom početku napravile socijalni pakt u kojem je bila i socijalna cena onoga što se mora uraditi. Tačno se znalo koliko će to koštati državu, koliko gazde a koliko radnike, uz poštovanje socijalne pravde i solidarnosti”, kaže Marinković.
On dodaje da “kod nas to nije urađeno već je, jednostavno, sav teret tranzicije prebačen na radnike i sirotinju a da niko od privilegovanih slojeva – a to su danas političari, javni sektor i tajkuni – nije platio cenu koju prelazak na tržišnu privredu donosi. Umesto da smo to barem sada priznali, podvukli crtu i okrenuli se pravom putu, mi se danima zamajavamo političkim pričama o broju ministarstava”.
“Ma, baš bi radnike i narod bilo briga koliko ih ima ako bi od onoga što zarade mogli pristojno da žive, kao što ih mnogo ne zanima ni to da li će se sada kabinet smanjiti ako oni to u svakodnevnom životu neće osetiti!”, kaže on.
Marinković naglašava da “nijedan radnik u bilo kojoj evropskoj državi ne bi radio ako mu gazda ne plaća, a pogotovo neće raditi mesecima besplatno… Zato su, ističe, besmislene priče gazda o tome da bi nam procvetalo kada bismo zasukali rukave i više radili a da pri tom niko radnicima ne nudi ni prave poslove ni cenu rada koja za njihovo obavljanje pripada. Može gazda dati našem radniku manje za rad jer imamo viška radne snage, ali mora da ga redovno plaća. Neka gazde probaju da plate pošteno pa da vidimo da li su naši radnici lenji ili ne”.
B92