Problem finansiranja koji pritiska sva siromašna društva koja pate od hroničnog nedostatka kapitala i u Srbiji je rezultirao metastazom sivog tržišta kreditiranja. Pored onih nezakonitih, na srpskom tržištu čak i legalni oblici kreditiranja koje praktikuju poslovne banke, prema uslovima pozajmljivanja novca i divljoj poslovnoj praksi banaka, više liče na zelenaške poslove nego na regularne finansijske plasmane. Zbog ekstremno nepovoljnih uslova kreditiranja, dugovi prezaduženih građana se povećavaju iz meseca u mesec, žrtve prodaju sve što imaju kako bi vratile dospele dugove, a mnogi se u očaju odluče i na samoubistvo. Država ne samo što je u prethodnom periodu povlađivala praksi divljeg poslovanja banaka, već je neformalno podsticala čak i ilegalno tržište kapitala time što su sudovi bez problema overavali nezakonite ugovore o pozajmicama uz kamatu koji su sklapani između privatnih lica.
Raj za zelenaške poslove
Pustoš koju su devedesete godine prošlog veka ostavile na tržištu kapitala u Srbiji, predstavljala je, uz brojne druge činioce, plodno tle na kome su se razvijali svi mogući oblici sive ekonomije. U situaciji u kojoj je većina stanovništva ekstremno osiromašila, gde su građani nemilice pljačkani od strane države i državno podsticanih kriminalaca, u kojoj su piramidalne štedionice i kriminalne banke uništile poverenje i onemogućile bilo koji oblik regularne štednje, oni retki koji su imali nešto novca, bili su primorani da se snalaze kako znaju i umeju. S obzirom na činjenicu da je akumulacija kapitala u to vreme, a i kasnije, uglavnom dolazila iz kriminalnih izvora, kao i okolnost da su građani Srbije za mali novac postali vlasnici državnih stanova, stvorena je osnova da se akutna žeđ za svežim novcem zadovolji na načine koje je diktiralo divlje i neuređeno tržište.
Pozajmice koje su malobrojni srećnici, koji su imali višak novca, davali nesrećnoj većini koju je mučila hronična besparica, bile su po pravilu osiguravane zalogom nasleđenih i od države jeftino otkupljenih nekretnina, i plaćane visokim kamatama koje su prevazilazile svaki racionalno sagledivi rizik njihovog plasmana. I tada, kao i kasnije kada su se na tržištu pojavili regularni akteri u vidu poslovnih banaka, uslove pozajmljivanja je diktiralo tržište koje je karakterisala oskudica na strani ponude i ogromna tražnja finansijskih sredstava. Disbalans između ponude i tražnje kumuliran sa ogromnim rizicima poslovanja, učinili su svaku pozajmicu toliko skupom da su oni koje je nužda naterala da podignu kredit, po pravilu završavali kao žrtve začaranog kruga dugova koji su vremenom postajali sami sebi cilj i koji su po pravilu dužnike, a neretko i poverioce, dovodili do propasti.
Da je zelenašenje jedan od najunosnijih nelegalnih poslova u Srbiji najbolje potvrđuju brojni primeri dovođenja ljudi u položaj dužničkog ropstva o čemu se svakodnevno može čitati u novinskim rubrikama koje se bave kriminalom. Iako se teško da izračunati koliko se novca zaradi zelenaškim poslovima, poznavaoci tvrde da je veliki broj onih koji svakog dana pozajmljuju novac uz izuzetno nepovoljne kamate koje ih dovode u položaj večitih dužnika.
Davanje novca uz mesečne kamate i do 30 odsto u svetu postoji od davnina, a u Srbiji je doživelo ekspanziju tokom devedesetih. Stručnjaci ističu da postoje dve vrste „zelenašenja”. U prvom slučaju zelenaš pozajmljuje novac sa visokom kamatom, a ako pozajmljivač ne plati kamatu na vreme, trajno prisvaja zalog koji može biti automobil, stan ili neka druga nekretnina. U drugom slučaju zelenaš daje novac na kamatu, ali sa idejom da na silu natera pozajmljivača da ne može da vrati novac. To postiže dizanjem kamate, a posle i davanjem neke vrste refinansiranja duga još većim kamatama.
Primera radi, ako se uzme pozajmica od 10.000 evra sa kamatom od 10 odsto na mesečnom nivou i ne vrati se na vreme, dug je 11.000 evra. U sledeći mesec ulazi se sa glavnicom od 11.000 evra, a kamata je 1.100 evra. Ovakvom progresijom dužnik često zapada u kamatno ropstvo koje je veće od njegove platežne moći, pa izlaz traži u uzimanju novih pozajmica ili rasprodaji nepokretnosti po cenama nižim od tržišnih.
Sitniji zelenaši, najčešće bivši radnici onih firmi koje su privatizovane u takozvanoj akciskoj privatizaciji ili oni koji su do novca došli prodajom nasleđene nekretnine, uglavnom daju novac od nekoliko hiljada evra, sa mesečnom kamatom od pet do 10 odsto. Kao zalog uzimaju motocikle i automobile čija je vrednost, kako bi se osigurali, dva ili tri puta veća od datog novca. Tako se kod sitnijih zelenaša ispred kuća često može videti i po nekoliko automobila koji se čuvaju kao garancija. Da problem bude veći, kako bi se zelenaš zaštitio da ga vlasnik ne tuži za krađu automobila, dokument o pozajmici zvanično se overava!
Posebna vrsta zelenašenja je kada lakomisleni građani daju pare agencijama koje im obećavaju visoke kamate koje su na mesečnom nivou jednake godišnjim u bankama. Međutim, rad svake od tih „banaka” u Srbiji u proteklih 20 godina završio se na identičan način – vlasnik je nestajao bez traga sa novcem poverenika, kojima je ostajalo samo da se žale sudovima. Najpoznatiji slučajevi prevare građana, nakon što su prethodno podizali velike sume novca i gde su neki uspeli da prevare sistem i izbegnu gubitak su „Jugoskandik banka”, „Dafiment banka”, ali i „Elit internacional” koji se iznenada ugasio početkom 2009.
Nemoć ili nemar države?
Statistički podaci o tome koliko je problem zelenaštva prisutan u Srbiji ne postoje, niti bi se mogla dati približna procena. Međutim, u Ministarstvu unutrašnjih poslova ističu da je broj ovakvih slučajeva u Srbiji veliki, ali da ih žrtve zelenaštva retko prijavljuju policiji. U Upravi kriminalističke policije kažu da se od ukupnog broja prijavljenih slučajeva pozajmljivanja novca uz velike kamate, odnosno zelenaštva, u Srbiji rasvetli oko 80 odsto, ali ističu da procene govore da je problem zelenaštva mnogo veći.
Građani se zbog teške materijalne situacije zadužuju kod zelenaša, nesvesni posledica koje mogu da uslede. Oni često ne mogu da izmire dugove zbog kamata koje dostižu od 20 pa i do 50 odsto, dok su kamate u banci od šest do osam odsto. Onaj koji daje novac na zajam na taj način dobije i do pet puta više od osnovnog duga. Zbog nemogućnosti vraćanja duga, žrtve zelenaštva često prodaju nekretnine i druge stvari od vrednosti, nakon čega ostaju bez ičega. Kada se radi o velikim sumama, dug često ostane i nakon toga. Prema podacima policije mnogi na ovaj način dovedu sebe u još težu situaciju, pa zbog toga pojedini pokušavaju da izvrše i samoubistvo.
U Upravi kriminalističke policije ističu da se često dešava da iz krivičnog dela zelenašenja proizilazi i drugo, a to je iznuda. Osoba koja je dala novac na zajam, počinje da preti i primenom sile želi da dobije ostatak duga. Iako kazne za iznude, prema Krivičnom zakoniku, iznose od jedne do 15 godina zatvora, u zavisnosti od težine slučaja, retki su slučajevi procesuiranja, pošto zbog specifičnosti ovih krivičnih dela, građani retko prijavljuju slučajeve policiji.
Koliko se država nemarno odnosi prema ovom ozbiljnom problemu svedoči i činjenica da sudovi, iako ne bi smeli, overavaju ugovore o pozajmici uz kamatu, gde se dužnici čak i pod prinudom dovode u sud kako bi potpisali ugovor.
U Krivičnom zakoniku se navodi da „ko za davanje novca ili drugih potrošnih stvari na zajam nekom licu primi ili ugovori za sebe ili drugog nesrazmernu imovinsku korist, iskorišćavajući teško imovinsko stanje, teške prilike, nuždu, lakomislenost ili nedovoljnu sposobnost za rasuđivanje oštećenog, kazniće se zatvorom do tri godine i novčanom kaznom”. Ako su nastupile teške posledice za oštećenog ili je učinilac pribavio imovinsku korist veću od 450.000 dinara, može biti kažnjen zatvorom do pet godina i novčanom kaznom. U slučaju da je pribavljena imovinska korist veća od milion i po dinara, kazna je od jedne do osam godina zatvora i novčana.
Stručnjaci međutim upozoravaju da treba biti veoma pažljiv u proceni koji su poslovi zelenaški, a koji nisu i da je besmisleno svaku pozajmicu tretirati kao zelenašenje.
Tako Centar za slobodno tržište upozorava da treba razbijati predrasude koje postoje u Srbiji da je svaka kamata zelenaška.
„Veoma često se, potpuno nepravilno, kod nas bankarske kamate karakterišu kao zelenaške. Banke imaju svoja pravila poslovanja i slobodne su da formiraju visinu svojih kamata. Takođe, ako dva fizička lica sklope legalan ugovor o pozajmici naravno da se podrazumeva da je dužnik u obavezi da vrati pozajmicu. Zelenašenjem se može smatrati samo onaj posao u kome je pozajmljivač novca postavio takve uslove da onoga kome pozajmljuje dovede u takav položaj da nikada ne može da vrati dug. Međutim, procentualno gledano takvih slučajeva nema puno. Mislim da je u Srbiji osnovni problem to što najveći broj ljudi pri sklapanju poslova vezanih za raznorazne pozajmice ne razmišlja o posledicama i u najvećem broju slučajeva i ne pročita ugovor koji se sklapa”, izjavio je nedavno beogradskim medijima saradnik Centra Aleksandar Stevanović.
Pokušaj zakonskog zauzdavanja banaka
Jedanaest godina nakon što su inostranim bankama širom otvorena vrata srpskog tržišta, država je procenila da je došlo vreme da postavi oštrija ograničenja dosadašnjoj praksi njihovog divljeg poslovanja. Uprkos velikom otporu bankarskih lobi grupa, u Srbiji je nedavno izglasan novi Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga kojim je bankama sužen prostor za manipulisanje i uvođenje jednostranih nameta svojim klijentima, što bi u praksi trebalo da rezultira obuzdavanjem samovolje banaka.
Prema novim pravilima poslovanja, banka ne sme da oglašava takozvane kredite sa nultom kamatom koji kasnije proizvode obaveze bilo koje vrste. Takođe, ako im ugovor ne odgovara, građani mogu jednostrano da raskinu ugovor s bankom u roku od 14 dana bez navođenja razloga za raskidanje. Kao najkonkretniju pomoć građanima, Narodna banka je posebno isticala novu zakonsku odredbu kojom kamata neće moći da se menja na osnovu odluke samo jedne strane, odnosno banke.
Novim zakonom, koji će početi da se primenjuje od početka naredne godine, poboljšan je sistem zaštite klijenata, korisnika finansijskih usluga. U novom zakonu gotovo u celini je preneta direktiva EU broj 48, ali je i proširena delom koji se odnosi na stambene kredite, devizne kartice, sefove, račune, depozite i druge bankarske usluge.
Kritikujući novi zakon bankari su uglavnom stavljali primedbe na odredbe koje navodno utiču na povećanje troškova poslovanja, što bi moglo da utiče na povećanje cene proizvoda, odnosno kredita i lizing ugovora.
Inače, novim zakonom je propisana zabrana menjanja kamatnih stopa „u hodu”, zabranjene su klauzule o kursnim razlikama, banke su obavezane da svojim klijentima omoguće besplatno gašenje kartica i računa. Posebno su propisani i uslovi koji bi klijentima trebalo da omoguće ubrzanu i sigurniju proceduru dobijanja kredita ili lizinga, zagarantuju apsolutnu zaštitu od agencija za uterivanje dugova, kao i zaštitu od začkoljica napisanih sitnim slovima na marginama ugovora, koje su bile jedan od najčešće primenjivanih načina obmane građana koji su podizali kredite.
Iako je novim zakonom finansijsko tržište sistemski uređeno po evropskim standardima, ostaje bojazan od stare srbijanske boljke koja se ogleda u nesprovođenju donetih propisa. Izvesno je da će taj problem biti izraženiji u pokušaju obuzdavanja poslovnih banaka koje su dovoljno moćne i u poziciji da ucenjuju državne institucije u mnogo ozbiljnijim državama nego što je Srbija. Mogućnosti koje za tako nešto postoje u korumpiranim srpskim institucijama su daleko veće, tako da je za očekivati da će u neravnopravnoj igri između moćnih zajmodavaca i njihovih slabih klijenata država bez izuzetka biti na strani ovih prvih.
Tekst preuzet sa prijateljskog portala www.e-balkan.net