Odustajanjem od štrajka žeđu lider naprednjaka Tomislav Nikolić stavio je, na neki način, i tačku na političku temu broj jedan u Srbiji tokom proteklih šest dana.
Ostaje pitanje, šta je postigao ovim potezom, za koji se opredelio nakon što je vlast uporno odbijala njegov zahtev za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora 18. decembra.
“Postigao sam mnogo da građani Srbije pomisle na to kako ponekad nijedna žrtava nije prevelika kada je Srbija u pitanju. I nisu izbori u pitanju. Izbora ćemo imati, svakako. Za njih će narod biti spreman. Kada sve bude sabirao, sabraće i ovo ponašanje vlasti u vezi sa našim zahtevima”, kaže Nikolić.
Za političkog analitičara Dejana Vuka Stankovića, odustajanje Nikolića od štrajka žeđu, predstavlja najavu onog što bi se moglo nazvati izlaznom strategijom iz zdravstvene krize u koju je, iz političkih razloga, sam sebe doveo.
“Dobar povod je hrišćanski praznik koji predstoji. Dobro izgleda za kamere kada to radi na preporuku patrijarha, ili bar on misli da to dobro izgleda. Sada on, zapravo, pokušava da najpre sanira negativne posledice tog egzibicionizma po njegovo zdravlje”, ocenjuje Stanković.
Procenjujući učinak poslednjih Nikolićevih poteza, predsednik Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak kaže za naš program da je lider naprednjaka napravio veliku političku grešku.
“Kada se ide ka tako ekstremnim merama kao što je štrajk glađu ili štrajk žeđu, što je još gore, to je očajnički potez kojem su pribegavali uglavnom, ili osuđenici u zatvorima, ili ljudi koji su bili potpuno marginalizovani, pa nisu imali drugi način da se izbore za pažnju. Ovako je on sebe stavio u poziciju da ima dva izbora. Ili da izbori budu raspisani u vremenu kada je on to mislio da treba, što se očigledno neće dogoditi, ili da umre štrajkujući, što se, takođe, neće dogoditi”, kaže Čanak.
Povratak u kameno doba
Upravo iz tih razloga Čanak smatra da se Nikolić sada nalazi u jednoj užasno teškoj situaciji – kako da objasni to što se neće dogoditi ni jedna, ni druga opcija.
“Mislim da je to bila, ili ishitrena odluka koju je doneo u nekom trenutku cajtnota, pošto mu je verovatno prvobitna ideja propala, ili je to bio neko ko je izuzetno loš savetnik”, smatra Čanak.
Za Nenada Prokića, funkcionera Liberalno demokratske partije, postupak Tomislava Nikolića je jasna manifestacija sopstvene nemogućnosti za preobrazbu, koja je verbalno najavljena u momentu kad su sadašnji naprednjaci napuštali Srpsku radikalnu stranku. Upitan – da je to ojačalo ili oslabilo Nikolićeve političke pozicije, Prokić kaže:
“U zemlji u kojoj se odgovornost političara na vlasti prenaglašava, a sopstvena odgovornost preskače, ja ne mogu da dajem odgovore kada je reč o budućnosti, jer su glasači u Srbiji isto toliko neodgovorni koliko i političari. Po svemu bi bilo normalno da oni izgube nakon ovog neodgovornog čina, ali Srbija može opet da pokaže neku vrstu nepredvidivosti.”
Citirajući svog stranačkog lidera Čedomira Jovanovića – Prokić kaže da je cela Srbija izgubila ovim povratkom u “kameno doba”.
“Umesto da unapredi politički instrumentarij u Srbiji i da ga učini modernim, Nikolić ovim svojim gestom celu Srbiju vraća unazad. To je neodgovoran čin. Zamislite da on postane predsednik Vlade, pa da, kad Vlada nešto ne može da uradi, on počne da gladuje”, kaže Prokić.
Od Nikolićevog poteza konkretne koristi ima samo vlast i deo javnosti koji je kritički orijentisan prema njemu, smatra Dejan Vuk Stanković. On kaže da je Nikolić, ne samo samo narušio svoje lično zdravlje, nego je naneo i štetu svojoj stranci.
“Cilj koji je postavio nije ostvario. Dakle, njegova politička aktivnost se vrlo lako može oceniti kao neuspešna. Drugo, kao političar je pokazao da ne ume da uspostavi vezu između cilja koji želi da postigne i sredstava koja bira da bi taj cilj postigao”, ocenjuje Stanković.
Stanković kaže da ovaj Nikolićev promašaj otvara i novi prostor njegovoj političkoj konkurenciji.
“Da svaki put kada Nikolić krene da ih kritikuje, svaki put kad sebe želi da istakne kao lidera, oni mogu da dovedu u pitanje njegov kridibilitet, podsećajući ga na taj neadekvatan izbor sredstava za realizaciju svoga cilja, odnosno, za izigravanje sa socijalnom demokratijom, koja, ako ništa drugo, postoji kao praksa u ovoj zemlji, bar, deset godina”, zaključuje Stanković.