Na Vidovdan 2010. godine drugo lice Srbije odlučilo je da okrene novi list, da na praznik negativnih događaja koje slave srpske patriote, proslavlja one pozitivne, a prvi od njih jeste rođendan Peščanika; stavljanje tačke na deceniju jedne radio emisije i hrabar korak u novih deset godina, u novom obliku koji bi verne slušaoce ove emisije Radija B92 trebalo da obraduje u septembru 2010. godine.
U prepunom Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u ponedeljak uveče, autorke „Peščanika“ Svetlana Lukić i Svetlana Vuković, sa gostima su tri sata pričale o Srbiji, istoriji, korupciji, neizbežnom Vuku Jeremiću, Slobodanu Homenu i Borisu Tadiću, te o novom izgledu Peščanika, iako se još uvek ne zna kakav će biti, ali se konture novog medija naziru. Ono što je sigurno jeste da se Peščanik kakvog znamo u taj petak u JDP-u oprostio od svoje publike.
No, bio je to sjajan oproštaj. Mirjana Karanović je recitovala Brehta, predstavljene su četiri nove knjige – Dubravke Stojanović „Ulje na vodi“, Srđe Popovića „ One gorke suze posle“, Mirka Đorđevića „Kišobran patrijarha Pavla“ i Svetlane Slapšak „ Hronospore II“ – pričalo se ozbiljno, smejalo se i na kraju zapevalo „Vostani serbie“ uz tamburaše Ljube Živkova. Prisetili smo se onih kojih više nema Desimira Tošića, Bogdana Bogdanovića, Biljane Kovačević Vučo i Bekima Fehmiua i onda skoro celo veče posvetili onima koji su tu i zbog kojih emisija postoji.
Na pozornici JDP-a, sem autorki, sedeli su Dejan Ilić, Žarko Korać, Vojin Dimitrijević, Vesna Pešić, Laslo Vegel, Dubravka Stojanović, Mirko Đorđević (ukraden iz bolničke postelje pa naknadno vraćen u istu nakon promocije), Svetlana Slapšak, Srđa Popović, Miloš Ćirić…
Svetlana Lukić, nakon predstavljanja knjiga, uvela je publiku u drugi deo večeri u kojem se diskutovalo zašto je došlo vreme da se Peščanik menja.
„Bilo bi lakše da nam se desilo ono što nam se dešavalo ovih 20 godina, da nas neko izbacuje, da nas suspenduje, juri po Lazarevcu i Aranđelovcu da nas bije. To nije problem, s tim smo se odlično nosile. Jedina metafora koju mogu da vam dam u ovom trenutku je sledeća: mi smo 10 godina tu travu zalivale, tu travu šišale, farbale te stative i stvarale prostor da ljudi koji žele u svoje ime, da mogu slobodno da dođu i govore u Peščaniku. Neki od njih su prestali da govore svojom voljom, jer su smatrali da to više nije dobra emisija, da nije konstruktivna; za neke ljude smo mi smatrali da su njihovi postupci takvi da ne odgovaraju onome što govore u Peščaniku… Međutim, u ovoj sali i ne samo u njoj imamo mnogo prijatelja koji smatraju da je ta emisija počela da šteti i to je potpuno legitiman stav o kojem moramo ozbiljno da razmislimo“, rekla je Svetlana Lukić i dodala: „ Mi smo odlučile sledeće: smatramo da je ovaj koncept Peščanika uradio najviše što je mogao. Nigde ne idemo. Mi ćemo od jeseni nastaviti da radimo sve što budemo mogle i znale na samom sajtu. Naša ideja je da napravimo internet radio, da imamo 24 sata i da nam niko ništa ne može. Naše ambicije su znatno veće nego što su bile do sada i one se završavaju negde tim samostalnim radijom, a o svemu što budemo radile bićete obavešteni na sajtu i time završavam, jer ništa ne smem da obećam.“
Njenu priču nastavila je Vesna Pešić komentarišući šta je shvatila da je problem emisije i zašto.
„Svetlana mi nije delovala ubedljivo i ja tako kad Svetlana kaže neće biti Peščanika kao što je bio do sad, ipak se plašim da to ne bude gašenje poslednjeg svetla. Bilo bi dobro da se ostvare ove ambicije koje sam sad čula, ali nekako me i jeza hvata. Pa sam postavljala sebi pitanja sebi ovih dana šta to može da bude i kakvi su uzroci da Peščanik koji volimo takav kakav je nestane. Ako bih tražila nekakvu svoju dijagnozu šta je tu problem, meni se čini da je u Peščaniku nastala kriza sagovornika“, rekla je Vesna Pešić i podsetila šta je sve kritikovao Peščanik ovih godina. „Peščanik je bez ublažavanja kritikovao uzroke i posledice minulih ratova, srpski nacionalizam i imperijalizam, osporavanje genocida u BiH, pojave fašizama, skrivanje političke pozadine ubistva premijera Zorana Đinđića, nasilje nad socijalno ugroženim i manjinskim grupama, gašenje ljudskih prava i slobode medija, nepoštovanje zakona i institucija, lažne reforme , propalu ekonomiju, simulacije svih vrsta, autoritarnost i okamenjenost ovdašnje demokratske vlasti koja se udružila sa tajkunima i već uveliko kupuje izbore bez stida i srama, bezdušno je kritikovao sistemsku korupciju i višepartijsku diktaturu, površinsku priču o Evropi i biranje između Kosova i Evrope, kao i sve bisere Borisa Tadića, naročito kad se junači i proziva Evropu da se još jednom izjasni da li nas prima u svoje redove i preti da ćemo mi da okrenemo drugi list. Sve je to komentarisano. Pa ipak, često se čuje gunđanje kad je Peščanik u pitanju, kako se mnogo kritikuje na Peščaniku, pri tom se misli kako se mnogo kritikuje vlast, odnosno DS i Boris Tadić, misle da to nije dobro, jer je on bolji od drugih i da će na vlast doći samo on. Udenuli su se negde zbog toga i sagovornici koji nam nedostaju. Kao da ih čujem da kažu „Ćuti, nemoj toliko da pričaš protiv proevropske vlade, doći će oni antievropski.“ Ali proevropska vlast je simulakrum, gemišt svega i svačega, a Evrope tu malo ima. Suštinsko pitanje je da li bi nestanak Peščanika značio i poraz Druge Srbije. Da li je to nekakav poraz, da li su kompromisi koji su ovde napravljeni odneli pobedu pa jedna ovako beskompromisna kritika više nije potrebna. Mislim da je problem u predmetu. Predmet naše bespoštedne kritike postalo je mrtvo more. I onda se čovek pita kako više da biješ tog mrtvog konja, ne možeš da tučeš nešto što je mrtvo i ne možeš rečima da ga oživiš. Mislim da je to bio problem s kojim sam se i sama suočila govoreći za Peščanik. Problem kritike je u strašnoj suprotnosti s tim što u samom društvu nema aktera i nema nikakve dinamike. Kritika ima smisla kad se nešto dešava, kad se na mrtvom moru talasa. Kako da kritikuješ kad se ništa ne talasa? Peščanik ovako ili onako, ukrašavajte ga kako znate, radite šta znate, ali nastavite dalje. Oni se nas otarasiti neće“.
Dejan Ilić, urednik izdavačke kuće „Fabrika knjiga“ rekao je da mu je najvažnija dimenzija Peščanika njihov patriotizam.
„Peščanik iz nedelje u nedelju, iz godine u godinu, govori o državi u kojoj mi živimo i govori o toj državi sa nekom brigom, a mi o toj državi slušamo jer smo takođe zabrinuti. Briga za državu je patriotska odluka. Onaj ko brine za državu je patriota. Peščanik radi na građenju novog identiteta Srbije, to je ozbiljan posao , svi identiteti su razoreni, mi treba da stvorimo nov identitet i to jeste uloga Peščanika“, istakao je Ilić napominjući da je naivan čovek, da veruje ljudima na reč i ako je Svetlana Lukić rekla da će Peščanika biti, on je siguran da hoće. Zato je dalje nastavio sa pričom o istoriji, večnoj temi u Srbiji u kojoj se oslikava sav haos koji živimo poslednjih decenija. Ilić je za primer uzeo knjigu „Istorija Srbije od 19. do 21 veka“ nemačkog istoričara Holma Zundhausena i pozabavio se pogovorom knjige.
„Autor je na tragu onoga što su radile Latinka Perović i Dubravka Stojanović. On daje sliku Srbije kao zemlje koja je siromašna, čija elita vrlo brzo odustaje od toga da menja društvo i zapravo vidi koje sve pribilegije može imati ako je u čvrstoj vezi sa resursima kojima raspolaže, odustaje od reforme i to odustajanje od reforme zapravo određuje bitno celu istoriju Srbije tokom celog 20. veka. Recimo, ja nisam bio iznenađen takvom knjigom, jer sam čitao knjige Dubravke Stojanović i Latinke Perović, ali me iznenadio pogovor u toj knjizi. Autor pogovora ima dve ključne primedbe na ovakav prikaz; prva primedba je ‘pa pobogu nije valjda da su se u istoriji Srbije dešavale samo ružne stvari, ima valjda i nešto lepo da se kaže o toj Srbiji’. Drugi argument je mnogo zanimljiviji. Nemački istoriograf je odlučio da piše istoriju države Srbije i on se na samom početku ogradi i napiše ’ja ne pišem istoriju srpskog naroda, ja pišem istoriju države Srbije’. Autor pogovora se pita kako on sme da razdvoji istoriju Srbije od srpskog naroda, ne može on srpski narod svesti na granice srpske države, ima Srba izvan granica Srbije i ako pišete istoriju Srbije vi morate da uvek i obavezno pišete istoriju srpskog naroda, a srpska država je nešto što još uvek nema iste konture, ali će ih jednom zadobiti. Ja nisam istoričar, mene je zanimalo koja je to veza koja povezuje Srbe u Srbiji i van nje. I on kaže ovako ’Ono što Srbe u Srbiji i Srbe van Srbije vezuje to su Lazar, Obilić i par slika to jest ikona’“, pričao je Ilić dok se publika smejala. No tek se nasmejala kad je čula ko je autor pogovora i koliko funkcija obavlja: on je savetnik predsednika Srbije, ambasador, profesor na Filozofskom fakultetu i šef pravnog tima u Hagu, pregovara o statusu Kosova; reč je o Dušanu Batakoviću.
„On mene uopšte kao istoričar ne zanima, ali kao čovek sa ovoliko funkcija me veoma zanima. Jer ja njega zamišljam kako sedne da pregovara o Kosovu i kaže ’To Kosovo mora biti naše. Zašto mora biti naše? Pa zbog Lazara, Obilića i par ikona!’ Ja imam razloga da verujem da je to dobra vest i mislim da stvari u Srbiji uopšte ne stoje tako loše. Razlog zbog čega to mislim jeste da ovaj čovek obavlja dužnosti koje deset ljudi ne može da obavi. Nešto mislim ako oni jednog čoveka moraju da troše na 10 različitih poslova da oni zapravo nemaju više ljudi“, istakao je Ilić.
O istoriji je pričala i Dubravka Stojanović, predstavljajući knjigu „Ulje na vodi“. Ona se dotakla „svetog datuma“, tog 28. juna koji ima mnogo simbolike, no uglavnom je poznat po negativnim događajima. Zato je Dubravka Stojanović, inspirisana odlukom Svetlane Lukić i Svetlane Vuković da promociju i stavljanje tačke na jednu deceniju rada naprave baš na Vidovdan, iskoristila da napravi paralelu dobrih i loših događaja tog 28. juna.
„Vidovdan je praznik ustanovljen 2002. godine, slavi se radno, ali ovih dana saznajem da se tog dana deci dele knjižice u školi. Kada bi sami sebe pitali šta se slavi tog dana mislim da ne znamo. Da li se slavi poraz, da li se slavi pobeda, da li se slavi carstvo nebesko, da li se slave Turci? Postoji spisak pozitivnih i negativnih događaja i ono što slavi prva Srbija jesu negativni i mračni događaji. Kosovska bitka, Sarajevski atentat, rezolucija Informbiroa koja je jako negativna, Gazimestan i izručenje Slobodana Miloševića. Dakle niz tragedija za Prvu Srbiju. Istovremeno tu je niz izuzetno pozitivnih događaja koje sam spremna danas da proglasim praznicima Druge Srbije: rođen je Ruso, 1919. potpisan je Versajski mir kojim su stvorene sve današnje države na tlu Evrope i srušena četiri carstva. Zanimljivo je da oni kada govore o Sarajevskom atentatu nikada ne kažu da je tog dana potpisan i mir kojim je taj rat završen, donet je Vidovdanski ustav i, na kraju, izručili su Slobodana Miloševića“, pojasnila je Dubravka Stojanović.
Peščanik je tog 28. juna proslavio deceniju postojanja i stavio tačku na jedan period. Iza njih je 407 emisija, 28 knjiga, 107 promocija, internet sajt. Tog 28. juna Peščanik je krenuo hrabro u novu deceniju. Neizvesna jeste, ali uz podršku prijatelja, ta neizvesnost je mnogo podnošljivija i manja.
Preuzeto sa prijateljskog portala e-novine.com