Kad je, bre, taj Vidovdan išta dobro Srbima doneo?! Okej, jeste jednom: beše to godine 2001, na šta je razložno podsetila Dubravka Stojanović, da ko će no istoričarka?! Ali, to je samo izuzetak koji zaslađuje pravilo. Inače, sama muka i pokora. Evo, ovaj nam je Vidovdan doneo “svečanu” odjavnu (tj. rođendansko-parastosnu) špicu Peščanika, bar u onom njegovom primarnom vidu po kojem je do sada bio prevashodno prepoznatljiv, dakle, kao sedmična radio-emisija. Na kraju desete sezone emitovanja, autorke su procenile da se njegova dosadašnja forma neopozivo iscrpela; e sad, da li se ona iscrpela “kao takva” ili je pak kontekstualno obesmišljena zbog deprimirajuće šlajfujućih društvenih okolnosti, to će svako dumati za sebe. A možda nije ni jedno ni drugo nego nešto sasvim treće, ko zna? Kojekakve bizarne teorije zavere o “pravom” razlogu najavljenog nestanka dosadašnje forme Peščanika već bujaju sajber i nesajber prostorom Srbijice. Ipak je to fri-džez konspirisanje omiljeni srpski hobi, i nemojte misliti da ovdašnji “mondijalisti” pate od tog degenerativnog mentalitetskog poremećaja išta manje nego “patriote”…
Jednom sam već – ima tome skoro pa u dan tačno sedam godina – u ovim novinama s ljubavlju i poštovanjem “sahranio” Peščanik (v. Vreme br. 651); ne što sam mu, daleko bilo, smrt želeo, nego što su njegove autorke, Svetlana Lukić i Svetlana Vuković, tih dana obznanile da Peščanika više biti neće. Ipak, koliko s jeseni, a na radost mnogih, uključiv i moju malenkost, dve su Svetlane (sve izvinjavajući se što su bajagi ispale “glupe u društvu”) opozvale svoju kanda brzopletu odluku i Peščanik je nastavio plovidbu FM etrom nad Srbijom.
Sve pohvale koje sam tada uputio Peščaniku i njegovim autorkama stoje i danas, dodatno ojačane svime što se u međuvremenu uradilo i dogodilo. Ne bih, dakle, da se ponavljam. Ipak, neću odoleti da ne navedem završni pasus tog teksta: “Peščanik se samougasio na vrhuncu zrelosti, i to je ogromna šteta, čak i vrsta surovosti prema ovisnicima; srećna je okolnost jedino to što će Dve Svetlane zasigurno do jeseni smisliti nešto još lepše i starije, što će reći da će svako ko nešto petlja pred mikrofonom po FM etru i ubuduće imati svoj redovni domaći zadatak!”
Čitam ove reči danas i jednoj se stvari moram nasmejati: čuj, “vrhunac zrelosti”!? Šta zna dete šta je “vrhunac zrelosti”… Štaviše i dapače, danas se čoveku nekako čini da su sva glavna iskušenja – a bogme i postignuća – famoznog Peščanika, baš kao i glavni deo njegove duboke omraženosti u jednom delu javnosti, došli nakon njegove “prve smrti”, one u leto 2003. Samim tim i njegova prava zrelost. Koja se kalila i iskušavala na raznim mestima – od radijskog studija i montažnih soba pa do Aranđelovca ili Pala.
Ma koliko ja stalno razložno ponavljao da su Svetlana L. i Svetlana V. jedine prave autorke Peščanika, a da smo svi mi ostali samo gosti, nikada ne bih ni pokušao da negiram da mi je priča o Peščaniku, danas naročito, nemoguća bez jakog udela ličnog. Jbg, kako bi i moglo drugačije?! Jedan sam od najfrekventnijih sagovornika u emisiji; na promocijama po Srbiji i okolini bio sam najčešći gost; specijalno za sajt Peščanika napisao sam blizu stotinak tekstova, teško sa je iko drugi tom broju prišao bar na puškomet. Na drumu, u kolima Cece Lukić, proveo sam poslednjih godina više sati nego u većini prostorija mog inače maloprostorijskog stana…
Pa opet, ona bazična istina stoji: samo su dve Svetlane one koje imaju istinsko pravo da odluče šta će dalje biti s Peščanikom. Ako procenjuju da, bilo “objektivno” ili “subjektivno”, ne mogu dalje na ovaj način, to je onda OK. Megjutoa, mora se reći i to da je taj potez nesumnjivo rizičan, jer (možda ipak privremenim?) gašenjem “matične” sedmične emisije na frekvenciji B92 (i svih stanica koje ga prenose), nestaje ono što je do sada bilo “zvezda” Peščanikovog solarnog sistema, oko koje se sve vrtelo, i čijom se energijom napajalo. Kako će sada planete bez matičnog im nebeskog Grejnog Tela? Srećom, ova metafora je samo donekle adekvatna.
Kako god, decenija Peščanika gotovo se u potpunosti poklapa sa postmiloševićevskom decenijom Srbije, u sve tri njene temeljne inkarnacije: Đinđićevoj, Koštuničinoj i Tadićevoj. S onom prvom podosta se raspravljao, ali mahom pristojno, i sa (odviše?) diskretnim uvažavanjem; s onom drugom bio je u stanju dubokog uzajamnog prezira, pa i simboličko-svetonazornog rata u kojem niko nije harčio hranu na zarobljenike; s onom trećom, čini se, počesto pokušava to isto, ali to kao da više ne polučuje raniji efekat, jer je više sluzava nego mračna priroda te “treće postmiloševićevske Republike” naprosto bitno drugačija, komplikovanija, neuhvatljivija. Otuda i onaj utisak Vesne Pešić da je nastupila “kriza sagovornika”: čini se da njoj kao slušateljki nedostaje ona ranija ustobočenost velikog broja sagovornika, što je shvatljivo – ipak je Vesna P. aktivna političarka i opoziciona poslanica – ali je i promašivanje poente: ono što se u međuvremenu promenilo nisu “sagovornici” kao takvi nego sam društveni kontekst. On, dakle, zahteva i svojevrsnu promenu jezika, i to upravo zato što ne zahteva promenu bilo čijih vrednosnih opredeljenja! Jer, znate kako, čovek koji u dlaku isto govori o svima i u svim okolnostima, taj za okolnosti ljudskih života i ne mari, niti mu je do njih zapravo stalo: taj samo voli da sluša sopstveni glas, i autoerotski uživa u jednom koreografisanom gnevu. Ukoliko je počem i bilo kakve “krize sagovornika” u recentnijem Peščaniku, ona je pre bila u tome.
Šta god da se desi, trebalo bi izbeći parastosni ton; Svetlane su žive i zdrave, i dalje su najbolje u svojoj branši, pri tome i dovoljno tvrdoglave da ne puste Srbiju među šljivama tek tako na miru. Što se mene tiče, i dalje kanim biti “unutra”, na onaj način koji mi je najprimereniji: autorski. Sve u svemu, oni koji su se obradovali kraju Peščanika obradovali su se jednoj vesti koja je, što bi rekao cinični Mark Tven na vest o sopstvenoj smrti, “tačna, ali unekoliko preuranjena”!
Tekst preuzet sa www.vreme.com