Pavle Ilić je glavni urednik časopisa Kontranapad, glasila organizacije Marks21. Po zanimanju je diplomirani sociolog, a radi kao predavač, novinar i prevodilac.
“Ukoliko iz ovog pokreta ne izraste suštinski antisistemska opcija sa dubokim korenima u radničkoj klasi i omladini, postoji ozbiljan rizik da će razočaranje ove generacije biti jednako razočaranju generacije koja je srušila Miloševića” – kaže Ilić u razgovoru za BUKA magazin.
Šta pokazuju zahtjevi studentskih blokada i protesta?
Dve veoma bitne stvari. Prvo, neki od zahteva studentskog pokreta izvorno su isticani na protestima i komemorativnim skupovima nakon obrušavanja nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu, usled kog je život izgubilo 15 osoba, a još dve su teško povređene. To su zahtevi usmereni ka utvrđivanju i odgovornosti za ovaj zločin, koji ogroman broj ljudi tumači kao socijalno ubistvo. Preciznije rečeno, tražene su smene državnih zvaničnika, uključujući i trenutnog premijera Miloša Vučevića, kao i objavljivanje celokupne projektne dokumentacije vezane za rekonstrukciju železničke stanice. Ove embrionalne zahteve studentski pokret je dopunio nakon početka i širenja blokada fakulteta, dodavši im zahtev za pokretanjem optužnica protiv lica koja su napala komemorativni skup studenata Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu krajem novembra. Zapravo, dotični napad je poslužio kao povod za izbijanje blokada, prvo na FDU, zatim na rektoratu Univerziteta u Beogradu, a potom i širom cele zemlje. Uz taj zahtev, studenti su zahtevali i odustajanje od krivičnog gonjenja svih demonstranata uhapšenih za vreme protesta vezanih za pad nadstrešnice, kao i povećanje budžetskih izdvajanja za visoko obrazovanje u iznosu od 20%. Trebalo bi napomenuti da studentski pokret ne donosi odluke na nacionalnom nivou, već na nivou plenuma pojedinačnih fakulteta ili univerziteta, tako da postoje izvesne razlike u konačnom spisku zahteva u okviru samog studentskog pokreta.
Drugo, i mnogo bitnije, jeste ono što studenti ne zahtevaju eksplicitno, ali što je jasno iz njihovog nastupa. Zahtevi za koje se oni zalažu potpuno su neprihvatljivi naprednjačkom režimu, jer dovode u pitanje njegove mehanizme kontrole i reprodukcije i ugrožavaju njegov opstanak. Samim time, studentski pokret je akutno svestan da su svi ustupci režima zapravo prazna obećanja i obmane kojim on pokušava da osigura sopstvenu budućnost. S druge strane, studenti su svesni da sami ne mogu da obore režim i zbog toga još uvek ne zahtevaju ostavku Aleksandra Vučića. Režim je ovoga i te kako svestan i na sve načine pokušava da povrati kontrolu nad situacijom. Srećom, ne deluje kao da mu to polazi za rukom.
Koji su konkretni problemi režima koji ne želi da prihvati ove zahtjeve?
Režim prosto ne može sebi da priušti da “pusti niz vodu” toliko svojih saradnika – od premijera, preko vlasnika privatnih firmi koji su se ugradili u rekonstrukciju stanice, do vojske sitnih funkcionera koji su navikli da zastrašuju svaki pokušaj pobune. To bi značilo da on više ne može da garantuje odredbe dogovora koji ima sa svojim poslušnicima duž čitave piramide vlasti. Samim time smo u jako kratkom periodu došli do situacije u kojoj režim, koji je doskora delovao kao da može da prebrodi svaku krizu u koju je uleteo, sada izgleda kao da gubi tlo pod nogama.
Da li bi nepostupanje po studentskim zahtjevima moglo izazvati problem većih razmjera?
Samo po sebi ne. Studentski pokret se proširio do svojih krajnjih granica. Teško da u čitavoj zemlji ima visokoškolske inistitucije koja nije pod blokadom. I koliko god da blokade fakulteta, koje se vode uz podršku velikog dela zaposlenih ali i uprava u visokom obrazovanju, bile ozbiljan ideološki problem za režim, one ipak ne nanose direktnu materijalnu štetu u ozbiljnim razmerama. Režim je pokazao da je i toga svestan i reagovao je brzo još krajem decembra kada je naprasno produžio raspust u srednjim školama kako bi dezorijentisao zaposlene u prosveti i srednješkolce koji su počeli da prave svoje blokade i obustave rada i da prete da će se spojiti sa studentskim pokretom. S druge strane, intenzitet društvenog sukoba ne jenjava i, ukoliko se sve glasniji zahtevi za generalnim štrajkom pretvore u strategiju koja uspe da u pobunu uključi radnike u ključnim sektorima, postavlja se pitanje da li režim Aleksandra Vučića može da preživi.
Režim u svojoj borbi za opstanak napada i prosvjetne radnice i radnike. Jesu li navodni dogovori sa sindikatima tek karnevalizacija demokratije?
Režim se navikao da već godinama praznim obećanjima gasi vatru socijalne pobune koja mu stalno tinja pod nogama. Pritom, malo koje od tih obećanja i ustupaka potraje. Setimo se da je vlast 2021. godine najavila da raskida saradnju sa Rio Tintom pod pritiskom masovnog pokreta i blokada puteva, samo da bi se tri godine kasnije ispostavilo da je još prilikom donošenja te odluke pripremljen teren da se ona, u za vlast povoljnijem trenutku, proglasi neustavnom. Što se tiče prosvetnih radnika, njihovog štrajka i sindikata, to je trenutno ključno pitanje u zemlji. Vrhuške četiri reprezentativna sindikata u prosveti se već nedeljama udaljavaju od volje većine pobunjenih slojeva u Srbiji. Prvo su pristali na pregovore sa Vučićem, uprkos poruci studentskog pokreta koji je odbijao da pregovara sa njim o pitanjima za koje nije nadležan a u koje obožava da se meša i “lično” “sređuje” probleme, da bi nakon toga proglasili “moratorijum na štrajk” na koji poziva deo zaposlenih u prosveti, kao i jedan od sindikata. Bes među bazom u prosveti je ogroman i izgledno je da će u ponedeljak deo škola biti u obustavi rada. Hoće li to biti dovoljan zamajac da pokrene novu lavinu obustava rada, okupacija škola, mobilizacije srednješkolaca, prosvetara, a zatim i štrajk u drugim grandma? To je ono čemu se svi nadamo i na čemu svakodnevno radimo.
Gdje stoji Srbija u političkom smislu sa opozicijom ovakvom režimu?
Stvarna opozicija ovom režimu je na ulicama. Nepoverenje studenata u etablirane političke partije, ali i nemalog dela radnika u sindikate ukazuje na to da ogromni brojevi ljudi u formalnoj opoziciji – što liberalnoj, što nacionalističkoj, ne vide istinsku alternativu. To otvara ogroman manevarski prostor za radikalne promene, ali zahteva i da se relativno brzo radi na stvaranju nove političke opcije koja bi odražavala interese i težnje radnika i omladine.
Da li je riječ o stajanju u mjestu i kako se stvari mogu pokrenuti?
Istorija ne poznaje stajanje u mestu. Mobilizacije protiv SNS-ovog režima na iole masovnom nivou počele su još 2015. godine s prvim pobunama protiv izgradnje Beograda na vodi. U međuvremenu nije prošlo dve godine da Srbija nije svedočila mobilizacijama protiv neke odluke, poteza ili projekta vlasti. Kako je vreme odmicalo, tako je i masa u mobilizacijama rasla, da bismo ove i prošle godine došli do brojki koje su veće od masa koje su srušile Miloševića 5. oktobra 2000. Pored toga, spektakularni studentski pokret pokazao je koliko režim nema nikakvo uporište u najvećem delu omladine. Svi ti faktori nezaustavljivo guraju društvenu stvarnost ka tački bez povratka. Ključno pitanje nije da li će SNS pasti, već šta se dešava nakon što on padne. Ako se vratimo na pitanje rušenja Miloševića, ono je bilo rezultat takođe ogromne narodne energije, koja je nažalost zloupotrebljena u interesu uzdizanja nove vladajuće klase u čijem interesu su vladali i Dos i DS i sada SNS. Ukoliko iz ovog pokreta ne izraste suštinski antisistemska opcija sa dubokim korenima u radničkoj klasi i omladini, postoji ozbiljan rizik da će razočaranje ove generacije biti jednako razočaranju generacije koja je srušila Miloševića.
Da li je u slučaju Srbije riječ o hibridnom režimu ili otvorenoj autokratiji?
Nisam siguran da su ti termini preterano korisni za razumevanje naše društvene stvarnosti. Priroda države u kapitalizmu je takva da će, dokle god je klasna vlast buržoazije sigurna i stabilna, ona imati manevarskog prostora da toleriše određene političke, socijalne i druge slobode i da kupuje socijalni mir. Kako je kriza sistema na globalnom nivou sve dublja, tako na svim stranama sveta vidimo sve jasniji prezir i neprijateljstvo vladajuće klase prema običnim ljudima i njihovim životima. Srbija nije izuzetak.
Koji su najveći izazovi s kojim će se globalno društvo suočiti u ovoj godini?
Teško je predvideti na kojem će tačno šavu prvo doći do pucanja, kao i kako će pucanje izgledati, ali potencijalnih kriza ne manjka: od ekoloških katastrofa, kao što su nekontrolisani požari u Kaliforniji, preko sve većeg rizika od otvorenih vojnih sukoba između SAD i Kine, odnosno njihovih saveznika i posrednika – što smo mogli da vidimo u Ukrajini, ili Palestini, Siriji, Libanu i Jemenu – pa sve do duboke ekonomske i političke krize koja nagriza čitav evropski kontinent.
Kako će geopolitička situacija uticati na ukupan poredak?
Za sada je ovakav razvoj situacije pogodovao rastu ekstremne desnice. Međutim, ja zaista sumnjam u sposobnost tih sila da zaista ponude inspiraciju i povuku mase u političku akciju. Što sistem više bude trulio, to će njegova odvratna, antidemokratska i mračnjačka srž da postaje vidljivija. Istovremeno, život je sve gori za milijarde ljudi širom planete, a tak nas čekaju lomovi. U takvim situacijama može doći do radikalnih obrta u svesti masa izrazito brzo. Pitanje je samo, hoće li snage revolucije i jednakosti biti u povoljnijoj prilici da takav obrt iskoriste i usmere nego što su bile 2008. godine.
Gdje u takvoj konstelaciji svoju priliku vide lokalni lideri režima u regionu?
Oni stalno pokušavaju da okrenu situaciju u svoju korist. Međutim, njihov manevarski prostor je sve uži, a snaga sve manja. Doduše, dokle god budu mogli da potpaljuju nacionalističku paranoju i da okreću radničku klasu Balkana samu protiv sebe, deleći je po nacionalnoj i verskoj osnovi, dotle će biti nemoguće poraziti ih. Mi svi, u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu u Albaniji, Grčkoj, Bugarskoj, itd, moramo da im izbijemo to oružje iz ruku.
Jesu li reformatorske snage danas nužne u društvu ili je nužno prvo promijeniti sistem i metod koji omogućava ovakvo djelovanje režima?
Bitno je boriti se za svaku reformu koja može načiniti život lakšim za radnog čoveka, ali ako nas je 20. vek ičemu naučio, to mora biti lekcija da sve što je osvojeno može biti i izgubljeno ukoliko nastavimo da živimo u svetu u kom profit caruje. Što bi rekao Malkolm Iks misleći na radničku klasu i potlačene – “nas nije manje, samo smo nedovoljno dobro organizovani.”
Osećam se obaveznim i da dodam da je u četvrtak, 16. januara, jedna studentkinja koja je bila deo blokade raskrsnice u centru Beograda povređena kada je na nju preko trotoara naleteo vozač kola koji je potom pobegao. Pokret u Srbiji je na tu vest reagovao s ogromnim gnevom i moguće da će se to pokazati kao kap koja je prelila čašu. Ono što je sigurno jeste da se još uvek ne nazire kraj ove borbe.